Beograd

Beogradski motivi, dočarani posredstvom jedne beogradoholičarke. Ona je književnica, a zove se Neda Kovačević. Njen mejl glasi: nedakovacevic@yahoo.com

Beogradski mostovi

beogradska | 27 Maj, 2009 15:08

Prvi most preko Save je bio onaj koji je istoričar Zosim (5. vek) pominjao u napisima o Singidunumu.



Pontonski mostovi preko Save podizani su u doba Vizantije, a zatim u vreme turskih pohoda ka Evropi. Sulejmanov vojskovođa Karadža-paša učinio je to pred osvajanje Beograda 1521. godine, dok su graditelji sultana Ahmeda kod sela Višnjica prvi premostili Dunav 1595. godine. Na istom mestu, 120 godina kasnije, vojska Eugena Savojskog je izgradila novi pontonski most i osvojila Beograd (1717). Ipak, najspektakularniji beogradski most je podignut 1688. godine. Austrougari su premostili Savu kod Ostružnice, a zatim i preko Ade Ciganlije. Najpre je napravljen Dugi most ili Most preko močvareª preko vodoplavnog terena današnjeg Novog Beograda. Na taj most se oslanjao pontonac preko Save. Iskusni beogradski majstor Đorđević, za samo mesec dana uz pomoć 400 radnika, podigao je Dugi most, koristeći 2.000 stabala, 1.100 drvenih stubova, 15.500 snopova kolja i 12.000 palisadnih oblica.


ŽELEZNIČKI MOST

Dvadesetog dana avgusta 1884. godine otvoren je 462 metra dugi i 7.200 tona težak Železnički most, koji je premostio Savu oslonjen na šest kamenih stubova.




Srušen je u Prvom svetskom ratu, obnovljen 1919. godine, a ponovo srušen 1941. godine.



Današnji stari železnički most izgrađen je po završetku Drugog svetskog rata, u okviru ratne reparacije i bio je jedini beogradski železnički most preko Save sve do izgradnje Novog železničkog mosta, 1979. godine. Dugačak je 350, a visok 13 metara. Preko njega saobraćaju vozovi između Srema i beogradske Glavne železničke stanice. Most je poslednji put rekonstruisan 1986. godine, uz manje popravke 1995. i 1996. godine, a za 2009. godinu planirana je zamena 10 drvenih železničkih pragova sintetičkim.




MOST KRALJA ALEKSANDRA KARAĐORĐEVIĆA

Prvi, prelepi drumski most je otvoren 16. decembra 1934. godine. Most kralja Aleksandra Karađorđevića je premostio Savu oslonjen na dva armirano-betonska stuba u srpsko-vizantinskom stilu, dok su čelična užad držala celokupnu konstrukciju.




Delimično je srušen tokom Hitlerovog bombardovanja 1941. godine, a potpuno uništen u američkom bombardovanju Beograda 1944. godine.




Obnovljen je 1955. godine i nazvan MOST BRATSTVA I JEDINSTVA. Narod je pak prihvatio naziv BRANKOV MOST.




PANČEVAČKI MOST

Prvi pravi most preko Dunava, Pančevački, ili most Kralja Petra Karađorđevića (otvoren 1935), takođe je trajao do Drugog svetskog rata.



Kada je ratna oluja prošla, na novom mostu prema banatskoj strani Beograda, 29. novembra 1946. godine, traku je presekao Josip Broz Tito i dao mu ime most Crvene Armije. Pravo ime dunavske ćuprije danas zna malo njenih korisnika.


Takozvani STARI SAVSKI MOST

Most koji spaja Autobusku stanicu i Staro Sajmište izgradili su Nemci u Drugom svetskom ratu (1942), nameravajući da ga postave na Tisi kod Žablja.



Most je obnavljan od 1964. do 1969. godine. Stubove, od oko 40 šipova od hrastovine, dužine deset, a prečnika oko 30 santimetara su postavili Danci. Oko šipova su pobijene čelične šipke Larsen talpe, a između šipova je uliven beton.


