Beograd

Beogradski motivi, dočarani posredstvom jedne beogradoholičarke. Ona je književnica, a zove se Neda Kovačević. Njen mejl glasi: nedakovacevic@yahoo.com

Dedinje

beogradska | 08 April, 2009 17:49

DEDINJE

„Ono brdo koje se, medu padinom Mokrog Luga i dolinom Topčiderske reke, najlak spušta ka Savi, zove se Dedija ili Dedina. Bilo je i jedno manje brdašce koje se zvalo Mala Dedija, pa je to brdašce raskopano kad se gradio put u Topčider. Tako se ime Mala Dedija izgubilo, a ostalo samo ime Dedija ili Dedina. To je ono brdo gde su danas vinogradi i letnjikovci: Đoke Sirnica, N. Z. Popovića, Braće Đordevića, Rajovića, Đurića, Pa-vlovića i drugih Beograđana. U novije vreme retko se i čuje ime Dedija ili Dedina, nego se obično naziva Topčidersko brdo".



I na početku XX veka, sudeći po ovom navodu M. Đ. Milićevića, „nominalistički" paradoks Dedinja bio je prisutan jednako kao i danas. Predstave o Dedinju i Topčiderskom brdu, zapravo, proishodile su iz njihovog nejasnog topografskog odnosa zbog čega je granice dve gradske oblasti odvajkada bilo teško odrediti. Obrnuta tendencija od pomenute, za potiranjem naziva Dedinje i disperzijom toponima „Topčidersko brdo", koju spominje Milićević, danas postoji u nezvaničnoj težnji za „rastezanjem" granica Dedinja, sve dalje ka prostorno i toponimijski jasno definisanim celinama - Banjici, Topčideru, Senjaku , pa čak i Mostaru i Prokopu. Kako je Dedinje s vremenom dobilo visoki profil elitnog kraja Beograda u kome su kultura i karakter individualnog stanovanja u probranom susedstvu i okruženju zelenila postali vrsta teško dostižnog ideala, na neutemeljeno širenje njegovih granica u velikoj meri je uticala težnja za statusnim prestižom u naj-profanijem pogledu. Po B. Tirnaniću, koji hrabro raščišćava ovo „geografsko" pitanje, dobro datirajući početak pojmovne zbrke još u meduratno doba, Dedinje se od Ulice Teodora Drajzera, Železničke bolnice i bolnice ,,Dr Dragiša Mišović", prostire na jug prema Banjičkom platou, na istok spušta ka Bulevaru JA, a na zapad prema Topčiderskoj reci.' Cesto navođena insignija Dedinja — Užička i njoj prostorno bliske ulice (Tolstojeva, Botićeva, Lackovićeva, Bulevar mira i druge) otuda, ostaju van dedinjskog područja, potpadajući pod Topčidersko brdo, dok se Ulica Teodora Drajzera može uzeti kao kondicionalna međa dve regije. No i pored ovako rezolutnog razgraničenja, prostorni pojam Dedinja u „užem smislu" i dalje se preklapa sa pojmom ovog dela grada u „širem smislu", koji se i u kompetentnim i zvanično usvojenim urbanističkim elaboratima definiše kao zona koja obuhvata ne samo Topčidersko brdo i Topčider, već i Senjak, Banjicu, Košutnjak , kao i samo Dedinje, shvaćeno u navedenom, „užem smislu".




Toponim „Dedinje" najverovatnije potiče od naziva „dede" koji se davao šeihu, strarešini ili čuvaru tekije. Na ovom brdu, kako pokazuje turski popis iz 1560, jedna od beogradskih tekija (muslimanski manastir gde su živeli derviši), imala je svoje vinograde. Krajem XIX i početkom XX veka ovde je i dalje bilo voćnjaka i vinograda, ali nikakve značajnije naseobine.
Za svu „sadašnju lepotu i naseljenost Topčiderskog brda i Dedinja", po Petru Popoviću, valja zahvaliti dalekovidosti kralja Aleksandra Karadordevića i njegovoj ideji o podizanju vlastite vile-dvorca, bez kojeg bi „ova divna okolina Beograda bila još i sad samo utrina". Bio je to, obaveštava nas isti pisac, rezultat kraljeve lične „studije" beogradske okoline posle koje je „mesto više Topčidera", s pogledom na „divnu i sočnu šumu na Košutnjaku", Rakovičku kotlinu, Kneževac i „plavu" Avalu, ali i na ceo Beograd, Zemun i modro pozade Fruške gore - opčinilo regenta, pokazavši se kao najprivlačnije za novi dvorac.



