Beograd

Beogradski motivi, dočarani posredstvom jedne beogradoholičarke. Ona je književnica, a zove se Neda Kovačević. Njen mejl glasi: nedakovacevic@yahoo.com

Konak kneza Miloša u Topčideru

beogradska | 23 Jul, 2009 16:14

KONAK KNEZA MILOŠA

Nalazi se u Topčideru, u starom delu parka između Bulevara Vojvode Putnika i Teodora Drajzera, u neposrednoj blizini te saobraćajne raskrsnice. Podignut je po planu ili možda samo pod nadzorom neimara Hadzi-Nikole Živkovića, a zidali su ga Janja Mihajlović i Nikola Đordević, majstori čija se imena pominju i povodom gradnje obližnjih „pridvornih" zdanja — crkve i crkvenog konaka. Zidanje konaka otpočelo je kad i uređivanje topčiderskog parkovskog kompleksa koji inače predstavlja prvu, evropski oblikovanu parkovsku površinu u Srbiji. Kako u martu 1831. javlja Stefan Pazarac knezu Milošu, „fundament" topčiderskog konaka je već iskopan na zemlji dobroj i tvrdoj „kao što se je želiti moglo". Po rezolutnim vladarevim uputstvima, početkom maja iste godine počinje nabavka materijala, a već krajem meseca podignut je i „gornji boj" novog konaka.



Upravo kao Doktorova kula na Guberevcu i Konak kneginje Ljubice u Beogradu, Miloševa rezidencija je bila zidana od tvrdog materijala, u kombinaciji kamena i opeke između bondručne konstrukcije, a pokrivena ćeramidom. Zbog nevolja u prevoženju grade, međutim, ovaj neimarski poduhvat odužio se sve do maja 1834. kada se knez uselio u novi konak. Krajem aprila iste godine bila je dovršena i Topčiderska crkva, a do 1836. izgrađena su i druga topčiderska zdanja - kasarna, tabakana, mehana i magacin. Pouzdaniji izvori od onih koji su upućivali na činjenicu da su čuveni topčiderski platani stari koliko i sam konak, otkrivaju da je ovo drveće dobavljeno iz Beča i posađeno docnije, u proleće 1866. godine.



Ne jednom, kao prilikom podizanja svoga dvora, knez Miloš Obrenović je pokazao neskriven interes za graditeljske i arhitektonske probleme, kao i pohvalnu širokogrudost, neočekivanu od ovog štedljivog vladara koji je cenu cigle, „japije" (građe) ili najamne snage znao da proračunava i najmanjim novčanim jedinicama svoga vremena - cvancikom, možda i parom. Vladarsko „čulo" ipak ga nije izdavalo kada bi nau¬mio da gradi po svojoj volji i „vkusu" i tada se ponašao kao „čovek bezmalo opterećen potrebom da gradi, pregrađuje i dograđuje". Stav koji je izneo 1837, želeći da zida jednu kuću sebi u Beogradu, mogao bi se uzeti kao karakterološki tačan i univerzalan, stoga blizak onome kada je nekoliko godina ranije građen i sam topčiderski konak. U pismu tadašnjem ministru finansija a potonjem „ustavobranitelju" Aleksi Simiću od 1. marta te godine, on piše: „Želeći sad ovog leta u ime Božije u Beogradu kuću sebi graditi, preporučujemo vam, da se postarate, gde vi znate, jednog dobrog arhitekta naći, koi će nam istu kuću sazidati. Kako sad nameravamo u ime Božije u Beograd doći, želili bi istog majstora pogoditi, pa da se delo odma započne raditi. Treba imati dobru kuću, pa nek se i kesa tresne".


Posegnuvši u svoju otežalu „kesu" od 13 miliona groša i izvadivši tek 63.819,39 koliko je bilo dovoljno za gradnju konaka, Miloš je sigurno morao biti zadovoljan postignutim. Kako u pogledu spoljašnje arhitekture, tako i po pojedinim elementima kvalitativne razlike (po neuobičajenoj raskoši enterijernog uređenja, oslikanim tavanicama glavnih prostorija, po dekorativnoj obradi divanhane i „teferiča" na spratu), topčiderski konak je nadmašivao čak i beogradski Novi konak kneginje Ljubice iz 1831. godine.

