Beograd

Beogradski motivi, dočarani posredstvom jedne beogradoholičarke. Ona je književnica, a zove se Neda Kovačević. Njen mejl glasi: nedakovacevic@yahoo.com

U izgradnji…

beogradska | 25 April, 2009 19:03

Evo kako su izgledale neke od danas znamenitih beogradskih građevina dok su bile u izgradnji.

Pobednik




Palata „Albanija“



Crkva Svetog Marka



Fontana na Terazijama


Spomenik Neznanom junaku na Avali


Pančevački most



Narodna Skupština


CK



Most "Gazela"



Agrarna banka


Hram Svetog Save



Most kralja Aleksandra I Karađorđevića Oslobodioca


Novi Beograd



Generalštab




Hotel "Avala"


Cvetni trg

beogradska | 15 April, 2009 17:14

Još u prvoj polovini XIX veka ovaj deo opštinskog zemljišta na Vračaru , između današnje Ulice kralja Milana , Njegoševe i Svetozara Markovića, nazvan je Cvetnom pijacom. Odluku o tome donela je još 1843. posebna komisija zadužena za razdeljivanje placeva u ovom, tada posve nenaseljenom delu varoši. Predviđeni plac za pijacu, koji je najverovatnije bio pokriven hrastovom šumom, dopirao je sve do samih konjičkih štala i vežbaonice kavalerijskog eskadrona. Kada je 1864. izvršeno prvo „pokrštavanje" beogradskih ulica, lokacija Cvetne pijace određena je spram susedne jahačnice, potonjeg „Manježa" i opisana da se nalazi „više Velike kasarne kod stare barutane na putu Kragujevačkom".




U poslednjoj četvrtini istog veka, zauzimanjem vrednih Vračaraca, ovde je uređen omanji park, no tek od 1884. i osnivanja Društva za ulepšavanje Vračara Cvetni trg se izgrađuje planski. Tokom sledeće dve i po decenije ovo će se Društvo, inače i najstarija asocijacija građana te vrste u Beogradu, isticati preduzimljivošću i neobičnim „ustalaštvom" svojih članova, pa stoga i očevidnim rezultatima na polju „ulepšavanja" Vračara. Neki od takvih bili su otvaranje preko potrebne aporeke M. Protića naspram Oficirskog doma, zatim stalne filijale Pošte i Telegrafa u Kralja Milana ulici, kaldrmisanje ulica i zasađivanje ukrasnog drveća. Od svih rezultata najveći je svakako bio podizanje „lepe i ugodne" pi-jačne zgrade sa dva odeljenja i sedam dućana s obe strane širokog prolaza. Vračarci kojima je do varoške Velike pijace i one na Zelenom vencu trebalo čak „ sahat hoda", konačno su dobili dobro snabdevenu i uređenu pijacu. Neumitna fluktuacija sveta koji je od pijace živeo i koji se tamo snabdevao, doprinela je da se 1886, a ,,u interesu bržeg saobraćaja Vračara sa ostalim delovima ove varoši", na Cvetnom trgu ustali i fijakerska stanica sa čak deset fijakerista. Ali, kako je i po oceni tadašnje štampe, ova pijačna zgrada od lake grade spolja više ličila na kakvu „pričekaonicu" železnice, kakve su podizane širom Srbije, Društvo je ocenilo da je od velike važnosti za opštevračarsko dobro i zadovoljenje pijačnih potreba ovog kraja varoši, podizanje nove i daleko solidnije tržnice.
U ono doba, 1889, kada je izgrađeno po projektu inženjera Grgura Milenkovića, uz angažovanje preduzimača I. Fidanovića i A. Joksimovića, bilo je to sasvim jednostavno, ali solidno i funkcionalno zdanje, pravougane osnove sa ulazom, dva obična i dva „šlepa" bočna prozora na glavnoj fasadi prema novoimenovanoj Ulici kralja Milana, a pokriveno dvoslivnim krovom.2 Već i takva građevinska pojava bila je dovoljna da zgrada bude svrstana, barem po oceni Feliksa Kanica, „među bolje na Vračaru".3 Tokom poslednje decenije veka tržište je odeljeno zidano-gvozdenom, „kitnjastom" ogradom (beleži isti pisac) od Ulice kralja Milana, njegova podloga je kaldrmisana, izgrađeni su ribnjak i 16 dućana lake građe.4 Tokom naredne decenije i pored svesrdnog zalaganja Društva da sprovede u delo daroviti projekat „velikog modernog tržišta gvozdene konstrucije, po primeru sličnih ustanova u naprednijim gradovima Evrope", Dragutina Maslaća11 i Vladimira Popovića - stanje je ostalo nepromenjeno.