Premda je pretvaranje „utrine" u rezidencijalnu stambenu zonu zavisilo i od manje perso¬nalnih činilaca no što je bila Aleksandrova odluka, ipak su vladareva ljubav i istančan odnos prema arhitekturi, koje je isticao Popović, njegov doprinos arhitektonsko-stilskom rešenju Starog dvora, a pre svega izbor tog istaknutog „ćuvika" za njegovu lokaciju, presudno uticali na drugačije poimanje ovog dela beogradske periferije. Tim više što je u ovom kraju grada bezmalo sve valjalo započeti ex nihilo, počev od krčenja šume, dovođenja vode preko Topčidera, podizanja pruge... Pre izgradnje kraljevih dvorova, Starog i Belog dvora, kasarni, oficirskih stanova, reprezentativnog Gardijskog doma i drugih objekata, na Dedinju su se nalazila privatna imanja videnijih beogradskih porodica poput Bajlonija, Ribnikara, Markoviča, no i same Patrijaršije. Bile su to „po većoj časti", njive i „vinogradi", na kojima su posle Prvog svetskog rata Beograđani otpočeli gradnju nešto luksuznijih letnjikovaca, a s vremenom i „udobnih" porodičnih vila. Upravo ova činjenica, polovinom tridesetih godina, a u vreme konačnog formiranja kompleksa oko dvorova, postavila se i kao jedan od urbanističkih problema Dedinja jer, kako je pisano u „Opštinskim novinama", „privatnim licima, pa ma koja ona bila, ne može se i ne sme dopustiti da se sa svojim letnjikovcima izmešaju sa Kraljevskim dvorom i kasarnama Kraljeve garde. U neposrednoj okolini Kraljevoga dvora", bio je apodiktičan autor ovoga napisa, „ne srne se dopustiti podizanje privatnih zgrada u kojima se uz dobru kiriju u njima mogu useljavati i osobe sa rdavim pre¬dumišljajima". Imajući i ovako nešto u vidu, Patrijaršija Srpske pravoslavne crkve je 1925. proglasila regenta za „pravog gospodara" velike površine zemljišta na kome je on odmah otpočeo zidanje Starog dvora s dvorskom kapelom. Jedan deo zemljišnog kompleksa, ukupne površine oko 100 hektara, bio je još ranije, 1921, otkupljen od udove osnivača dnevnog lista „Politika", Vladislava F. Ribnikara. Sam plan letnjikovca ili vile, kako je nazivan Stari dvor, zamišljen i izveden u srpsko-vizantijskom stilu nastao je, po rečima Smirnova, u saradnji kralja Aleksandra Karadordevića i njegovog glavnog arhitekte Živojina Nikolića.



U razradi projekta je zatim, zaključno sa 1925, učestvovao i Viktor Lukomski , jedan od kraljevih miljenika — Rusa, da bi se timu stvaralaca priključio i emigrantski dvojac — Nikolaj Krasnov i Sergej Smirnov, prihvativši se posla projektovanja i opremanja enterijera, kao i uređenja parka oko Dvorca.'' Osim izrade brojnih ukrasnih elemenata, posebnu vtstu stvaralačkog oživljavanja vremena kada je gradio i preuređivao dvorske palate predrevolucionarne Rusije, predstavljao je, za Krasnova, izazov uređenja „Ružičastog salona" i kino-dvorane dedinjskog dvorca. Osnovni likovni motiv spoljašnje arhitekture Starog dvora činile su obilato primenjene arkade na lodama sprata, kao i stubovi tipično vizantijskih impostnih kapitela u vidu obrnutih, krnjih piramida sa obe strane otvorene bašte-atrijuma između dvora i dvorske kapele. Skladni obrisi građevine s krovom na četiri vode, otmena uzdržanost u izrazu i veličini, uklopljenost u pejsaž, vanredna odmerenost odnosa između javnog i intimnog karaktera zdanja, samo su neki od kvaliteta arhitekture Dvora. Voden vlastitim osećanjem za metu, kralj Aleksandar Karađordević nije mario da, kako to obično biva, po obrascu „arhitekture moći", ugradi u zdanje spoljašnje odlike distinkcije i javnog značaja. U toj uzdržanosti sagradio je od vlastitog ne od državnog novca, radom domaćih „radenika", u zavičajnom duhu i od domaćeg bračkog mermera, svoj privatni „letnjikovac", kako se govorilo, građevinu koja predstavlja opredmećeni izraz njegovog dubokog i intimnog osećanja, a ne ekstravertni znamen namenjen reprezentaciji. A iz njega, makar to bilo samo u graditeljstvu, zračila je privrženost lokalnom i nacionalnom srpskom stilu koja nije tumačena kao ugrožavanje, već sasvim obrnuto, kao jačanje dominantne ideje jugoslovenstva.




