Beograd

Radio Beograd

beogradska | 15 Septembar, 2009 17:50

Радио Београд

Још један одломак из мог романа "Повратак кошаве у Београд", илустрован фотографијама, и занимљивим линковима везаним за историју Радија:

30. септембар 1993.
Јанко и Ксенија, једини људи које познајем, да немају у кући телевизор.
Јанко крај радио апарата. «Грундиг», преисторијски, старији од мене, чини ми се.
Окреће скалу, смењују се језици, станице. Помно тражи ону, њему најомиљенију.
Кад ме угледа, не прекине. Осмехне се, у знак да му је драго што ме види, и извињавајуће. Без речи ми показује да седнем. Контам да ћу морати да сачекам крај емисије.
A кад се из тог замешатељства разних звукова, коначно пробије тај толико жељени, Јанков израз одаје осећање као кад жедан из пустиње најзад дође до воде. Сав се предаје слушању.
Кад се емисија заврши, не издржим да не упитам:
-Видим, смарате се тражећи. A данас има супер радио-апарата. Потпуно дигитализованих, који памте станице. A, још боље, сателитски.
-Знам, и јесте некад мало... - одвраћа Јанко - Aли овај ми је особито драг, још из Београда.
-То је режимски радио. Како можете да га слушате?
Јанко се осмехне, помало горко, чини ми се:
-Да, тачно. Aли, заправо, радио је изнад свих режима, као институција, и цивилизацијска тековина. Узгред, нашег Тесле откриће. И ја га, напросто, морам слушати. Уживам у српском језику. То је моја култура, моја традиција. Једино у Београду могу да ходам улицама затворених очију...
Мало касније, настави:
-1. октобар 1924. Чаробна кутија је оживела...
Помислим - и Јанко је мало као та кутија, кад јој само дарнеш право дугме. Тако сазнајем:
«Хало, хало, овде Радио Београд на таласној дужини од 455 метара. Молимо све који нас чују да нас обавесте о начину пријема, јачини гласа и модулацији». Глас спикерке Јелене Билбије.

Предајник је био у Кнез Михаиловој 42, зграда некадашње Хрватске штедионице. Касније, начињен је јачи, и краткоталасни, у Макишу, 20 киловата, емисиона зграда са антенским постројењем, била је здање занимљиве, модерне архитектуре. Почетни сигнал био је први такт песме Милкина кућа на крају. (Пред Други светски рат, почетни сигнал замењен је првим тактом Хеј, трубачу с бојне Дрине). У тo врeмe сaмo 10 eврoпских зeмaљa имa рaдиo-стaницe. Овај Радио Београд је угашен 1. јула 1926. доласком Марија Осане из Љубљане у Министарство ПТТ за руководиоца одељења радио саобраћаја. Осана је лично тражио гашење под изговором да радио програм Главне радиотелеграфске станице Београд - Раковица, "не даје никакве резултате". Крајње бесмислено и немушто образложење. Онда се те године отвара Радио Загреб и припрема отварање Радио Љубљане. Послератна идеологија је многе врло значајне ствари из тог периода маргинализовала.Тако је званичан дан ЈРТ у комунистичкој Југославији био - датум оснивања Радио Загреба! А ја сам стално упорно тврдио, а и данас тврдим, што је и сасвим очигледно, како је Раковица с јесени 1924. једнако - Радио Београд. Али, кад се у све уплету неке друге ствари… (То је, можете ли веровати, између осталог стајало и у оптужници, кад су ми својевремено судили у Београду, да „ширим националну нетрпељивост“). Елем, ово је битно: - дa je правде, 19. септембар1924. би био датум који би се признавао као почетак радиодифузије у Србији, Балкану и Јужној Европи. Далеко пре него многе важније европске земље оног доба (пре Беча и Рима). Захваљујући томе што је имала ову станицу, Краљевина СХС постала је чланица Међународне уније за радиофонију приликом њеног оснивања 1925. у Женеви. На пример, још увек мало ко зна, јер се још увек прећуткује, и да су, упркос оном прекиду, инжењери у Министарству ПТТ крајем 1927. поново пустили у рад бољу и јачу радио станицу у Београду (овај пут у својој канцеларији у Делиградској). Да буде још занимљивије, ова радио станица читава je настала у самоградњи. И радила, практично, све до редовног пуштања у рад Радио Београда, 24. марта 1929. Тога дана се огласио, из зграде Српске Академије Наука, Радио Београд А. Д. Значи, није био државни. За крајеве без струје увезени су и портабл радио апарати на батерије. Многи су имали и радио-детекторе са слушалицама, за које се није плаћала претплата. Међу главним акционарима била су тројица Немаца: Роберт Веге, Густав Браун и Фрања Мозер. У почетку је техничка и финансијска документација вођена на немачком језику! Постоји књига Роберта Вегеа, коју је с немачког превео Фрања Мозер из 1929. са упутствима претплатницима за коришћење радио апарата. Мозер је иначе био фолксдојчер, власник предратне Винарије у Земуну, коју су му комунисти отели '45 и претворили је у „Навип“. (Вероватно је и то један од разлога зашто се пуна истина о Радио Београду заташкавала). Одмах су позвали Царевца, да оснује Народни оркестар, а током неколико следећих година настао је и Симфонијски оркестар, Џез оркестар, Хавајски квартет. Кажу да је тада бити примљен за музичара и певача на Радију било теже но постати члан Академије Наука…
-Царевац - усудим се да прекинем причу из чаробне кутије - чуо сам од мајке. Колико се сећам из прича, држао је и кафану, негде изнад Славије.
«Аха, Алфијери», кажем себи, «памтиш оно што ти је интересантније, кафану». Али Јанко ми прекида нит тих „мудрих“ мисли:
-Да. „Савиначка касина“. Доводио је повремено чланове Оркестра да ту наступају. Певати у Царевчевој кафани била је велика част и најчувенијим певачима. Царевац, вредни сакупљач и упорни бранитељ српског народног изворног мелоса. Али је пре Другог светског рата он био и успешни адвокат. Бранио бесплатно сиромашне...