Na žalost, jer je već i sama arhitektonska studija mladih autora, vodena jasnom mišlju a uprizorena smelim i plastičnim crtežom, predstavljala vrednost po sebi. U prostornom smislu građevina je bila zamišljena da pokrije površinu čitavog neravnog i nepravilnog bloka između tri ulice. Premda su, po svemu sudeći, sve fasade tretirane sa podjednakom pažnjom i estetskom ravnopravnošću, glavna je bila postavljena na zasečenom uglu između tadašnje Njeguševe i Kralja Milana, a akcentovana zalučenim, srpsko-vizantijskim portalom m, flankiranim sa dve manje poligonalne kule pod kupolama Bila je to, gledano en bloc, eklektička građevina slikovite, dinamične i razuđene spoljašnjosti, maštovito skrojenih oblika, svrsishodno okupljenih oko središnjeg kružnog prostora pod kupolom gvozdene konstrukcije. Da je kojim slučajem realizovana 1910, ostala bi do danas kao nesumnjivi dragulj beogradske arhitekture, koji je uspešno sučelio simboličko-istorijske aspekte domicilnog graditeljstva sa ranim izazovima tada moderne arhitekture, savremenih konstrukcija i velikih zastakljenih površina. Ništa manje revolucionaran bi bio, daje ostvaren, i izuzetan projekat pijačne hale na Cvetnom trgu Jana Dubovija iz 1927. godine. U tom slučaju pak radilo bi se o trijumfu funkcionalističko-modernističkog koncepta i projektantske logike nadahnute geometrizmom kruga. Nad kružnom osnovom partera, naime, arhitekt je bio zamislio vertikalno redanje koncentričnih kružnih galerija, sve manjeg prečnika. Kao i kod Maslaća i Popovića, i ovim su projektom znatne površine građevine bile namenjene zastakljivanju. Umesto svega navedenog, stara pijaca je samo obnovljena 1928. godine.




Bilo kako bilo, Cvetni trg je bio hronološka prethodnica uređenih pijačnih prostora na Zelenom vencu, Bajlonovoj pijaci i Kalenića gumnu. Fenomen gravitiranja novoformiranom tržištu, no i blizina Ulice kralja Milana koja je vodila dvorovima i Terazijama, takođe su uslovili pažljivije arhitektonsko uobličavanje prostora oko „Manježa" . Do nekadašnje Cukićeve kuće, na uglu Milanove ulice, Jovan Ristić, istaknuti političar i prvak Srpske liberalne stranke, podigao je 1891. novu kuću, kao jedan od nekoliko referentnih građevinskih repera čitavog Vračara ili samo Cvetnog trga. Ova, tzv. Velika Ristićeva kuća, izvedena po projektu „dvorskog arhitekte" Jovana Ilkića , a čuvena ne samo po svojoj us-peloj arhitekturi, već i po istorijskoj važnosti, obeležiće politički i kulturni život prestonice sve do 1938. kada će biti srušena voljom Trgovačkog fonda. Posle Ristićeve smrti u ovom zdanju radiće, i to u dva navrata, Ministarstvo inostranih poslova i Predsedništvo vlade (Srbije i docnije Kraljevine SHS), te će u salonima ove jednospratnice biti doneta odluka o stupanju Srbije u Prvi svetski rat. Godine 1895. podignut je Oficirski dom J. Ilkića i M. Ruvidića , a krajem prve i početkom druge decenije novog veka, Oficirska zadruga S. Jovanovića i stambena zgrada u Njegoševoj broj 11. Tanazevića.

Neposustajanjem Društva za ulepšavanje Vračara, koje je u to doba već moralo ustupiti Opštini svoje vremenski ograničeno pravo eksploatacije pijace, prvih godina XX veka, na Cvetnom trgu, u Njegoševoj ulici broj 1, podignut je Dom ovoga društva. Izvođači Vinčenco Markini, a daleko više Milan Antonović, primili su na sebe težak zadatak da arhitekturom jedne javne građevine izraze nešto od uspeha i težnji kolektivnog naručioca.