NOVI ŽELEZNIČKI MOST

Novi železnički most preko Save u Beogradu izgrađen je u periodu 1975-1979. godine, u sklopu rekonstrukcije beogradskog železničkog čvora (tzv. rešenja "Prokop").




GAZELA

Prelazak trase autoputa E-75, na delu koji prolazi kroz Beograd rešen je 1970. godine izgradnjom mosta Gazela.






OSTRUŽNIČKI MOST



Karađorđev park

beogradska | 13 Maj, 2009 15:38

Odlomak iz mog romana "Povratak košave u Beograd":

 

Карађорђев парк.
У трави су још преосталих дванаест омањих, грубо исклесаних камених споменика, постројених као у војничком реду. Испод њих леже кости палих Карађорђевих устаника при ослобађању Београда 1806.
-Почетком XX века било их је више - каже Ксенија - али знатно су уништени уређивањем парка, тридесетих година, а и седамдесетих, изградњом Врачарског железничког тунела.
-Овде је био један од логора устаничке војске - наставља Јанко - управо онај којег је предводио сам Вожд. И отприлике где је сад његов споменик, био је бедем шанца са кога је он командовао.
Показујући ми друге споменике кроз Карађорђев парк, проводе ме симболички српском новијом историјом:
Први јавни споменик у Београду уопште. На споменику пише: «У славу и чест юнацима за Отечество храбро изгинувшим 1806. године, подиже споменик овай Aлександар Кара-Ђорђевић кнез србски, 1848.»
Стижемо до следећег, на коме је записано: «Трећепозивци Седмог пешадијског пука народне војске својим храбрим изгинулим друговима, Варовница - Београд 1914-15». Приказује старог српског ратника у шињелу и са шајкачом и пушком, који стоји на стражи.
Ту је и споменик Интернационалним бригадама. Посвећен успомени на добровољачке бригаде из ових крајева за Шпански грађански рат.
Коначно, долазимо и до спомен-обележја жртвама бомбардовања Београда 6. априла '41. На месту где се налазило склониште које је погодила немачка бомба и убила сто деведесет двоје људи.
Kao ходочашће са генерацијама које долазе. Играње по трави у пролеће, са лоптама. Послеподнева озеленелих липа, и мирис тишине. Успомена се претварала у несвесно привлачење том крају.

 Spomenik oslobodiocima Boeograda 1806:

 

 Spomenik trećepozivcima:

 

Spomenik Internacionalnim brigadama: 

 

Vaznesenska crkva

beogradska | 09 Maj, 2009 18:07

Vaznesenska crkva smeštena u samom srcu Beograda, podignuta je 1863. godine i prvobitno namenjena za bogoslužbene potrebe vojske. Privremena šator - crkva se ubrzo pokazala kao neadekvatno rešenje, tako da su se crkvene i političke vlasti složile da ovom kraju Beograda treba podariti novu crkvu koja bi zadovoljila i potrebe vojske i civilnog stanovništva. Crkvu je 1863. godine podigao mitropolit Mihajlo uz saglasnost kneza Mihaila Obrenovića i posvetio Vaznesenju Hristovom. U vrlo kratkom vremenu, za svega dve godine, izrasla je crkva u samom gradskom jezgru prema planovima Pavla Stanišića i Jovana Ristića, a građevinske radove su izveli Josip Štok i Fernand Stevanov.

U svojoj bogatoj istoriji pratila je istorijski hod svog naroda, o čemu svedoči i natpis na spomen ploči koja se nalazi na zapadnim vratima crkve na kojoj je uklesano:
„Iz ove crkve 5. oktobra 1912. godine, praćen Božjim blagoslovom, pođe Njegovo Veličanstvo Kralj Petar I Karađorđević u Balkanski rat koji sretno i dovrši i u ovoj crkvi kao pobednik zablagodari Bogu na darovanoj pobedi“.




