Beograd

Beogradski motivi, dočarani posredstvom jedne beogradoholičarke. Ona je književnica, a zove se Neda Kovačević. Njen mejl glasi: nedakovacevic@yahoo.com

Cvetni trg

beogradska | 15 April, 2009 17:14

Još u prvoj polovini XIX veka ovaj deo opštinskog zemljišta na Vračaru , između današnje Ulice kralja Milana , Njegoševe i Svetozara Markovića, nazvan je Cvetnom pijacom. Odluku o tome donela je još 1843. posebna komisija zadužena za razdeljivanje placeva u ovom, tada posve nenaseljenom delu varoši. Predviđeni plac za pijacu, koji je najverovatnije bio pokriven hrastovom šumom, dopirao je sve do samih konjičkih štala i vežbaonice kavalerijskog eskadrona. Kada je 1864. izvršeno prvo „pokrštavanje" beogradskih ulica, lokacija Cvetne pijace određena je spram susedne jahačnice, potonjeg „Manježa" i opisana da se nalazi „više Velike kasarne kod stare barutane na putu Kragujevačkom".




U poslednjoj četvrtini istog veka, zauzimanjem vrednih Vračaraca, ovde je uređen omanji park, no tek od 1884. i osnivanja Društva za ulepšavanje Vračara Cvetni trg se izgrađuje planski. Tokom sledeće dve i po decenije ovo će se Društvo, inače i najstarija asocijacija građana te vrste u Beogradu, isticati preduzimljivošću i neobičnim „ustalaštvom" svojih članova, pa stoga i očevidnim rezultatima na polju „ulepšavanja" Vračara. Neki od takvih bili su otvaranje preko potrebne aporeke M. Protića naspram Oficirskog doma, zatim stalne filijale Pošte i Telegrafa u Kralja Milana ulici, kaldrmisanje ulica i zasađivanje ukrasnog drveća. Od svih rezultata najveći je svakako bio podizanje „lepe i ugodne" pi-jačne zgrade sa dva odeljenja i sedam dućana s obe strane širokog prolaza. Vračarci kojima je do varoške Velike pijace i one na Zelenom vencu trebalo čak „ sahat hoda", konačno su dobili dobro snabdevenu i uređenu pijacu. Neumitna fluktuacija sveta koji je od pijace živeo i koji se tamo snabdevao, doprinela je da se 1886, a ,,u interesu bržeg saobraćaja Vračara sa ostalim delovima ove varoši", na Cvetnom trgu ustali i fijakerska stanica sa čak deset fijakerista. Ali, kako je i po oceni tadašnje štampe, ova pijačna zgrada od lake grade spolja više ličila na kakvu „pričekaonicu" železnice, kakve su podizane širom Srbije, Društvo je ocenilo da je od velike važnosti za opštevračarsko dobro i zadovoljenje pijačnih potreba ovog kraja varoši, podizanje nove i daleko solidnije tržnice.
U ono doba, 1889, kada je izgrađeno po projektu inženjera Grgura Milenkovića, uz angažovanje preduzimača I. Fidanovića i A. Joksimovića, bilo je to sasvim jednostavno, ali solidno i funkcionalno zdanje, pravougane osnove sa ulazom, dva obična i dva „šlepa" bočna prozora na glavnoj fasadi prema novoimenovanoj Ulici kralja Milana, a pokriveno dvoslivnim krovom.2 Već i takva građevinska pojava bila je dovoljna da zgrada bude svrstana, barem po oceni Feliksa Kanica, „među bolje na Vračaru".3 Tokom poslednje decenije veka tržište je odeljeno zidano-gvozdenom, „kitnjastom" ogradom (beleži isti pisac) od Ulice kralja Milana, njegova podloga je kaldrmisana, izgrađeni su ribnjak i 16 dućana lake građe.4 Tokom naredne decenije i pored svesrdnog zalaganja Društva da sprovede u delo daroviti projekat „velikog modernog tržišta gvozdene konstrucije, po primeru sličnih ustanova u naprednijim gradovima Evrope", Dragutina Maslaća11 i Vladimira Popovića - stanje je ostalo nepromenjeno.



Na žalost, jer je već i sama arhitektonska studija mladih autora, vodena jasnom mišlju a uprizorena smelim i plastičnim crtežom, predstavljala vrednost po sebi. U prostornom smislu građevina je bila zamišljena da pokrije površinu čitavog neravnog i nepravilnog bloka između tri ulice. Premda su, po svemu sudeći, sve fasade tretirane sa podjednakom pažnjom i estetskom ravnopravnošću, glavna je bila postavljena na zasečenom uglu između tadašnje Njeguševe i Kralja Milana, a akcentovana zalučenim, srpsko-vizantijskim portalom m, flankiranim sa dve manje poligonalne kule pod kupolama Bila je to, gledano en bloc, eklektička građevina slikovite, dinamične i razuđene spoljašnjosti, maštovito skrojenih oblika, svrsishodno okupljenih oko središnjeg kružnog prostora pod kupolom gvozdene konstrukcije. Da je kojim slučajem realizovana 1910, ostala bi do danas kao nesumnjivi dragulj beogradske arhitekture, koji je uspešno sučelio simboličko-istorijske aspekte domicilnog graditeljstva sa ranim izazovima tada moderne arhitekture, savremenih konstrukcija i velikih zastakljenih površina. Ništa manje revolucionaran bi bio, daje ostvaren, i izuzetan projekat pijačne hale na Cvetnom trgu Jana Dubovija iz 1927. godine. U tom slučaju pak radilo bi se o trijumfu funkcionalističko-modernističkog koncepta i projektantske logike nadahnute geometrizmom kruga. Nad kružnom osnovom partera, naime, arhitekt je bio zamislio vertikalno redanje koncentričnih kružnih galerija, sve manjeg prečnika. Kao i kod Maslaća i Popovića, i ovim su projektom znatne površine građevine bile namenjene zastakljivanju. Umesto svega navedenog, stara pijaca je samo obnovljena 1928. godine.