Modus oblikovanja eksterijera Miloševog zdanja reflektovao je pri tom uticaje zapadnoevropske arhitekture prevashodno po upotrebi dekorativne trakaste profilacije u vidu podeonih venaca, šambrana, ivičnih pilastera , nadvišenog timpanona povrh ulaznih vrata, dekorativnih niša itd. Upečatljiv i karakteran element glavnog pročelja - istureni rizalit prizemlja i sprata sa zastakljenom divanhanom predstavljao je viši, evolutivni oblik drvenog doksata prisutnog na starijim turskim konacima (Radul-begov u Zaječaru npr.) ili onih s početka Miloševe prve vlade (Amidžin konak u Kragujevcu, gospodar Vasin konak u Kraljevu). Odlučno ispuštena streha i visoki dimnjaci upućivali su na izvorišta balkanske profane arhitekture, ali profilisani podeoni venac, interkolumne i modelovane „glave" dimnjaka s druge strane, svedočili su o arhitektonskom esprit de finesse s drugih geografskih kota. Otmena usamljenost građevine usred oplemenjene „divljine" Topčidera, bezbedna udaljenost ne samo od turskih topova sa Tvrđave, već i od svoje, katkad opravdano ljubomorne žene s kuburom od pola metra za pojasom, dodatno su govorili u prilog uspelosti zdanja, kao i ispravnosti Miloševe odluke o lociranju svog poljskog dvora.


Tokom svoje duge istorije u topčiderskom konaku je zasedala Kneževska Narodna skupština, ovde je za vreme svoje druge vlade umro knez Miloš 14. septembra 1860, da bi kasnije zgrada služila kao letnjikovac porodice Obrenović. Godine 1935. Konak kneza Miloša, kao i Topčiderska česma koja se tada nalazila u susedstvu, određen je kao jedan od pojedinačnih objekata u Beogradu vredan zaštite i trajnog očuvanja, i u zdanje je smešten Šumarsko-lovački muzej. Posle konzervacije i rekonstrukcije po projektu Dobroslava St. Pavlovića, zgrada je adaptirana za Muzej Prvog i Drugog srpskog ustanka. Muzej je pri¬pojen Istorijskom muzeju Srbije 1966, a zbog podzemnih voda, velike vlage u teme-ljima zgrade, troškova drenaže i dotrajalih instalacija, Konak je zatvoren za javnost 1972. godine. Posle celovite obnove i zaštite, koja se protegla na razdoblje od čitavih dvadeset godina, topčiderski Dvor je ponovo otvoren 15. februara 1993. godine. U martu i aprilu 1999. u nekoliko navrata ugrožen je prilikom bombardovanja obližnjeg vojnog kompleksa kasarni u Topčideru.

Kalemegdan

beogradska | 19 Jul, 2009 15:10

Одломак из мог романа "Повратак кошаве у Београд": 

Од читавог Београда, ипак, најдражи им је Калемегдан.
Ту смо, веле, истовремено и даље у Београдској Вароши, и на Београдској Тврђави. Са 7000 хиљада година дугом историјом. И она с нама. Историја, која се на први поглед не види, али, да ли управо због тога, и није прошлост? Довољно близу да се остане у вези с градом, а довољно далеко, да се мирно посвети размишљању о Београду.
Увек неком освајачу мета и смер проласка. A опет, ево га ту. Јер није ни основан вољом царева. Ово је место на коме, напросто, мора бити града.

279. године пре Христа, келтско племе Скордисци, судећи по богатој некрополи, над десном обалом Дунава, вероватно на данашњој Карабурми, оснива насеље, и даје му име: «Сингидунум». Шта значи «Синги», остаје у магли историје. Сингидунум, «Град Синга», или «Град на води»? «Дунум» на келтском значи град, или, вероватније, вода. Ето, значи, одакле би било и име Дунав.
У кориту реке читам отиске руку… Кључ настанка...

Ксенија је опет на свом омиљеном и ревносном послу, фотографисања Београда.

Сингидоунон (келтски назив), Сингидава (у Херодотово доба), Сингидунум (римско). Сингидон (Византија). Сингидуно, Блград Београд, Alba Bulgaria, Alba Graeca, Nandoralba, Nandorfejervar, Griechisch Weissenburg, Castelbianco… Београд.
Јанко ми објашњава:
-Јесте тачно и оно, да име дугује белим кречњачким стенама. Aли, Бели град значи пре свега: Западни град. У византијској симболици стране света су означаване бојама. Север - црвена, југ - зелена, исток - црвена, запад - бела. Словенска племена на територији Бугарске су многе топониме западно од њих тако називали: Бела паланка, Бела река, Белгород. Бели град. Београд.
Стеновити рт, на ушћу Саве у Дунав, зове се Галебов Гребен.



Београдска тврђава. Не «Калемегданска тврђава», како многи погрешно зову. Калемегдан је парк. У време Турака, била је то ледина испред Тврђаве, која је служила њиховој војсци за вежбу, и повремено као стратиште ухваћених српских бораца за слободу. Парк је настао тек после предаје Београда Кнезу Михаилу, 1867.