Zbog mnogobrojnih dramatičnih istorijskih događanja koja su je zadesila, nazvana je „crkvom mučenicom“.
Početkom Prvog svetskog rata, 1914. godine, prilikom austrijskog napada na Beograd, jedna granata je udarila u severni zid crkve i zarila se iznad propovedaonice ali nije eksplodirala. Tom prilikom je oštećen ikonostas, a tek sedam godina kasnije vojni stručnjaci su je uklonili. Manji radovi na obnovi vršeni su 1920. godine, a generalna opravka crkve 1937, kada je crkva uglavnom dobila svoj današnji izgled.



Nova oštećenja crkva je pretrpela tokom nemačkog bombardovanja Beograda 1941. godine. Vojne vlasti su, očekujući Hitlerov napad, iskopale dva skloništa u crkvenoj porti. Bomba od 1500 kg pala je direktno u sredinu desnog velikog rova uz crkvu, zatrpala je i pobila gotovo sve koji su se tu zatekli.
Od potresa izazvanog eksplozijom, crkva se rastresla i prepukla uzdužno, sredinom i poprečno u svodu. Živopis je teško oštećen, iz ikonostasa su mnoge ikone ispale i polomile se, a stubovi na ikonostasu su se izbili iz ležišta.

U ovim skloništima, sa protom Veljom Markovićem i đakonom Vesom Vasiljevićem poginulo 242 ljudi, žena i dece. Na tom mestu danas se uzdiže veliki mermerni krst - spomenik žrtvama


Sledeće veliko stradanje usledilo je prvog dana Uskrsa 1944. godine kada su saveznički angloamerički avioni u neposrednoj blizini crkve nakon odslužene liturgije, ispustili bombu i tako naneli veliku štetu kako crkvenim zgradama, tako i samoj crkvi.

Krajem Drugog Svetskog rata u borbama između ruskih i nemačkih trupa u okupiranom Beogradu, crkva je ponovo postradala zbog položaja nemačkih trupa koje su bile smeštene u crkvi, njenoj zvonari i bunkeru koji se nalazio u ulici Admirala Geprata. Ovom prilikom je jedna granata probila zid crkve, pa rijući pod kamenim podom, eksplodirala ispod amvona na soleji crkve, ostavivši krater. Ikonostas i živopis su veoma oštećeni a pred vratima crkve je udarila granata koja nije eksplodirala. 28 ruskih vojnika koji su poginuli prilikom osvajanja nemačkog bunkera, sahranjeni su u porti crkve, a kasnije preneseni na ratničko groblje.



Prvobitna drvena zvonara jednostranog oblika imala je svega tri zvona i bila je sagrađena kada i sama crkva. Zbog dotrajalosti, zamenjena je novom 1892. godine a pridodato je još jedno zvono radi uspostavljanja harmonije između srednjih i velikog zvona. Arhitektonski oblik nove zvonare je usklađen sa arhitekturom hrama. Danas se na njoj nalazi pet zvona različite veličine i porekla, među kojima je i zvono stare Saborne crkve koje se smatra najznačajnijom istorijskom relikvijom među zvonima beogradskih crkava. Naime, ovo zvono je prvo nakon vekovne turske zabrane podizanja zvona u Srbiji, oglasilo osamostaljenje Kneževine Srbije 15. februara 1830. godine.




Prvi ikonostas, skroman po veličini, arhitektonskom oblikovanju i duborezačkim ukrasima, ova crkva dobila je 1864. godine, a autor nije zabeležen. Ikonopisni deo uradio je slikar Nikola Marković, učenik jednog od najpoznatijih srpskih slikara Steve Todorovića. Ovaj ikonostas je premešten u staru crkvu Svetog Marka 1880. godine da bi nakon oštećenja prilikom bombardovanja Beograda delovi ikonostasa bili preneti u crkvu Sv. Cara Konstantina i Jelene na Voždovcu.
Novi ikonostas Vaznesenskoj crkvi izradio je Steva Todorović 1881. godine. U tematici ovog rada dosta mesta posvećeno je kompozicijama iz nacionalne istorije. Zanimljivo je pogledati sledeće kompozicije-Stefan Dečanski dobija vid, Postriženje Svetog Save, Prijem Svetog Simeona u Hilandar, Sveti Sava poučava decu kao dobri pastir.

