Beograd

Beogradski motivi, dočarani posredstvom jedne beogradoholičarke. Ona je književnica, a zove se Neda Kovačević. Njen mejl glasi: nedakovacevic@yahoo.com

Palata Albanija

beogradska | 31 Avgust, 2009 13:12

Zvaničan naziv ovog zdanja, dobro nam svima znanog kao “Palata Albanija”, je Zgrada Hipotekarne banke Trgovačkog fonda u Beogradu.




Na ovom mestu, najverovatnije 1840. godine podignuta je kuća u kojoj se nalazila kafana "Kod Albanije”, što se može videti i na sledećoj fotografiji iz 1914. godine.



Negde posle prvog svetskog rata kafana menja naziv u “Albanija”. Ova kafana je bila na odličnom mestu jer je u blizini bio hotel Moskva, a svako ko je hteo da pođe ka Kalemegdanu je morao proći pored nje i čuvenog sata koji je Beograđanima bio neka vrsta orijentira, i mesta za sastanke.



Izveštaj vlasti iz 1938. godine kaže da je kafana bila uglavnom izgrađena od blata, trošnog drveta, kao i da je imala ogromnih problema sa ventilacijom.

Čest gost ove kafane, pored mnogih poznatih Beograđana onog doba, bio je i Branislav Nušić.



Najpopularnija ali netačna verzija o nazivu kafane kaže da je kafana dobila ime u znak zahvalnosti Albanije što je dopustila srpskoj vojsci da se povuče preko njene teritorije tokom prvog svetskog rata. Na fotografijama kafane koje su nastale mnogo pre prvog svetskog rata vidi se da se ona zove "Albanija". (Ovo inače nije jedina kafana koja je nosila slično ime, takođe su postojale kafane “Mala Albanija” i “Albanez”).



Upravo je kafana "Albanez" vrlo zanimljiva pri otkrivanju imena kafane "Albanija". Kafana "Albanez" se nalazila na samo nekoliko metara od "Albanije", na Terazijama. Ugostitelj u ovoj kafani je bio Mihajlo Kostić koji je račune potpisivao sa “kod Albaneza Skenderbega”. Zašto je on to činio niko ne zna, ali se zna da je 1896. prešao da radi u kafanu "Albanija", ali ne zna se da li je on zatekao to ime po dolasku ili je hteo na svoj stari ugled da privuče mušterije i dao naziv kafani "Albanija".

Kafana "Albanija" , verovatno 30-tih godina, postaje restoran "Albanija".




14. januara 1938. Hipotekarna banka Trgovačkog fonda Kraljevine Jugoslavije objavljuje oglas pod sledećim nazivom: “Konkurs za “Izradu idejne skice za novu zgradu hipotekarne banke Trgovačkog fonda u Beogradu”". Kao što se vidi, nijednom rečju se ne spominje palata Albanija osim u novnskim člancima toga vremena. 6. aprila1938. se objavljuju imena pobednika na konkursu i od tog trenutka počinje prava zavrzlama oko toga ko je autor zgrade.

Konkurs se smatrao neuspešnim i nije dodeljena prva nagrada dok su drugu nagradu prvobitno dobili arhitekte iz Zagreba, Branko Bon i Milan Grakalić, ali im je nagrada oduzeta jer u to doba njihova škola nije imala rang visoko školske ustanove, kojije dobila naredne godine, 1939. Zbog ovoga, drugu nagradu dobijaju Hinko Bauer i Marjan Haberle dok treću dobija Milan Zloković.



Pošto se žiriju najviše svidelo rešenje Bona i Grakalića oni odlučuju da ga prihvate kao pobednika, ali uz određene izmene. Zbog situacije sa diplomama, Grakalić i Bon unajmljuju beogradskog arhitektu Miladina Prljevića da ih predstavlja u ovom poslu. Nakon izvršenih izmena, fasada Hipotekarna banka otkupljuje projektnu dokumentaciju, ali kaže autorima da će verovatno odustati od gradnje zbog mogućeg rata. Ovo je verovatno bio samo izgovor jer je poznato da je bilo nesuglasica oko honorara. Nakon odlaska Bona i Grakalića u Zagreb kreće se sa gradnjom palate. Bon i Grakalić su se najviše žalili što se uopšte ne navode kao autori objekta već se sve zasluge prebacuju na Miladina Prljevića.

Ključnu ulogu u toku izgradnje ima statičar Đorđe Lazarević, koji je svoj posao odradio besprekorno dobro, te prilikom savezničkog bombardovanja bomba od pola tone nije uspela da sruši zgradu.














Izgradnja je završena 20. oktobra 1939. U tom trenutku je već počela Nemačka agresija na Poljsku koja se posle uzima kao početak drugog svetskog rata. Nažalost, dolaze crni dani po Palatu Albanija.





 

Palata "Albanija" 1945.

 

Palata "Albanija" 1948.

Kada je bila izgrađena, palata je dominirala svojom okolinom, ali se sticao utisak da je mogla biti malo viša od zvaničnih 45 metara. Ovo je na umu imao i Bon koji je napravio i projekat za nadogradnju još četiri sprata. U realizaciju, tj. pribavljanje dozvola, se krenulo početkom 1990, ali je još jedan rat omeo ovu nadogradnju.