Улазном стазом право, па лево, покрај фонтане «Борба са змијом» Симеона Роксандића.
-И у Загребу још увек постоји - каже Ксенија, а Јанко ми објасни:
-С «Борбом» је вајар учествовао на великој Балканској изложби у Лондону. Обавештен да је брод на коме се налазила скулптура потонуо, по сачуваној гипсаној макети излио је нову фигуру рибара. Касније се показало да обавештење о катастрофи брода није тачно, те су остала два истоветна примерка. Један откупила Општина београдска и поставила га на Калемегдану, а други Опћина Загреба и поставила га као фонтану на Гричу.
-A ево и сад не могу да не помислим на први споменик Карађорђу, управо овде - додаје Ксенија. - Подсети ме, Јанко, ко беше вајар.
-Пашко Вучетић. 1913. године. Уништили га Aустроугари у Првом рату, никад обновљен.

 

Излазимо на широку стазу, где преко Саве пукне поглед ка Новом Београду, ходамо туда, пратећи јој ток у последњим метрима.

 

Стазу је, сазнајем, пројектовала прва српска архитектица, Јелисавета Начић, тада и главна урбанисткиња у Београду (Завршила архитектуру само десет година након прве жене архитекте у Европи, а пројектовала је такође школу „Краљ Петар Први“, крај Саборне цркве, и цркву Александра Невског).



 

Pogled na Beograd i Savu - Foto vremeplov

beogradska | 11 Jul, 2009 14:13

1887


1890


1903


1904


1910



Разни периоди





1916, окупација




1939



Последњих година






Anastas Jovanović - prvi fotograf Beograda

beogradska | 07 Jul, 2009 17:00

Анастас Јовановић




Сликар, графичар и први српски литограф и фотограф.
У Музеју града Београда је и збирка (укупно 892) оригиналних фотографија.

Анастас Јовановић је рођен 1817. године у месту Враце у Бугарској.
1832. године почела је да ради у Београду Државна штампарија. Анастас се исте године запослио у словоливници.

Анастас је као један од питомаца кнеза Милоша добио Наставленије (упутство) од шест тачака младим људима које су кнез и српска влада слали у иностранство иа студије.

1838. године Анастас Јовановић уписао се у школу цртања при Академији код професора Гзелхофера (Gselhofer).
Анастас је одмах отишао и литографу Јохану Штадлеру (Johann Stadler), где је учио литографију.
1840. године појављују се његове прве литографије Доситеја и Мушицког, а затим Вука Караџића.

Те исте, 1840. године, француски сликар Луј Дагер (Louis Daguerre) усавршио је технику снимања на плоче и послао у Беч две дагеротипије цару Фердинанду на поклон.
То је био први сусрет и додир Анастаса с фотографијом, а убрзо потом, Анастас Јовановић набавио је тек настали нови изум, фото апарат.

Анастас с поносом бележи у својој Аутобиографији, „да сам у целом славенском свету ја први који сам почео да се занимам фотографијом".

Остајући у Бечу и настављајући студије, привржен Обреновићима постао је 1844. године и секретар кнеза Милоша.

Анастас је завршио студије на бечкој сликарској академији 1846. године, aли дозвољено му је да се врати у Србију, тек 1850, по одобрењу кнеза Александра Карађорђевића.

По повратку династије Обреновић у Србију после Светоандрејске скупштине 1858. године Анастас Јовановић наименован је на положај управитеља двора кнеза Михаила 1861.
После убиства кнеза Михаила повукао се с положаја управитеља.

Наставио је живо да прати развитак фотографије и других наука све до смрти.

Умро је 1. новембра, по старом календару, 1899. године у својој кући у Косовској улици бр. 25 у Београду.


Aнастасови снимци Горњег и Доњег града Београдске тврђаве су најстарије фотографије тих делова Београда.

Снимци Горњег града с постројеном последњом турском војном посадом пред одлазак из Србије после предаје градова Србима 1867. године



Турски војни шатори у Београдској тврђави



Први српски војници на бедему Горњега града,


Фотографија бедема Горњег града, које су, наредбом кнеза Михаила по одласку турског војног гарнизона, почели рушити. Међутим, нешто касније је одлучено да се тврђава таква каква је и њени бедеми сачувају.


Панорама Београда с пристаништем, Поглед с Капетан-Мишиног здања, Улица Краља Петра (Читалиште)







О педесетогодишњици Другог устанка 1865. године, Анастас је снимио масовне сцене с прославе, грађанство, српску коњицу у строју, свечани павиљон и остале призоре с велике прославе у Топчидеру.








На снимцима из баште кнежевог двора сачувао је Анастас изглед дворске страже, војника, официра-ађутаната, одборника у народним оделима, приспелих у аудијенцију код кнеза.





Башта с перголом у Анастасовој кући у Београду




Снимак Капетан-Мишиног здања








 
Powered by blog.rs