Beograd

Beogradski motivi, dočarani posredstvom jedne beogradoholičarke. Ona je književnica, a zove se Neda Kovačević. Njen mejl glasi: nedakovacevic@yahoo.com

Вук Караџић - Мање познато о Вуку, и о Вуковом споменику

beogradska | 20 Decembar, 2014 14:28

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Сви смо видели споменик  Вуку Караџићу на углу Булевара краља Александра и Рузвелтове улице.

Али, мало ко зна занимљиву историју тога споменика. Идеја о подизању споменика јавила се још 1920. године. Покренула ју је СКЗ. Вајар Ђорђе Јовановић је 1932. године у Прагу излио бронзану фигуру. Скулптура је пренета у Београд 1933. године. По приспећу споменика у Београд заподело се питање где га поставити. Задруга и вајар Јовановић тражили су од градских власти да споменик буде у Универзитетском парку, између споменика Доситеју и Панчићу. Захтев је одбијен јер би се због уношења споменика у парк морала рушити једна од капија или део ограде. Због тога су градске власти предлагале да се он постави ван ограде парка, што су Задруга и Ђорђе Јовановић одбили. Договор није постигнут, те је Вукова статуа смештена у двориште Задруге, у Улици краља Милана број 19, и тамо остала следеће четири године.

Почетком 1937, током припрема за обележавање 150. годишњице Вуковог рођења обновило се питање локације за споменик. Задруга и аутор предложили су да се споменик постави у парку испред Студентског дома Краљ Александар Први Карађорђевић, а градске власти да он буде на ободу парка, на углу Булевара краља Александра и Гробљанске (данашње Рузвелтове) улице. Пошто се ближио датум прославе,  Задруга и аутор нерадо су пристали на понуђено решење. Коначно, 7. новембра 1937. године,  свечано је подигнут је споменик Вуку Караџићу. Открио га је тадашњи председник СКЗ, Павле Поповић. Аутор Ђорђе Јовановић из протеста није дошао. Присуствовао је само свечаној литургији у цркви Александра Невског.

И о самом Вуку Караџићу шира јавност заправо зна мало.  Да је рођен у Тршићу (1787),  умро у Бечу (1864), реформатор српског језика, писац српског Рјечника и скупљач народних умотворина.

Али, сем тога, Вук Караџић се бавио и историографским радом. Као учесник Првог српског устанка, спремио је огроман материјал о догађајима све до 1814, као и о владавини кнеза Милоша Обреновића. Године 1828. је објавио рад Милош Обреновић књаз Сербији. Од обимне грађе о Првом српском устанку, Вук је објавио само један део, Правитељствујушчи совјет сербски, у ком је описао најважније битке из Првог српског устанка и неслогу између српских вођа. У неколико историјских монографија Вук је описао најистакнутије вође Првог српског устанка. Ту су Хајдук Вељко Петровић, Милоје Петровић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Хаџи Рувим... Вук је познатом немачком историчару Леополду Ранкеу дао обиман материјал о Првом српском устанку, на основу којег је Ранке касније написао дело Српска револуција. Вук је дао значајан допринос и српској антропологији и етнографији. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима.

 

 

Фотографије: Неда Ковачевић

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Powered by blog.rs