Bilo kako bilo, Cvetni trg je bio hronološka prethodnica uređenih pijačnih prostora na Zelenom vencu, Bajlonovoj pijaci i Kalenića gumnu. Fenomen gravitiranja novoformiranom tržištu, no i blizina Ulice kralja Milana koja je vodila dvorovima i Terazijama, takođe su uslovili pažljivije arhitektonsko uobličavanje prostora oko „Manježa" . Do nekadašnje Cukićeve kuće, na uglu Milanove ulice, Jovan Ristić, istaknuti političar i prvak Srpske liberalne stranke, podigao je 1891. novu kuću, kao jedan od nekoliko referentnih građevinskih repera čitavog Vračara ili samo Cvetnog trga. Ova, tzv. Velika Ristićeva kuća, izvedena po projektu „dvorskog arhitekte" Jovana Ilkića , a čuvena ne samo po svojoj us-peloj arhitekturi, već i po istorijskoj važnosti, obeležiće politički i kulturni život prestonice sve do 1938. kada će biti srušena voljom Trgovačkog fonda. Posle Ristićeve smrti u ovom zdanju radiće, i to u dva navrata, Ministarstvo inostranih poslova i Predsedništvo vlade (Srbije i docnije Kraljevine SHS), te će u salonima ove jednospratnice biti doneta odluka o stupanju Srbije u Prvi svetski rat. Godine 1895. podignut je Oficirski dom J. Ilkića i M. Ruvidića , a krajem prve i početkom druge decenije novog veka, Oficirska zadruga S. Jovanovića i stambena zgrada u Njegoševoj broj 11. Tanazevića.

Neposustajanjem Društva za ulepšavanje Vračara, koje je u to doba već moralo ustupiti Opštini svoje vremenski ograničeno pravo eksploatacije pijace, prvih godina XX veka, na Cvetnom trgu, u Njegoševoj ulici broj 1, podignut je Dom ovoga društva. Izvođači Vinčenco Markini, a daleko više Milan Antonović, primili su na sebe težak zadatak da arhitekturom jedne javne građevine izraze nešto od uspeha i težnji kolektivnog naručioca.

Dom Društva za ulepšavanje Vračara kao građevina kojom se ne samo Cvetni trg, već i čitav Vračar doista mogao podičiti, dovršen je u mesecu aprilu 1902. godine. Sama pijaca, u svom prvobitnom stanju, trajala je svoj vek. Cak ni posle Drugog svetskog rata nije bilo spremnosti da se na Cvetnom trgu, u tom smislu, preduzme značajniji arhitektonski poduhvat. Godine 1958. po projektu Slobodama Janjića, ipak je preuređena i dogradena stara pijačna zgrada Grgura Milenkovića i tom prilikom otvorena prodavnica „Cvetni trg". Kao i mnoge trgovine slične organizacije poslovanja, sa sobom će poneti jezički teret veoma nespretnog neologizma - „samoposluga". Ustrojena po zakonima američke self-service potrošačke strategije, ona je predstavljala istovremeno i prvu „džinovsku samouslugu s hiljadu pipaka" u Beogradu, a posle zagrebačke samoposluge u Ivancu, i drugu po redu takvu prodavnicu u čitavoj Jugoslaviji. Nepretencioznu athitekturu horizontalno položene građevine, međutim, uveliko je nadoknadio njen unutrašnji sadržaj megaprodavnice, a možda i više, novouspostavljeni tip modernog konzumerizma s dugačkim „spiskom" različitih potrošačkih pogodnosti. Nizovi rafova prepunih različite i mahom dostupne robe, okupljene pod istim krovom, na dohvat ruke potrošača, proizvodi sa „zelene pijace" neočekivano upakovani u najlon, metalne korpe koje su, isprva, provocirale nedoumice da li su za prodaju ili ne - sve to zajedno, prevashodno u sociološkom smislu, označilo je prekretnicu ne samo u tehnologiji i modusu potrošnje, već i u oblikovanju društvene svesti i njenom pomeranju ka sferi lične nezavisnosti, individualnih umesto kolektivnih izbora. Supermarket „Cvetni trg" je, drugim recima, bio tek jedan od ranih nagoveštaja epohe vesternizacije tranzicionog društva, u kome će iako daleki ideal dolce vita tokom naredne dve decenije u mnogome liberalizovati zatvorenu socijalističku tržišnu praksu.



Ispred samoposluge, kao redak pokazatelj civilizacijskog obzira prema vegetacionom nasledu grada i posebno, „individualitetu" jednog stogodišnjaka, očuvan je i konstiukcijom poduprt hrast iz doba kneza Miloša, svojevrsni memento na nekadašnju hrastovu šumu koja je krasila ovaj deo starog Vračara.

Komentari

dodatak

zoran | 18/07/2009, 20:59

Autor ovog teksta je Slobodan Gisa Bogunovic. Preuzet je iz Arhitektonske enciklopedije Beograda tom prvi, Arhitektura. Odrednica Cvetni trg.

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Powered by blog.rs