Dom Društva za ulepšavanje Vračara kao građevina kojom se ne samo Cvetni trg, već i čitav Vračar doista mogao podičiti, dovršen je u mesecu aprilu 1902. godine. Sama pijaca, u svom prvobitnom stanju, trajala je svoj vek. Cak ni posle Drugog svetskog rata nije bilo spremnosti da se na Cvetnom trgu, u tom smislu, preduzme značajniji arhitektonski poduhvat. Godine 1958. po projektu Slobodama Janjića, ipak je preuređena i dogradena stara pijačna zgrada Grgura Milenkovića i tom prilikom otvorena prodavnica „Cvetni trg". Kao i mnoge trgovine slične organizacije poslovanja, sa sobom će poneti jezički teret veoma nespretnog neologizma - „samoposluga". Ustrojena po zakonima američke self-service potrošačke strategije, ona je predstavljala istovremeno i prvu „džinovsku samouslugu s hiljadu pipaka" u Beogradu, a posle zagrebačke samoposluge u Ivancu, i drugu po redu takvu prodavnicu u čitavoj Jugoslaviji. Nepretencioznu athitekturu horizontalno položene građevine, međutim, uveliko je nadoknadio njen unutrašnji sadržaj megaprodavnice, a možda i više, novouspostavljeni tip modernog konzumerizma s dugačkim „spiskom" različitih potrošačkih pogodnosti. Nizovi rafova prepunih različite i mahom dostupne robe, okupljene pod istim krovom, na dohvat ruke potrošača, proizvodi sa „zelene pijace" neočekivano upakovani u najlon, metalne korpe koje su, isprva, provocirale nedoumice da li su za prodaju ili ne - sve to zajedno, prevashodno u sociološkom smislu, označilo je prekretnicu ne samo u tehnologiji i modusu potrošnje, već i u oblikovanju društvene svesti i njenom pomeranju ka sferi lične nezavisnosti, individualnih umesto kolektivnih izbora. Supermarket „Cvetni trg" je, drugim recima, bio tek jedan od ranih nagoveštaja epohe vesternizacije tranzicionog društva, u kome će iako daleki ideal dolce vita tokom naredne dve decenije u mnogome liberalizovati zatvorenu socijalističku tržišnu praksu.



Ispred samoposluge, kao redak pokazatelj civilizacijskog obzira prema vegetacionom nasledu grada i posebno, „individualitetu" jednog stogodišnjaka, očuvan je i konstiukcijom poduprt hrast iz doba kneza Miloša, svojevrsni memento na nekadašnju hrastovu šumu koja je krasila ovaj deo starog Vračara.

Beogradska tvrđava, Kalemegdan, Pobednik, Ušće...

beogradska | 12 April, 2009 16:00

...Odlomak iz mog romana "Povratak košave u Beograd": 

 

Београдска тврђава. Не «Калемегданска тврђава», како многи погрешно зову. Калемегдан је парк. У време Турака, била је то ледина испред Тврђаве, која је служила њиховој војсци за вежбу, и повремено као стратиште ухваћених српских бораца за слободу. Парк је настао тек после предаје Београда Кнезу Михаилу, 1867.

Улазном стазом право, па лево, покрај фонтане «Борба са змијом» Симеона Роксандића.
-И у Загребу још увек постоји - каже Ксенија, а Јанко ми објасни:
-С «Борбом» је вајар учествовао на великој Балканској изложби у Лондону. Обавештен да је брод на коме се налазила скулптура потонуо, по сачуваној гипсаној макети излио је нову фигуру рибара. Касније се показало да обавештење о катастрофи брода није тачно, те су остала два истоветна примерка. Један откупила Општина београдска и поставила га на Калемегдану, а други Опћина Загреба и поставила га као фонтану на Гричу.
-A ево и сад не могу да не помислим на први споменик Карађорђу, управо овде - додаје Ксенија. - Подсети ме, Јанко, ко беше вајар.
-Пашко Вучетић. 1913. године. Уништили га Aустроугари у Првом рату, никад обновљен.
Излазимо на широку стазу, где преко Саве пукне поглед ка Новом Београду, ходамо туда, пратећи јој ток у последњим метрима.