Korišćen materijal Ivana Stojanovića sa:

http://unkool.wordpress.com/2009/01/21/palata-albanija-od-prizemljuse-do-visespratnice/ 

Astronomska opservatorija na Zvezdari

beogradska | 17 Avgust, 2009 21:53

 Odlomak iz mog romana "Povratak košave u Beograd":

19. октобар 2003.
«Брдо и крај око њега, а у ствари и сав простор наниже до Вуковог споменика, који је у Београду данас познат као Звездара, све до почетка 30-тих година двадесетог века звао се Источни Врачар.
A онда је, 1931, на делу Источног Врачара којим се простирао Лауданов шанац, на брду, изграђена Aстрономска Опсерваторија.
Народни израз за њу је звездарница, или звездара, те се ускоро и читав тада беспутни крај прозвао тако, Звездара, препуштајући претходни назив само центру ближим и заправо западнијим деловима, с друге стране Булевара краља Aлександра.
Иако је пре тога дуго трајала расправа где је изградити, Опсерваторија је подигнута баш на месту које је главни стратешки правац свих војски које су овим крајевима пролазиле. За време Другог светског рата, рецимо, Немци су однели неке важне инструменте. Касније, током борби пред крај рата у Београду, Опсерваторија је и знатно оштећена Данас, ширењем Београда, показује се да је ова локација исувише близу центра, и почиње да смета раду Звездарнице.
Опсерваторију је пројектовао чешки архитекта Јан Дубови.



Главна зграда је архитектонски изузетно занимљива, као и читав комплекс осталих здања.
Aли, мало ко зна да овде постоји и сунчани сат. Које место би му било примереније од овог окружења? Само што има једну «ситну» ману: од почетка, не ради. Никад није постављен правоугли окомити део који упошљава Сунце у мерењу времена. A камена плоча, с уклесаним римским цифрама које означавају сате, бивала је повремено и сасвим зарасла у траву. Као да су и запослени у Опсерваторији, обузети другим, важнијим пословима, заборавили на овај сунчани сат. Можда уистину изграђен само куриозитета ради. Aли, чему, такав, недовршен, кад нема сенке да мери време? A на улазу у главну зграду Звездарнице стоји мото «Omnia in numero et mensura». «Све је у броју и мери».

Или је време овде стало? Можда, ни не постоји, кад се загледамо у звезде.
Из књиге «Осветљени Београд». Део с насловом: «Место где време не постоји».
Време, време ми више није проблем. Дани су се претворили у сате… …Под великим, светлим сунцем, под великим, светлим сводом










Najstarija kuća u Beogradu

beogradska | 12 Avgust, 2009 18:11


Најстарија кућа у Београду се налази у улици Цара Душана број 10 и данас је под заштитом државе као споменик културе („Сл. лист града Београда“ бр. 16/87). Градња најстарије сачуване зграде у Београду почела је 1724. и завршила се 1727. године у барокном стилу, за време аустријске владавине Београдом (1718—1739, градитељ је био Швајцарац Никола Доксат де Морез (инжењер и пуковник аустријске војске), који је имао задатак да обнови и ојача Калемегданско утврђење по наређењу принца Виртенберкшког. Градитељ Никола Доксат де Морез трагично је настрадао подно зидина Калемегдана, пошто су га аустријске царске власти оптужиле за велеиздају и погубиле. У записима хроничара забележено је да је његовим погубљењем требало да се прикрије тачна локација тајних пролаза који су водили у тврђаву и из ње. Испред куће је трамвајска станица.



Поред ове, до тридесетих година ХХ века постојале су још две зграде изграђене у истом периоду, али су у међувремену срушене. Зграде су биле повезане подрумима и наводно лагумима са тунелом ка тврђави, а овај објекат је био други по реду у низу од првобитно изграђених 7 објеката резиденцијалног карактера. Подрум се протеже дужином целог плаца испод целе куће. Сводови у кући су направљени лучно што се може видети и по излогу продавнице „Стаклопана“ која прати линију свода. Подрум је такође направљен лучно са сводовима и гарантује стабилност целог објекта већ скоро 300 година. Највиша тачка подрума је 4 метра, а ниво дунавске воде се, по мерењу Пијазовог бунара, налази 5 метара од доњег нивоа подрума.

Зграда се помиње као кућа и радионица угледног варошанина, ременског мајстора Елијаса Флајшмана, који је био и саветник у општинском већу. Нема пуно података доступних јавности о променама власника, али се зна по сведочењу са фотографија да се у приземном делу зграде увек обављала нека занатска делатност од када се Аустроугарска монархија повукла из Београда у 18 веку.

Половина XX века

До половине 1950. године и национализације, експропријације, у приземном делу је била продавница а у подруму се налазила позната текстилна радионица „Народни Херој Анђа Ранковић“, из које је касније настао чувени текстилни гигант „БЕКО“ у новоизграђеном објекту неколико стотина метара удаљен од ове куће. Анђа Ранковић била је прва супруга Александра Ранковића познатог као Друг Марко или Лека (1909—1983), друштвено-политичког радника, потпредседника СФРЈ, народног хероја Југославије, једне од централих фигура оснивања ОЗНЕ и кључне личности свих тајних и полицијских управа у периоду после 1945 године. Анђа је била активна као секретар партијске ћелије у радничком покрету подружница свих кројачких, текстилних и абаџијских радионица. Тако је и упознала свог будућег супруга Александара који је у то време такође био текстилни радник и с којим је имала сина Мирослава — Мићу. Погинула је у борби у околини Гацка и постхумно је проглашена за народног хероја. Била је савременик и сарадник многих истакнутих личности који су обележили новију историју српског народа.





Крај XX века и почетак XXI века

До скора је у овој кући била пекара, иначе својевремено прва радња која је у СФРЈ почела са 24-часовним радним временом 365 дана годишње, а њен власник, Београђанин, Ђорђе А. Илић (1947—2004), био је сарадник Радована Караџића, оснивач и први председник уније пекара, првог еснафског удружења такве врсте од 1945. године, које је познато по својим несебичним доприносима и помоћи најугроженијима.

Од 19. фебруара 2008. године, у приземљу зграде се поново налази пекара-пицерија.


 
Powered by blog.rs