-А, после рата? - улучим час да питам кад Јанко избаци два-три дима лулом. Да га мало одморим? Или, у благонаклоној иронији, дискретно замолим нек мало застане, како оволике податке да савладам? А још увек је у предратном добу. Али, он би овако могао сатима. И одговара истим жаром:
-Полако, стићи ћемо и дотле. Али пре тога, да вам, као љубитељу џеза, још нешто испричам. Радио џаз (није грешка, тако су најавили) оркестар" је свој први концерт на Радио Београду одсвирао у среду 20. марта 1929. године од 22:00 сата, а затим и у четвртак 21. марта у исто време. А, затим, Други светски рат... У сред те бизарне мешавине нацистичке окупације и општег, некритичког посрбљавања свега што се могло, Радио Београд очувао је, неким чудом, и џез музику. Пре свега, на Радију, „Soldatensender Belgrad, Немачком војном радију Београд“ како се тада називао, свирао је оркестар Фридриха Мајера. Мајер је био, нећете веровати - антифашистички оријентисан. У оркестру би ангажовао добре музичаре различитог порекла и тако им спасавао главе од полицијских прогона и терора. На жалост, не знам шта је с њим до краја рата било. Претпостављам да је остао све време окупације у Београду и да га нису, као његовог претходника, Ханса Георга Шица, значајног немачког џез музичара, (како видите, нимало наивни људи нису слани у Београд), послали на источни фронт. Једном, негде 1943, настао је снимак за плочу који показује да је садејсво домаћих и немачких музичара итекако било делотворно. Оно мало што сам имао срећу чути испод крцкања и шкрипавог звука је заиста магично искуство: свирка потпуно у духу најчишћег свинга, виртуозно и на нивоу европског џеза. А свирао је на Радију и Бубиша Симић, тада матурант, са својом дружином. Aмеричке композиције су, додуше, морали преименовати у српске, али било је ту доброг џеза.
-Значи, има снимака с радија од пре рата, и ових, за време?
-На жалост, врло мало тога је сачувано, иако је Радио Београд још пре рата располагао занимљивом апаратуром тзв. „резачима плоча“. Имао их је неколико. На њему су резане нарочите плоче, не грамофонске, него је то пре личило на некакве фолије, траке, као својеврстан магнетофон свога доба. Прављени су снимци битних емисија, за неку врсту одложеног преноса, Служби Божјих из Саборне цркве, из Опере, с концерата, предавања из Коларчеве задужбине. Велик део је уништен у бомбардовањима. А пред коначне борбе за Београд, био je Радио небрањен, могло се несметано ући, те је доста и тад разграбљено.
-Преноси? Зар су и пре рата…?
-Наравно. Радио је имао сталну кабловску везу с Народним позориштем и Саборном црквом а са осталих места је преносе вршио неким премошћивањима или телефонским везама. Само две недеље по оснивању, изведен је први директан пренос, једне фудбалске утакмице. А први директан пренос опере из Народног позоришта зачуо се у етеру, то тачно памтим - 19. априла 1929.
-А, ти резачи, је ли то било нешто специјално, само за радио, или као данас, касеташи, да свако може…?
-Добро питање! Да, имали су их људи и приватно. Али нису били ни близу тако распрострањени. Памтим из прича, имао га је и један очев пријатељ. Он је, на пример, успео да сними појање хора београдске Саборне цркве, директно на лицу места (што је тада вероватно било прави мали подвиг). Такође, у драматичним данима пред априлски рат оваквим резачем снимљени су објава младог Краља Петра о ступању на престо, коју је, глумећи краља, заправо читао један од официра пучиста, и говор Патријарха Гаврила Дожића…
-А после рата - улучим опет моменат да питам, јер, овим темпом, да ли ћемо икад дотле стићи, помислим - Од кад почиње да се масовно снима?
-Све до '54, емисије су се углавном давале уживо, а трајно је остало понешто на предратним грамофонским плочама, и приче о неким сјајним гласовима. Наставили су и после рата, и Бубиша и Царевац са својим оркестрима у Радију… Међу успоменама из раног детињства су ми нека од тих имена и гласови певача, композиција. Можда сам први пут постао свестан српске традиције кроз народну песму с радија.
-Знам и за Бубишу, од ортака из Београда, и, опет, од мајке. И неких српских песама које је певала сећам се. A отац је због ње научио српски. И крштен сам у Српској православној цркви. Aли, српску културу, историју ипак, нисам стигао довољно да упознам, да бих их смео назвати «својим».
-Aко вас само занима, овде ћете моћи надокнадити све пропуштено - каже Јанко.
You Don't Learn That In School.