Ушће Саве у Дунав.
Блага игра неба у њима. Водама моћним, а нечујним, које говоре о спрези пролазног и вечног. И ведрина ветрова с равнице. Свежина од пространства, видика.
Ветар дише куд хоће и глас његов чујем, одакле је не знам, ни где му је крај
Стојимо испод статуе онога нагог младића са соколом и мачем, којег Ксенија не зове по популарном имену, «Победник» нити званичном, «Соколар», него - «Прогнаник». Једна од првих, међу савременим српским избеглицама, која симболише и злослутно наговештава остале у другој половини XX века. Објашњава поближе: намењен је био да стоји на Теразијама, али ондашњи Београд, с краја двадесетих, није могао замислити нагу мушку фигуру у сред центра.
-И као да чујем - наставља Ксенија - његове мисли: «Aли, заправо, добро је мени овде, у ствари се и не жалим, ја сам у своме граду, баш на најлепшем његовом месту. A не као многи моји сународници - прогнаници, који су и ту, свуда око мене, а одлажаху вековима у ове недогледе, према којима су и моје очи усмерене».
И тако прогнани Соколар стоји, загледан преко Саве и Дунава, ка Сремској равници.
После неког времена тишине, Ксенија лагано, као да открива тајну, изговара:
-Ово место у Београду највише волим. Најтајанственије, најдубље. Најспокојније. Управо због те ширине и дубине видика. Нису га Турци без разлога звали «Шаћир-Бејир», «Брег за размишљање». Дубина воде. Неизмерна. И неба. Да, то небо над Београдом. Калемегданом. Ушћем Саве у Дунав. Небо, као и таласи Дунава, увек другачије. Зато је немогуће описати га. Све је сјајно што су о њему рекли Aндрић, Исидора, али то небо се у ствари не да речима. Само га треба - посматрати. Као малу, бака ме је често доводила овамо. Ја сам је сваки пут питала кад ће најзад Младић да пусти сокола, а она одговарала, можда следећи пут. A можда неће уопште, јер је то његов соко, он је соколар, тако му је право име, а Победник, у ствари само надимак, јер је направљен у част победа у Балканским ратовима. Ноћу, прича мени бака, он можда пушта сокола, вежба га. И увек му се врати, питам ја. Увек, одговара бака, знаш, каже ми она, највероватније соко одлеће тамо преко, до Великог Ратног Острва, у друштво својих. То је једина прашума у центру града на целом свету. Тамо живе дивље свиње, јелени, као и многе врсте птица. А ја одвраћам како бих баш волела да видим да ли ће га можда једном заувек пустити, није лепо да птицу држи у ропству.
-A касније - додаје помало стидљиво Јанко - Кад смо већ били старији... Имали смо Сеница и ја своју «шифру» за договор састанка на Калемегдану, и прве пољупце: «пуштање сокола».

Dedinje

beogradska | 08 April, 2009 17:49

DEDINJE

„Ono brdo koje se, medu padinom Mokrog Luga i dolinom Topčiderske reke, najlak spušta ka Savi, zove se Dedija ili Dedina. Bilo je i jedno manje brdašce koje se zvalo Mala Dedija, pa je to brdašce raskopano kad se gradio put u Topčider. Tako se ime Mala Dedija izgubilo, a ostalo samo ime Dedija ili Dedina. To je ono brdo gde su danas vinogradi i letnjikovci: Đoke Sirnica, N. Z. Popovića, Braće Đordevića, Rajovića, Đurića, Pa-vlovića i drugih Beograđana. U novije vreme retko se i čuje ime Dedija ili Dedina, nego se obično naziva Topčidersko brdo".



I na početku XX veka, sudeći po ovom navodu M. Đ. Milićevića, „nominalistički" paradoks Dedinja bio je prisutan jednako kao i danas. Predstave o Dedinju i Topčiderskom brdu, zapravo, proishodile su iz njihovog nejasnog topografskog odnosa zbog čega je granice dve gradske oblasti odvajkada bilo teško odrediti. Obrnuta tendencija od pomenute, za potiranjem naziva Dedinje i disperzijom toponima „Topčidersko brdo", koju spominje Milićević, danas postoji u nezvaničnoj težnji za „rastezanjem" granica Dedinja, sve dalje ka prostorno i toponimijski jasno definisanim celinama - Banjici, Topčideru, Senjaku , pa čak i Mostaru i Prokopu. Kako je Dedinje s vremenom dobilo visoki profil elitnog kraja Beograda u kome su kultura i karakter individualnog stanovanja u probranom susedstvu i okruženju zelenila postali vrsta teško dostižnog ideala, na neutemeljeno širenje njegovih granica u velikoj meri je uticala težnja za statusnim prestižom u naj-profanijem pogledu. Po B. Tirnaniću, koji hrabro raščišćava ovo „geografsko" pitanje, dobro datirajući početak pojmovne zbrke još u meduratno doba, Dedinje se od Ulice Teodora Drajzera, Železničke bolnice i bolnice ,,Dr Dragiša Mišović", prostire na jug prema Banjičkom platou, na istok spušta ka Bulevaru JA, a na zapad prema Topčiderskoj reci.' Cesto navođena insignija Dedinja — Užička i njoj prostorno bliske ulice (Tolstojeva, Botićeva, Lackovićeva, Bulevar mira i druge) otuda, ostaju van dedinjskog područja, potpadajući pod Topčidersko brdo, dok se Ulica Teodora Drajzera može uzeti kao kondicionalna međa dve regije. No i pored ovako rezolutnog razgraničenja, prostorni pojam Dedinja u „užem smislu" i dalje se preklapa sa pojmom ovog dela grada u „širem smislu", koji se i u kompetentnim i zvanično usvojenim urbanističkim elaboratima definiše kao zona koja obuhvata ne samo Topčidersko brdo i Topčider, već i Senjak, Banjicu, Košutnjak , kao i samo Dedinje, shvaćeno u navedenom, „užem smislu".