Početkom treće decenije deluje i stručna Komisija zadužena za izradu Generalnog plana Beograda, koji je dovršen 1923. a usvojen sledeće godine. Sledstveno načelima ono¬vremene urbanističke teorije, oko grada je zamišljen neprekidan prsten zelenil, u vidu parkova, bulevara i šuma. Ovaj spoljašnji, zeleni pojas se protezao preko Topčidera, Košutnjaka i Banjice, zahvatajući tako i oblast Dedinja namenjenu izgradnji vila.1 Kao glavna tekovina ovog plana, uz park na Topčiderskom brdu, do danas je opstao i reprezentativni Dedinjski bulevar (nekadašnji Bulevar kneza Aleksandra Karadorđevića, kasnije — Bulevar mira) sa dvostrukim drvoredom jablanova po sredini ulice, kolovozima, kao i stazama za pešake i konjanike. Verovatno ne samo zbog urbanističkih planova, već i zbog prestižne blizine Dvora, na Dedinju se u međuratnom periodu „rasplamsava" i „utakmica u rafiniranom ukusu i lepoti" gospodskih, kvalitetnih vila, kada su, po recima D. Popovića, mnogi imućni ljudi, industrijalci, generali, bankari, trgovci i političari, uveliko tražili da im kuća bude lepa, za njenu lepotu žrtvujući, „katkada i previše". Komunalna „podloga" je pri tom vrlo brzo obezbedena, te je Dedinje već početkom tridesetih godina dobilo epitete naj¬zdravijeg, najuredenijeg, najčistijeg, najotmenijeg predgrađa Beograda. Tramvajska linija broj 12, predata saobraćaju 1932, preko „Mostara i Senjaka , povezivala je Dedinje sa centrom grada, kao i autobusi koji su saobraćali do Pozorišnog trga i Slavije.



Među više od osam hiljada privatnih zgrada podignutih u Beogradu u tom razdoblju od dvadeset godina, više desetina dedinjskih „malih dvoraca" izgrađenih u kolopletu postakademskih stilskih težnji, ostali su trajan zalog solidnosti neimarstva međura-tnog perioda. Uzorne u tom smislu jesu zgrade izgrađene u duhu francuskog akademizma poput onih na uglovima Bulevara mira sa Ulicom Alekse Bačvanskog (Milutin Borisavljević) i Solinom (Franja Urban, obnovljena i dograđena 2002); dopadljiva vila Milke Jovanović u Maglajskoj ulici, izlomljenih krovova, suptilnih detalja i u celini podređena „nedirigovanom" arhitektonskom izrazu maštovitog projektanta Vojislava Đokića, eklektička i reprezentativna vila Diše Stevanovića na uglu Bulevara mira broj 62 i Užičke ulice (najverovatnije projekat švajcarskih arhitekata), sopstvena kuća za odmor M. Korunovića u Ulici Z. Marinovića 15, i mnoge druge. U istom razdoblju, 1929. i 1937, podignute su i dve značajne javne građevine — Bolnica za žene i decu dr Elzi Inglis (Zeleznička bolnica), kao i zgrada osnovne škole „Knez Pavle Karadorđevic" u Ljutice Bogdana broj 46 (danas Viša škola za obrazovanje vaspitača) M. Tričkovića. Krajem pedesetih godina, Dedinje će dobiti i bolnicu ,,Dr Dragiša Mišović" koja je izgrađena po projektu L. Tomorija.