Živopis je 1937. godine radio ruski akademski slikar Andrej Bicenko, pod stručnim nadzorom Uroša Predića. Likovi srpskih vladara na zidnim kompozicijama rađeni su prema kopijama srednjovekovnih srpskih fresaka, uglavnom iz zadužbina Nemanjića. Kompozicijski, autor se opredelio za monumentalne forme, a koloritski preovlađuju topli tonovi žute, zelene i oker boje postavljeni na plavu pozadinu. Posebnu pažnju posvetio je izradi figura vladara koje su u uspravnom i dostojanstvenom stavu, u bogatim odorama i sa zadužbinama u rukama.
Svoju stogodišnjicu crkva je obeležila potpuno obnovljena 1963. godine.

Vaznesenska crkva sačuvala je originalni barjak Uprave grada Beograda. Na barjaku od crvenog brokata, sa jedne strane je ikona Vaznesenja Gospodnjeg i, slovima od zlatnih niti, natpis: „Opština grada Beograda 1938“, a sa druge strane, ikona Svete Petke i poruka: „Ko krsno ime slavi - onom i pomaže».

Hram Svetog Save

beogradska | 04 Maj, 2009 18:00

HRAM SVETOG SAVE

Na ovom istom mestu, na placu kojeg je bogati sveštenik Miloš Simonović darovao crkvi, postojala je, sve do početka gradnje današnjeg, velikog hrama, omanja kapela istog naziva. Ova privremena crkvica, izgrađena samo za nedelju dana, bila je osvećena 27. aprila 1895, upravo na dan kada se navršilo tri stotine godina od prenošenja moštiju svetog Save iz grobnice manastira Mileševe i njihovog spaljivanja na Vračaru.

Budući da je po mišljenju tadašnjeg mitropolita Dimitrija bilo „sasvim nemoguće da onako malena Crkva ostane i dalje za tri najveće parohije beogradske", kapela sv. Save je bila dogradena krajem 1906. godine.

Kako se od namere podizanja dostojnog hrama srpskom svetitelju nikada nije odustajalo, odmah po izgradnji kapele postavljeno je pitanje obezbeđivanja zemljišta za ve¬liki hram i ostale crkvene građevine u njegovoj blizini (Bogosloviju i Mitropoliju). Sto po¬klonom (od naslednika Fransisa Makenzija - H. G. Ginisa), što kupovinom od naslednika sveštenika Simonovića i V. Tajsića, Srpska pravoslavna crkva je već početkom XX veka pribavila 15.000 kvadratnih metara zemljišta potrebnog za izgradnju hrama svetog Save. Godine 1935. srušena je mala Svetosavska crkva (kapela) a deo njenog materijala i opreme iskorišćen za gradnju i danas postojeće jednobrodne crkve svetog Save, po projektu Viktora Lukomskog i pod stručnim građevinskim nadzorom inženjera Vojislava Zađine.




Gotovo naporedo sa ovom faktičkom" predistorijom vračarskog hrama, odvijala se i ona idejna, možda jednako važna njegova povest koja još 1867. otpočinje pozivom E. Josimovića , povodom uređenja prostora Velike pijace, na izgradnju „lepe crkve" posvećene svetom Savi, u „vizantijskom stilu, koji je i naš (...)". Krajem istog veka, petom arhitekte Konstantina Jovanovića načinjene su prve konkretne skice Svetosavskog hrama. Nedostatak novca, međutim, onemogućio je podizanje - kako je projektom zamišljeno - te petokupolne građevine sa osnovom u obliku upisanog krsta, s centralnom kupolom prečnika 18 metara, a u drugoj verziji, i čitavih 24 metra.