Toponim „Dedinje" najverovatnije potiče od naziva „dede" koji se davao šeihu, strarešini ili čuvaru tekije. Na ovom brdu, kako pokazuje turski popis iz 1560, jedna od beogradskih tekija (muslimanski manastir gde su živeli derviši), imala je svoje vinograde. Krajem XIX i početkom XX veka ovde je i dalje bilo voćnjaka i vinograda, ali nikakve značajnije naseobine.
Za svu „sadašnju lepotu i naseljenost Topčiderskog brda i Dedinja", po Petru Popoviću, valja zahvaliti dalekovidosti kralja Aleksandra Karadordevića i njegovoj ideji o podizanju vlastite vile-dvorca, bez kojeg bi „ova divna okolina Beograda bila još i sad samo utrina". Bio je to, obaveštava nas isti pisac, rezultat kraljeve lične „studije" beogradske okoline posle koje je „mesto više Topčidera", s pogledom na „divnu i sočnu šumu na Košutnjaku", Rakovičku kotlinu, Kneževac i „plavu" Avalu, ali i na ceo Beograd, Zemun i modro pozade Fruške gore - opčinilo regenta, pokazavši se kao najprivlačnije za novi dvorac.



Premda je pretvaranje „utrine" u rezidencijalnu stambenu zonu zavisilo i od manje perso¬nalnih činilaca no što je bila Aleksandrova odluka, ipak su vladareva ljubav i istančan odnos prema arhitekturi, koje je isticao Popović, njegov doprinos arhitektonsko-stilskom rešenju Starog dvora, a pre svega izbor tog istaknutog „ćuvika" za njegovu lokaciju, presudno uticali na drugačije poimanje ovog dela beogradske periferije. Tim više što je u ovom kraju grada bezmalo sve valjalo započeti ex nihilo, počev od krčenja šume, dovođenja vode preko Topčidera, podizanja pruge... Pre izgradnje kraljevih dvorova, Starog i Belog dvora, kasarni, oficirskih stanova, reprezentativnog Gardijskog doma i drugih objekata, na Dedinju su se nalazila privatna imanja videnijih beogradskih porodica poput Bajlonija, Ribnikara, Markoviča, no i same Patrijaršije. Bile su to „po većoj časti", njive i „vinogradi", na kojima su posle Prvog svetskog rata Beograđani otpočeli gradnju nešto luksuznijih letnjikovaca, a s vremenom i „udobnih" porodičnih vila. Upravo ova činjenica, polovinom tridesetih godina, a u vreme konačnog formiranja kompleksa oko dvorova, postavila se i kao jedan od urbanističkih problema Dedinja jer, kako je pisano u „Opštinskim novinama", „privatnim licima, pa ma koja ona bila, ne može se i ne sme dopustiti da se sa svojim letnjikovcima izmešaju sa Kraljevskim dvorom i kasarnama Kraljeve garde. U neposrednoj okolini Kraljevoga dvora", bio je apodiktičan autor ovoga napisa, „ne srne se dopustiti podizanje privatnih zgrada u kojima se uz dobru kiriju u njima mogu useljavati i osobe sa rdavim pre¬dumišljajima". Imajući i ovako nešto u vidu, Patrijaršija Srpske pravoslavne crkve je 1925. proglasila regenta za „pravog gospodara" velike površine zemljišta na kome je on odmah otpočeo zidanje Starog dvora s dvorskom kapelom. Jedan deo zemljišnog kompleksa, ukupne površine oko 100 hektara, bio je još ranije, 1921, otkupljen od udove osnivača dnevnog lista „Politika", Vladislava F. Ribnikara. Sam plan letnjikovca ili vile, kako je nazivan Stari dvor, zamišljen i izveden u srpsko-vizantijskom stilu nastao je, po rečima Smirnova, u saradnji kralja Aleksandra Karadordevića i njegovog glavnog arhitekte Živojina Nikolića.