Po želji Aleksandra Karadordevića, u vreme dovršavanja radova u enterijeru Starog dvora i pomenute crkvice sv. Andrije Prvozvanog, kao i uređivanja parkovskog pro¬stora po uzoru na slična rešenja čuvenog francuskog pejzažnog arhitekte i teoretičara Eduar Fransoa Andrea,2 počele su pripreme za izgradnju obližnje „velike zgrade za prinčeve" ili tzv. Belog dvora. Između dvanaest priloženih radova kralj se u avgustu 1934. odlučio da poveri posao Aleksandru Đordeviću 11 koji se prihvatio i izvođenja radova. U arhitekto¬nskom smislu, a u poredenju sa nacionalno osvešćenom arhitekturom Starog dvora, novo dvorsko zdanje pokazalo je privrženost stranim uzorima - francuskoj neorenesansi prožetoj elegancijom i jednostavnošću neoklasicističkog obrasca. Ovakvo opredeljenje najočiglednije je ukazalo na koegzistenciju glavnih tokova u meduratnoj arhitekturi Kraljevine, te na čestu kolebljivost u pogledu određivanja stila građevina od državnog značaja iza koje su svakako ležali i dublji politički razlozi. Atentat na kralja Aleksandra u oktobtu iste godine nije omeo gradnju Dvora, čiji je kamen temeljac položio sam Aleksandar a dovršio knez Pavle Karadorđevic novembra 1936. godine.3 Do početka rata čitav dvorski kompleks s pratećim objektima (ekonomskom zgradom, zgradom dvorske straže, otvorenim bazenom, koncertnom dvoranom, terasama, fontanama, dekorativnim bazenima, gatažom Be¬log dvora i drugim objektima), dobio je adekvatno okruženje u možda i najvrednijoj hortikulturnoj celini Beograda.



Posle rata, samo pravno i taksativno promenivši vlasnika, (postavši „narodna svojina", a zapravo zvanična rezidencija predsednika FNRJ), nekadašnja nepokretna imovina Karadordevića će dugo vremena ostati intaktna i s pravom poneti naziv „srpskog zabranjenog grada". Ne samo obični građani „otvorenog" Beograda, već i brojni stručnjaci i isto-ričari umetnosti su se o „gradu" mogli informisati s retkih fotografija, iz daljine, sa Košutnjaka, ili, kako je duhovito primetio jedan od dedinjskih stanovnika — književnik S. Lukić, provirujući kroz rešetke ograde i svečane kapije, nazirući katkad „ugao Belog dvora kao deo haljine neke začarane lepotice".

 

Možda i više od samih dvorova, ovenčanih „onostranošću" i povlašćenošću, u genezi uobičajene predstave o Dedinju, gledano očima većine Beograđana, presudnu ulogu imao je svakako pojam „dedinjske vile". Posle Drugog svetskog rata Dedinje u širem smislu biva, poslužimo li se jezikom onoga doba - „centralizovano", ili prostije, zaposednuto i na¬seljeno državno-partijskom vrhuškom novoga društva. Mnoge vile u Užičkoj ulici poput onih na broju 1, 7a, 11—15, 16, 20, 23, 25, 38, 40), Bulevaru mira (51, 75), Lackovićevoj (10), Tolstojevoj (2a) što nacionalizacijom, što konfiskacijom, katkad i prisilnom proda¬jom, postaju vlasništvo države, zapravo, rezidencije saveznih i republičkih funkcionera.

Za Marksovo upozorenje iz Ekonomsko-filosofskih rukopisa da ukidanje privatnog vlasništva ne
sme imati veze sa zbiljskim prisvajanjem te da se radi samo o pojavnom obliku podlosti onih koji do vlasništva još nisu došli, malo je ko mario. Pod plakatnom idejom likvidacije „privatne svojine", u vile „narodnih neprijatelja" useljavaju se Tito, Ranković, Đilas, Te¬mpo, Peko Dapčević, Koča Popović, Rodoljub Čolaković i mnogi drugi. O napuštanju no¬vostečene imovine, zaslužni ratnici su razmišljali samo iz principijelnih razloga (poput Đilasa), kada bi bili razvlašćeni, ili, u krajnjem, tek u slučaju neposredne ratne opasnosti. Bude li Beograd napadnut (od SSSR-a), trebalo bi prvo „decentralizovati" Dedinje i videti kako tamo stvar stoji sa skloništima, upozoravao je Tito na sednici Politbiroa krajem 1950. godine.