Godine 1906. objavljen je prvi „stečaj" za izradu nacrta budućeg hrama kome su arbitrirali i članovi petrogradske Akademije nauka. Od pet prispelih, tri projekta „najveličanstvenije crkve u ćelom srpstvu" beogradskih arhitekata Dimitrija Leka, Svetozara Ivačkovića i Save Dimitrijevića , ocenjena su pozitivnim sudom, a dva odbačena kao nedovoljno „oznamenjena" duhom pravoslavlja i srpsko-vizantijskim stilom. Posle ovog, u celini neuspešnog konkursa, Društvo svetog Save objavljuje 1926. novu „utakmicu" koja okuplja bezmalo sve videnije srpske arhitekte tog vremena (ali i one čije će vreme tek doći) pod uslovom da su „državljani Kraljevine Jugoslavije, uključujući i Ruse koji žive u njenim granicama".

Docnije žestoko napadana osnovna propozicija natečaja zahtevala je od arhitekata, upravo kao i ona na prethodnom konkursu iz 1906, ugledanje na srpsko-vizantijski stil iz vremena svetog Save, kneza Lazara i despota Stefana. Uz to, valjalo je zadovoljiti i funkcionalne zahteve koji su nalagali obezbedivanje smeštaja za šest hiljada vetnika na površini od tri hiljade kvadratnih metara. Svoje projektne nacrte priložilo je dvadeset i dva arhitekta, medu kojima i D. Brašovan , M. Zloković i A. Papkov, D. Babić V. Androsov, M. Borisavljević A. Deroko, B. Nestorović braća B. i P. Krstić M. Prljevič n, Ž. Tatić i D. Živković, B. Marinković i Ž. Piperski, A. Vasić, i drugi. U žiriju su ovoga puta većali domaći uglednici: patrijarh Dimitrije, arhitekti Andra Stevanović, Momir Korunović i Petar Popović, naučnik Jovan Cvijić i književnik i umetnički kritičar Bogdan Popović. Kako prva i treća nagrada na ovom konkursu nisu bile dodeljene, usvojen je rad drugonagradenog, tada asistenta Beogradskog univerziteta, Bogdana Nestorovića. Ishod ove javne utakmice dočekan je u stručnoj javnosti, kao i kod većine učesnika, izuzetno polemički i kritički, pri čemu su ograničenja propisana uslovima konkursa, s pravom ocenjena kao stega stvaralačke slobode i invencije. Pre svega zbog tih ograničenja, a zapravo zbog samih propozicija koje su umesto željene grandioznosti podsticale grandomaniju, a zbog kojih je hiperbolično istezanje osnovnog obrasca bilo gotovo jedini način da se odgovori zahtevima, svih četrnaest otkupljenih radova moglo je doživeti „prokletstvo" istovetne kritike.

U tom smislu najglasniji kritičari, poput Koste Strajnića ili Milana Kašanina, ukazali su na opasnost od kompilacije i pseudostila, ropskog ponavljanja petrifikovanih uzora, kao i na nepotrebnost imitacije u vremenu koje poseduje druge „poglede i potrebe". Upravo iz tih razloga, nekoliko rešenja koje je ponudila nesputana stvaralačka imaginacija pojedinih autora, nedirnuta jarmom zahtevanih kompromisa, na konkursu je prošlo bez zasluženih nagrada.