U razradi projekta je zatim, zaključno sa 1925, učestvovao i Viktor Lukomski , jedan od kraljevih miljenika — Rusa, da bi se timu stvaralaca priključio i emigrantski dvojac — Nikolaj Krasnov i Sergej Smirnov, prihvativši se posla projektovanja i opremanja enterijera, kao i uređenja parka oko Dvorca.'' Osim izrade brojnih ukrasnih elemenata, posebnu vtstu stvaralačkog oživljavanja vremena kada je gradio i preuređivao dvorske palate predrevolucionarne Rusije, predstavljao je, za Krasnova, izazov uređenja „Ružičastog salona" i kino-dvorane dedinjskog dvorca. Osnovni likovni motiv spoljašnje arhitekture Starog dvora činile su obilato primenjene arkade na lodama sprata, kao i stubovi tipično vizantijskih impostnih kapitela u vidu obrnutih, krnjih piramida sa obe strane otvorene bašte-atrijuma između dvora i dvorske kapele. Skladni obrisi građevine s krovom na četiri vode, otmena uzdržanost u izrazu i veličini, uklopljenost u pejsaž, vanredna odmerenost odnosa između javnog i intimnog karaktera zdanja, samo su neki od kvaliteta arhitekture Dvora. Voden vlastitim osećanjem za metu, kralj Aleksandar Karađordević nije mario da, kako to obično biva, po obrascu „arhitekture moći", ugradi u zdanje spoljašnje odlike distinkcije i javnog značaja. U toj uzdržanosti sagradio je od vlastitog ne od državnog novca, radom domaćih „radenika", u zavičajnom duhu i od domaćeg bračkog mermera, svoj privatni „letnjikovac", kako se govorilo, građevinu koja predstavlja opredmećeni izraz njegovog dubokog i intimnog osećanja, a ne ekstravertni znamen namenjen reprezentaciji. A iz njega, makar to bilo samo u graditeljstvu, zračila je privrženost lokalnom i nacionalnom srpskom stilu koja nije tumačena kao ugrožavanje, već sasvim obrnuto, kao jačanje dominantne ideje jugoslovenstva.




Početkom treće decenije deluje i stručna Komisija zadužena za izradu Generalnog plana Beograda, koji je dovršen 1923. a usvojen sledeće godine. Sledstveno načelima ono¬vremene urbanističke teorije, oko grada je zamišljen neprekidan prsten zelenil, u vidu parkova, bulevara i šuma. Ovaj spoljašnji, zeleni pojas se protezao preko Topčidera, Košutnjaka i Banjice, zahvatajući tako i oblast Dedinja namenjenu izgradnji vila.1 Kao glavna tekovina ovog plana, uz park na Topčiderskom brdu, do danas je opstao i reprezentativni Dedinjski bulevar (nekadašnji Bulevar kneza Aleksandra Karadorđevića, kasnije — Bulevar mira) sa dvostrukim drvoredom jablanova po sredini ulice, kolovozima, kao i stazama za pešake i konjanike. Verovatno ne samo zbog urbanističkih planova, već i zbog prestižne blizine Dvora, na Dedinju se u međuratnom periodu „rasplamsava" i „utakmica u rafiniranom ukusu i lepoti" gospodskih, kvalitetnih vila, kada su, po recima D. Popovića, mnogi imućni ljudi, industrijalci, generali, bankari, trgovci i političari, uveliko tražili da im kuća bude lepa, za njenu lepotu žrtvujući, „katkada i previše". Komunalna „podloga" je pri tom vrlo brzo obezbedena, te je Dedinje već početkom tridesetih godina dobilo epitete naj¬zdravijeg, najuredenijeg, najčistijeg, najotmenijeg predgrađa Beograda. Tramvajska linija broj 12, predata saobraćaju 1932, preko „Mostara i Senjaka , povezivala je Dedinje sa centrom grada, kao i autobusi koji su saobraćali do Pozorišnog trga i Slavije.



Među više od osam hiljada privatnih zgrada podignutih u Beogradu u tom razdoblju od dvadeset godina, više desetina dedinjskih „malih dvoraca" izgrađenih u kolopletu postakademskih stilskih težnji, ostali su trajan zalog solidnosti neimarstva međura-tnog perioda. Uzorne u tom smislu jesu zgrade izgrađene u duhu francuskog akademizma poput onih na uglovima Bulevara mira sa Ulicom Alekse Bačvanskog (Milutin Borisavljević) i Solinom (Franja Urban, obnovljena i dograđena 2002); dopadljiva vila Milke Jovanović u Maglajskoj ulici, izlomljenih krovova, suptilnih detalja i u celini podređena „nedirigovanom" arhitektonskom izrazu maštovitog projektanta Vojislava Đokića, eklektička i reprezentativna vila Diše Stevanovića na uglu Bulevara mira broj 62 i Užičke ulice (najverovatnije projekat švajcarskih arhitekata), sopstvena kuća za odmor M. Korunovića u Ulici Z. Marinovića 15, i mnoge druge. U istom razdoblju, 1929. i 1937, podignute su i dve značajne javne građevine — Bolnica za žene i decu dr Elzi Inglis (Zeleznička bolnica), kao i zgrada osnovne škole „Knez Pavle Karadorđevic" u Ljutice Bogdana broj 46 (danas Viša škola za obrazovanje vaspitača) M. Tričkovića. Krajem pedesetih godina, Dedinje će dobiti i bolnicu ,,Dr Dragiša Mišović" koja je izgrađena po projektu L. Tomorija.