Pitanje demilitarizacije ove kulturno-istorijske baštine, kao i njene veće pristupačnosti, pokrenuto je ali ne i rešeno predlogom ekspertske grupe vlade SRJ, 1993. godine. Tek posle oktobarskih promena 2000. godine, princ Aleksandar Karadorđevic s porodicom useljava se u dvorski kompleks dobivši pravo korišćenja, ali ne i vlasništva nad njim.



Najbolja galerija fotografija Dvorskog kompleksa nalazi se upravo na sajtu:


http://www.royalfamily.org/palaces/photo/gallery_yu.html







Komentari

preuzeto iz knjige

zoran | 18/07/2009, 21:11

Slobodan Giša Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda 19. i 20. veka, "Beogradska knjiga", Beograd 2005. Odrednica Dedinje.

Петар

Жан Ламбер(т) | 28/11/2015, 14:15

Добар дан. Још нисам нашао где је Петар 2. бежао 4. априла 41. из Старог двора -- у Белом двору (резиденција бившег регента Павле) или у Краљевском двору? Хвала. Жан Ламбер(т)

Петар

Жан Ламбер(т) | 03/01/2016, 19:14

Добар дан. Опет ја. Случајно сам нашао одговор на моје питање. У децембру сам посетио Београд. Није ми било дозвољено да видим како стоју оба двора у облику од гардске бараке, нити за један минут--хтео сам да видим да ли могу да се виде од бараке као што мој ујак, бивши Гардиста од 1941., је тврдио--али ми је један службеник двора имејл ми је 7. главу књиге Петра ,,A King's Heritage" (или бар почетак главе, без броја страна) која има везе о 6. априла. Кад сам се вратио кући нашао сам ту књигу на Интернету код books.google.ca [2016.01.02] и, тражећи под неколико рећи сам упао на овом делу, с. 85, и то има да буде пре 7. главе : ,,I decided to move from the marble palace [...] and sleep from then on in the White House which had a shelter [...]." Од следећих догаџаја у 7. главу, могу да закљућам да ,,marble palace" знаћи ,,Краљев двор" (--зашто га преводили онако на енглеском?!--и зашто ,,Stari dvor" у Вашем чланку /Bogunovića?/ кад је ,,Стари двор" онај код Краља Милана, поред ,,Новог двора" /енгл. и фр. википедиа : ,,Novi Dvor", ,,Novi dvor"--т.ј. по моме енгл. ,,New Court"/ : ,,Pre izgradnje karljevih dvorova, Starog i Belog dvora [...] na Dedinju [...]"--ту ,,Стари двор" има да знаћи ,,Краљев двор") и да ,,White House" знаћи ,,Бели двор". нарочито кад се наџе следеће од Петра кад мoментално напусти Белог двора где је био спавао и стигне аутомобилом око кратере од бомбе до ,,marble palace" : ,,The bedroom had received a direct hit, as had the tunnel where seven Guards who had been using it as a shelter had been killed." (Знаћи, Немци--о коме се верује да су прецизни и т.д.--су погодили Старог двора и Краљев двора, али и чак њихову лићну амбасаду код Крунске ул.--и вероватно због тога добили капитулацију у ,,њихову" Ческу амбасаду--...и потпуно промашили Белог двора, а што се тиће Новог двора незнам.) Знаћи овако (ако онај део од books.google.ca није се десило много пре) : Краљ Петар напустио Старог двора (Old Court /енгл. и фр. википедиа : ,,Stari Dvor", ,,Stari dvor"/) 4. априла за Краљев(ског) двора (King's Court /фр. вики : ,,Palais royal"; нем. вики: ,,Königliches Schoss auf dem Dedinje"/) где је спавао у ноћу 4.-5. и сутра дан се преселио код Белог двора (White Court /енгл. вики. : ,,Beli Dvor"; фр. вики. : ,,Palais Blanc"; нем. вики: ,,Beli dvor" и по некад ,,Weisser Hof"/) где је спавао у ноћу 5.-6. априла 1941. год. Надам се да ће сада бити мало јасније--јел има шансе ? Хвала.

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Powered by blog.rs