Tu sudbinu doživela su preslobodna, nekonzervativna rešenja koja su ponudili braća Krstić, Dušan Babić, i možda pre svih tandem Zloković—Papkov čiji se konkursni prilog, mada samo nagrađen otkupom, umetnički povisoko uzdizao nad ostalima, sa svojim postsecesijskim i ekspesionističkim obeležjima, vizionarskom energijom i ličnim pečatom. Naposletku se ipak pristupilo izradi konačnih idejnih planova. Nestorovićev nacrt, odlučeno je, trebalo je korigovati po izvesnim rešenjima koje je u svom prvootkupljenom radu priložio Aleksandar Deroko. Po naknadnoj odluci žirija, njima je poverena izrada zajedničkog idejnog rešenja, a kao konstruktor, poslu je priključen i profesor Vojislav Zadina. Umesto proklamovanog ugledanja na „duh stare srpske crkvene arhitekture", propisanog uslovima konkursa, nedosledno i neočekivano, Odbor za podizanje hrama poželeo je da idejni uzor sada bude Aja Sofija u Carigradu. Premda su i ka ovoj odluci odapinjane „otrovne strele", a takva je bila i ocena M. Borisavljevića da je u pitanju „galimatijas, lupež, pozajmica: nešto uzeto od braće Krstić, nešto od mene i ostalih", idejni projekat je završen 1932. godine. Prvobitni Nestorovićev projekat, preterano slojevitih, razudenih i stepeno-vanih masa, sa izdvojenim zvonikom, dobio je monolitniji oblik i ujednačeniju siluetu, a u prizemlju bio je oživljen nizom arkadiranih tremova. Tom prilikom, takode, dimenzije hrama znatno su premašile one prvobitno predviđene konkursom iz 1926, te je građevina bila zamišljena u širini od 80 x 90m i visini od gotovo 80 metara. Autori su takođe priložili i vrlo detaljan idejni projekat okoline hrama, konceptualno i situaciono jasan, a veličinom prostora, sasvim odgovarajući sadržinskom značaju i monumentalnosti spomen-građevine.

„Sve zalud!", isticao je i dalje Durđe Bošković, koji je svoju ocenu doneo posmatrajući tek izloženi model građevine. Efekat njene snage i moći, njene veličanstvenosti, smatrao je on, uništen je efektom akademske pitoresknosti: „Mase su razdrobljene, isitnjene, pocepane, nelogično povezane, a unutrašnjost crkve rasparčana i razbijena, puna jakih mrtvih uglova.

Ovakve kritike nisu imale dejstva na Sveti arhijerejski sinod koji se već bavio ostvarenjem, a ne idejom, predlažući da za gradnju novog hrama „od svake pravoslavne duše", treba prikupiti barem po jedan dinar. Kako je u tadašnjoj Kraljevini, po proračunu, bilo sedam miliona vernika, stoga i mogućih priložnika, sakupljeni novac bio bi dovoljan za izgradnju Svetosavskog hrama. Iako prihodi nisu bili ravni očekivanjima, uz pomoć brojnih darodavaca, 15. septembra 1935, svečano su postavljeni i osvećeni temelji, a u proleće 1939. položena je povelja u čelo oltara nove pravoslavne crkve.

Do početka rata, dakle, kada su radovi prekinuti, pobijeni su šipovi, postavljeni temelji, realizovan jedan deo prostora kripte, a crkva izidana u visinu od osam do dvanaest metara, sve „do kote odakle počinju lukovi i svodovi od armiranog betona". Zahvaljujući umešnosti građevinara, ali i samog A. Deroka, dotadašnji rezultati radova su konzervirani, a originalni projektni plan, kao jedini do danas sačuvani nacrt iz projektne dokumentacije tog vremena, brižljivo je spakovan u mušemu i zakopan u suv pesak u podrumu njegove kuće.

Iz osnova promenjeni status crkve, zapretenost nacionalnih misli i težnji u novom društvu posle rata, i drugi razlozi odložiće ovaj kapitalni graditeljski poduhvat. Na nedovršenu gradnju spominjaće ne samo nedozidanost građevine, već i dugogodišnje prisustvo golemih kamenih blokova nasumično razbacanih oko samoga hrama. Odista predugo, kako je primetio B. Pekić, sura konstrukcija hrama bacala je senku na čuburske ćorsokake, dok su se nad njom, „kao glave gvozdenih bogomoljki, propinjali crni kranovi.