Po želji Aleksandra Karadordevića, u vreme dovršavanja radova u enterijeru Starog dvora i pomenute crkvice sv. Andrije Prvozvanog, kao i uređivanja parkovskog pro¬stora po uzoru na slična rešenja čuvenog francuskog pejzažnog arhitekte i teoretičara Eduar Fransoa Andrea,2 počele su pripreme za izgradnju obližnje „velike zgrade za prinčeve" ili tzv. Belog dvora. Između dvanaest priloženih radova kralj se u avgustu 1934. odlučio da poveri posao Aleksandru Đordeviću 11 koji se prihvatio i izvođenja radova. U arhitekto¬nskom smislu, a u poredenju sa nacionalno osvešćenom arhitekturom Starog dvora, novo dvorsko zdanje pokazalo je privrženost stranim uzorima - francuskoj neorenesansi prožetoj elegancijom i jednostavnošću neoklasicističkog obrasca. Ovakvo opredeljenje najočiglednije je ukazalo na koegzistenciju glavnih tokova u meduratnoj arhitekturi Kraljevine, te na čestu kolebljivost u pogledu određivanja stila građevina od državnog značaja iza koje su svakako ležali i dublji politički razlozi. Atentat na kralja Aleksandra u oktobtu iste godine nije omeo gradnju Dvora, čiji je kamen temeljac položio sam Aleksandar a dovršio knez Pavle Karadorđevic novembra 1936. godine.3 Do početka rata čitav dvorski kompleks s pratećim objektima (ekonomskom zgradom, zgradom dvorske straže, otvorenim bazenom, koncertnom dvoranom, terasama, fontanama, dekorativnim bazenima, gatažom Be¬log dvora i drugim objektima), dobio je adekvatno okruženje u možda i najvrednijoj hortikulturnoj celini Beograda.



Posle rata, samo pravno i taksativno promenivši vlasnika, (postavši „narodna svojina", a zapravo zvanična rezidencija predsednika FNRJ), nekadašnja nepokretna imovina Karadordevića će dugo vremena ostati intaktna i s pravom poneti naziv „srpskog zabranjenog grada". Ne samo obični građani „otvorenog" Beograda, već i brojni stručnjaci i isto-ričari umetnosti su se o „gradu" mogli informisati s retkih fotografija, iz daljine, sa Košutnjaka, ili, kako je duhovito primetio jedan od dedinjskih stanovnika — književnik S. Lukić, provirujući kroz rešetke ograde i svečane kapije, nazirući katkad „ugao Belog dvora kao deo haljine neke začarane lepotice".

 

Možda i više od samih dvorova, ovenčanih „onostranošću" i povlašćenošću, u genezi uobičajene predstave o Dedinju, gledano očima većine Beograđana, presudnu ulogu imao je svakako pojam „dedinjske vile". Posle Drugog svetskog rata Dedinje u širem smislu biva, poslužimo li se jezikom onoga doba - „centralizovano", ili prostije, zaposednuto i na¬seljeno državno-partijskom vrhuškom novoga društva. Mnoge vile u Užičkoj ulici poput onih na broju 1, 7a, 11—15, 16, 20, 23, 25, 38, 40), Bulevaru mira (51, 75), Lackovićevoj (10), Tolstojevoj (2a) što nacionalizacijom, što konfiskacijom, katkad i prisilnom proda¬jom, postaju vlasništvo države, zapravo, rezidencije saveznih i republičkih funkcionera.

Za Marksovo upozorenje iz Ekonomsko-filosofskih rukopisa da ukidanje privatnog vlasništva ne
sme imati veze sa zbiljskim prisvajanjem te da se radi samo o pojavnom obliku podlosti onih koji do vlasništva još nisu došli, malo je ko mario. Pod plakatnom idejom likvidacije „privatne svojine", u vile „narodnih neprijatelja" useljavaju se Tito, Ranković, Đilas, Te¬mpo, Peko Dapčević, Koča Popović, Rodoljub Čolaković i mnogi drugi. O napuštanju no¬vostečene imovine, zaslužni ratnici su razmišljali samo iz principijelnih razloga (poput Đilasa), kada bi bili razvlašćeni, ili, u krajnjem, tek u slučaju neposredne ratne opasnosti. Bude li Beograd napadnut (od SSSR-a), trebalo bi prvo „decentralizovati" Dedinje i videti kako tamo stvar stoji sa skloništima, upozoravao je Tito na sednici Politbiroa krajem 1950. godine.

Pitanje demilitarizacije ove kulturno-istorijske baštine, kao i njene veće pristupačnosti, pokrenuto je ali ne i rešeno predlogom ekspertske grupe vlade SRJ, 1993. godine. Tek posle oktobarskih promena 2000. godine, princ Aleksandar Karadorđevic s porodicom useljava se u dvorski kompleks dobivši pravo korišćenja, ali ne i vlasništva nad njim.



