Beograd

Beogradski motivi, dočarani posredstvom jedne beogradoholičarke. Ona je književnica, a zove se Neda Kovačević. Njen mejl glasi: nedakovacevic@yahoo.com

Beograd iz Dimenzije X

beogradska | 28 April, 2011 17:08

Стојим на углу Београдске и Крунске, чекајући зелено светло.

Бацам поглед на сат. Четврт до девет.

Насмешим се у себи, задовољан што имам довољно времена да наставим опуштено пешке.

Помислим на њу, која је већ тамо, данас јој часови почињу раније но мени. Дочекаће ме, као увек, испред кабинета.

Подигнем главу, светло на семафору мора да се…

Али, тамо сад семафора – нема.

Одмах уочим: нема више ни седмоспратнице преко пута.

Ту је сад, додуше, исто, дуж читавог угла, на обе улице, једноспратна зграда. На њој пише „'Барајево гостионица“.

На час склапам очи, можда је тренутни поремећај свести, мада, управо сам испаван, јутрос се свеж пробудио.

Отварам капке поново, али тамо је иста слика.

Узбуђен, запитан шта ово треба да значи, али, зачудо, не осећам страх.

Чак ни кад схватим да то више није зрело јутро, око девет, него дан тек отргнут ноћној тами. Праскозорје.

Након спорог трамваја што звони, прелазим улицу.

Лагано се приближавам вратима кафане, и кроз њих разазнајем:

Унутра је већ неколико гостију за столовима. И келнер, који пролази с послужавником.

Улазим у кафану.Седам за сто. Долази келнер. Наручујем две земичке, путер, мармеладу од кајсије, кифлу, туршију,  мочу, дуплу кафу и три деци ризлинга.

Гледам на сат: доиста, имам још много времена, тек је пола шест.

Однекле, тихо, допире Хтео бих те видет. Само мелодија, донета примом и контрабасом.

Једући полако, осматрам около.

За суседним столом, жена средњих година, испред ње чаша црног вина, до пола поједена кифла на тањиру, велики блок за цртање. По једном од листова, она задубљено црта.

Трудећи се да останем пристојан, дискретно се окрећем у правцу њеног помног погледа у хартију.

То је Београдска, трамвај што њоме управо пролази. Само што су на цртежу шине мало изнад коловоза. Као да трамвај клизи по некаквом облаку. А из Крунске, од смера Двора, на раскрсници, чека прилика у униформи, на коњу. Левом држи дизгине, десном, испруженим кажипрстом показује… некуд.

Цртеж је тако веран, жив, да се морам нагнути к прозору, да видим, није ли тамо, доиста…

Кроз окно се види и део призора Крунске улице. Дрвореда, на средини, више нема...

У том часу, иза себе, зачујем тихи глас:

-Из мога је сна ноћас

одјездио касом лаким Кнез.

Свако се јутро на Трг враћам

ата да оседлам.

А тамо, тек постамент.

На њему, ћути шлем.

Схватајући да ме обавија дим, и пријатни мирис неке необичне цигарете, окрећем се у правцу из ког долази глас.

Други сто, и ту, такође жена, млађа него ова што црта. Пред њом, сем тањира с мрвама-остацима пецива и празне шоље за белу кафу, на столу су књига и свеска. У једној руци јој оловка. Замишљена повремено, миче усне, па записује. У другој, извор оног мириса и дима, који и њу сву обавија, танка цигара.

Гледам, тако, и слушам, њу, па онда опет ону другу, што и даље помно црта.

Хтео бих, најзад, нешто и сам рећи, обратити им се.

Али схватам да не знам којој бих прво.

Овој, што црта најпре? Старија је, лакше ћу с њом успоставити разговор.

Али, не, мислим, можда је баш она оптерећенија животом.

Него, баш овој што пише, јер је млађа, а млађима је ипак све лакше.

И тако, гутајући лагано залогај по залогај, земичке с путером, па киселог краставца, моче на кифли,  и најзад, земичке с мармеладом, никако да се одлучим коју бих прву ословио. Вуче ме, и ка једној и ка другој, истом снагом.

Вином терам залогаје низ грло.

Али не успевам разбити ту грудву, што, осећам, скупља се, и расте, од непца, ка грлу.

А зашто се оне мени не обрате, кад их тако пажљиво гледам?

Виде ли ме уопште, занете својим радом? И је ли у реду да оне…?

Не, наравно, морам први ја…

Али, премда бих то силно желео, спознајем: никад нећу бити у стању да одлучим.

Да отерам тескобу, зовем келнера. Ко зна већ колико је прошло, долази време за часове, још ћу и закаснити.

Плативши, нагло устајем, у последњем покушају да се обратим некој од жена.

И, кроз влажну измаглицу на очима, стиснутих усница, окрећем се ка вратима кафане.

Журно, гоњен јадом љутње на себе, искорачујем на улицу.

Свуда, густи мрак.  

На сред Београдске.

Само светлост трамвајских фарова сече таму, и заслепљује ме.

Последњи одјек свести пре но се сав сјури к мени, или ја к њему, је рески звук његовог звона.

 ****

Уз неми крик, нагло се усправљам на кревету, збацујући знојне чаршаве.

Будилник, у пуном полету, звони, одскакује по ноћном сточићу.

Разазнајем полако, цифре на бројчанику.

Пола осам.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 Ovo je  početak moga novog romana  "Beograd iz Dimenzije X"

 I on je delom inspirisan i prožet našim dragim gradom.

 Kafana "Barajevo" koja se pominje u romanu:

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

 

"Barajevo" i Beogradska ulica na fotografiji Jeremije Stanojevića:

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

A više o mom romanu je ovde:

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 http://poeta.5forum.info/t223-topic

 

 

 

Komentari

Bez naslova

Snezana | 15/07/2011, 20:03

Odličan početak. Mada, ovako zasebno deluje kao zasebna priča.
Veoma mi se dopada.

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Powered by blog.rs