Po istom planu, koji je po završetku rata predat Patrijaršiji, a na pedesetogodišnjicu započete izgradnje, 1985, ona je nastavljena radom tima na čelu sa Brankom Pešićem. Godinu dana ranije zidovi crkve su osvećeni, a analizom sačuvanog idejnog projekta, hrabrim oslanjanjem na iskustva novih tehnologija, uz angažovanje vtsnih inženjera (Đorde Zloković, Vojislav Milovanović, Stevan Stevanović i Stevan Milosavljević), izrađen je celoviti izvođački plan. Protomajstor Pešić se polovinom devedesetih povlači, prepustivši dovršenje hrama (oblaganje ukrasnom oplatom od mermera, izgradnja kripte i biblioteke itd.) novom timu pod rukovodstvom inženjera i arhitekte, akademika Đorda Zlokovića. Ipak, svoj protomajstorski posao Pešić je krunisao 1989, pravim presedanom ne samo u domaćoj graditeljskoj praksi, kada je prethodno na tlu izlivena i utegnuta glavna kupola hrama „liftovana", a zapravo, podignuta na kotu osnove tambura potiskom šesnaest hidrauličnih, u tu svrhu posebno konstruisanih dizalica.

Uvrh kupole postavljen je glavni pozlaćeni krst visok dvanaest metara i težak četiri tone, rešenje vajara Nebojše Mitrića. Do 2000. gradnjom hrama rukovodio je D. Zloković, a od tada Vojislav Milovanović. Kao inženjeri zaduženi za konstrukciju i tehnologiju angažuju se takođe Vojislav Marisavljević, Dušan Arbajter i Milutin Marjanović.

Svojim mastodontskim volumenom i dimenzijama, površinom 81x91 metar, središnjom kupolom prečnika 30 metara i visine 65 metara, kao i četiri konhe i četiri zvo¬nika visine 38, odnosno, 44 metra, hram svetog Save uporediv je danas samo sa crkvama Aleksandra Nevskog u Sofiji i Aje Sofije u Carigradu. Postavljen na najvišem gradskom platou kao završni motiv glavne prestoničke ulice, dominirajući Vračarom, menjajući siluetu i pojavni karakter grada, nedvosmisleno se nameće kao svojevrsni simbol kontinuiteta ne samo neimarske, već i nacionalne kulture i duhovnosti Srba, nosilac opštosti i konstantnosti nacionalnih i religioznih težnji.

Fizička veličina hrama, međutim, teško može biti put ka istinskoj religioznosti već pre prečica ka osećanju strahopoštovanja i udivljenja pred kolosalnim; niti je gradevinu-simbol moguće stvoriti preuveličavanjem njenih fizičkih obeležja i njenim imperativnim uklapanjem u neposredovanu sliku prošlosti. Arhitektura hrama, naime, promišljana u duhu stilske retencije još 1926, a dovršavana po nepromenjenoj matrici krajem drugog i početkom trećeg milenijuma, teško da može odgovoriti na, u međuvremenu bitno izmenjene, duhovne potrebe čoveka današnjice, a još manje možda obodriti njegove ideale budućnosti. Premda se sa estetske tačke gledišta ne može naći valjan prigovor pokušaju da se gradi u stilu prethodnih epoha, izgled najveće srpske verske građevine ukazuje na širi, vanarhitektonski smisao kompulzivne zagledanosti u prošlost, u kojoj se, bez mnogo nade da će se i naći, uporno traže odgovori na pitanja novoga doba.


Širi prostor hrama, tzv. Vračarski ili Svetosavski plato, definisan je idejnim urbanističkim i arhitektonskim rešenjem arhitekata Đorđa Bobića i VladimiraMacure, koje je prvonagradeno na dvostepenom jugoslovenskom konkursu 1988. godine. Godine 2004. dovršeno je oblaganje hrama belim grčkim mermerom i sivim jablaničkim kamenom u podnožju, uređen je Vračarski plato (D. Bobić, V. Macura) i izgrađen Parohijski dom (Mateja Nenadović).

 
Powered by blog.rs