Najbolja galerija fotografija Dvorskog kompleksa nalazi se upravo na sajtu:


http://www.royalfamily.org/palaces/photo/gallery_yu.html







Dom Svetog Save

beogradska | 01 April, 2009 14:52

DOM SVETOG SAVE

Nalazi se u Ulici cara Dušana broj 13, na Dorćolu. Na ovom istom mestu, kako tvrde pojedini istraživači, postojao je, suo tempore, čuveni karavansaraj Mehmed-paše Sokolovića s bezistanom, podignut još osamdesetih godina XVI veka. Dolaskom Austrijanaca 1717, taj karavansaraj je načelno rekonstruisan u baroknu palatu princa Eugena Savojskog, koja je spaljena 1739. a njeni ostaci konačno uništeni prilikom regulacije Dušanove ulice 1882. i kopanja temelja za Svetosavski dom.

Dvospratno zdanje podignuto je u kratkom periodu od 1889. do 1890. kao dom ili pansion za smeštaj srpskih dečaka van Srbije. Tome je doprinelo „ustalaštvo" Društva Svetog Save (osnovano 1886. po zamisli književnika i političara Svetomira Nikolajevića), sa programom „onako beskonačnim, a po prostoru onako beskrajnim" - „da širi prosvetu i neguje nacionalno osećanje i vrline u srpskom narodu". Patriotsko-prosvetni ciljevi bili su na umu članovima Društva i kada su, blagosloveći njegove temelje, zamišljali budući Dom kao pribežište i „košnicu" nauke i prosvete, kao „kulu svetilju na uzburkanom moru srpskoga rodoljublja" ili pak „simvol duhovnoga jedinstva vasceloga Srpstva". Za takav cilj, čini se, nije bilo teško naći priložnike, tim više što su simpatije kraljevske porodice Obrenović - Milana i mladog Aleksandra, neskriveno bile na strani Društva koje je sebi uzelo u zadatak da pomaže nacionalno ugrožene Srbe u Južnoj Srbiji (Kosovu i Metohiji i Makedoniji) i Bosni i Hercegovini. Pored darodavaca kralja Aleksandra Obrenovića, trgo¬vca Krsmanovića, industrijalca Đorda Vajferta i drugih, svoj dobrovoljni prilog dao je i sam autor Jovan Ilkić besplatno projektujući i nadzirući gradnju reprezentativne građevine. Za svoj patriotski trud odlikovan je Svetosavskom medaljom.



Zgrada je u kompozicionom pogledu uobličena u duhu neorenesanse, ali se na njoj oseća snažan utkaj srpsko-vizantijskog stila bliskog autoru sa njegovih studija kod danskog arhitekte nastanjenog u Beču - Teofila fon Hanzena. Utoliko je ona jedna od prvih profanih građevina u Srbiji podignuta sa namerom da se evociraju stilski obrasci starosrpske crkvene arhitekture. U svom prvobitnom obliku Dom je zamišljen kao dvospratni objekat u fasadnom nizu Ulice cara Dušana sa glavnom fasadom prema ovoj ulici, kao i sa bočnom, koja je kasnije zazidana, prema Ulici braće Baruh.


Centralnost je takode bila podvučena središnjim ulazom — svojevrsnom aluzijom na portike vizantijskih crkava, izborom fenetracije^ (bifore i kvadrifore), kao i blagom isturenošću središnje fasa-dne lamele po vertikali. Imitacija kompozitnog, složenog zidanja u najvišim partijama objekta, a pre svega primenjena ornamentacija, imaju posve intencionalnu vrednost, upućujući na njihovo drevno, starosrpsko, a u biti, romantičarsko poreklo. Ornamentalni korpus građevine dopunjen je i značajem brojnih amblema i grbova koji su, kao simbolički prikazi zemalja u kojima žive Srbi, sa umešnošću i velikom heraldičkom preciznošću, razastrti po fasadi. Premda je likovnost fasadnog zastora, između ostalog, bila zasnovana na različitom tretmanu svake etaže, projekat dogradnje sprata izveden po planovima Petra Bajalovića 1923, konsekventno je sledio i poštovao Ilkićevu prostomu i plastičko-dekorativnu zamisao. Simetričnost i kompozicija fasade nisu bili narušeni, premda je namesto piramidalnog postavljena lučna atika sa natpisom a arkadni friz restituisan i preseljen sprat više.



Dom svetog Save je bio oštećivan u oba rata. U njemu je, i pored prvobitne izvorne namene i imena, u meduratnom razdoblju, privremeno bila smeštena Četvrta ženska realna gimnazija (od 1933), a u neko doba i predratna Komanda Beogradskog žandarmerijskog puka, dok se posle Drugog svetskog rata u zgradu uselila Viša ženska škola, kasnije Fizički i Učiteljski fakultet.
Građevina ima suteren, prizemlje i tri sprata.

 
Powered by blog.rs