Beograd

Beograd, od zamande slavan, srećan i nesrećan. Na sutoku Save i Dunava borili su se narodi za sudbu i gospodstvo. Beograd je sa okolinom svojom istorično klasična zemlja, kakve u Evropi malo ima. Tu je tle više ljudskim pepelom i ubojnih konja izmešano, nego ma čim drugim; trava, vegetacija sadanja je plod njihov. I kad tad će Beograd dočekati dane negdašnje slave, i opet slave, jer Beograd je po sreći ma čijoj slavi uvek dosuđivan bio, i on je besmrtan, iz zgarišta svog uvek se podigne na krilima sudbe kao feniks tica iz pepela svog.
(1886. Jakov Ignjatović)

 

Od svih meni poznatih gradova ova varoš ima najljepši položaj, najviše svijetla i sunca. To je najbjeliji, najplenerskiji od svih gradova koje poznam, bijelo i sunčano mjesto, kao da je izabrao da bude slika slobode i svjetlosti u plemenu našemu…
(1913. A. G. Matoš)

 

 

 EKV, „najbeogradskija“ od svih beogradskih grupa

http://hosting04.imagecross.com/image-hosting-20/9544480_ekv.jpg

Samo par godina za nas
http://www.youtube.com/watch?v=iuSthfwzjPs



Ti si sav moj bol
http://www.youtube.com/watch?v=MEpS-rwZDoo

Anestezija
http://www.youtube.com/watch?v=XeS5Qp7-xhk&feature=related

Margita Magi Stefanović (1. april 1959 — 18. septembar 2002), srpska muzičarka, najpoznatija kao klavijaturistkinja beogradske rok grupe „Ekatarina Velika“.

 

Rođena je kao jedinica u porodici beogradskog pozorišnog i TV-reditelja Slavoljuba Stefanovića-Ravasija.

Srednju muzičku školu završava u klasi sa Ivom Pogorelićem. Kao apsolutni sluhista i uz Pogorelića najtalentovanija u klasi dobija ponudu za nastavak školovanja na moskovskom konzervatorijumu. Ponudu odbija i u Beogradu se upisuje na arhitekturu koju uspešno završava 1982. Kao student osvoja treću nagradu na međunarodnom konkursu u Japanu za rad na temu uređenja crnogorskog sela Reževići. Istovremeno važi za jednog od najtalentovanijih klasičnih pijanista.

Iste godine upoznaje Milana Mladenovića i pridružuje se njegovoj grupi „Katarina II“.

„Katarina II“ 1985. menja ime u „Ekatarina Velika“ i deluje sve do 1994. godine. Tokom tog perioda Margita Stefanović komponuje i muziku za pozorište (predstave „Klasni neprijatelj“, „Tri sestre“, „S one strane duge“ i „Majka hrabrost“) i televiziju (drama „Plavi, plavi“), radi kao producent („Karlovi Vari“) i gostuje na albumima mnogih jugoslovenskih grupa („Bejbi Kejt“, Elvis J. Kurtović, „Van Gog“, „Babe“). Godine 1985. pojavljuje se u filmu Gorana Markovića „Tajvanska kanasta“ u ulozi sestre glavnog junaka. U filmu se pojavljuje i „EKV“ izvodeći pesmu „Tatu“.

Posle raspada „Ekatarine Velike“ Margita Stefanović nastavlja da se bavi muzikom. Sa nekoliko beogradskih muzičara krajem 1994. osniva bend Kurajberi koji uglavnom izvodi obrade stranih i domaćih hitova po beogradskim klubovima. Godine 1995. osniva bend „EQV“ sa muzičarem Vladimirom Stojićem i izdaje CD „Ti si sav moj bol“ (nazvan po pesmi „Ekatarine Velike“) za bečku muzičku kuću „Coop Arts & Crafts Unlimited“. Na CD-u se nalazi i tehno obrada istoimene pesme. U tom periodu nastavlja da gostuje i na albumima i koncertima jugoslovenskih bendova i povremeno svira sa sastavima „Glisersi“, „Zion banda“ i „Direktori“.

Krajem 90-tih njena muzička aktivnost slabi. Godine 2002. komponuje muziku za predstavu beogradske rediteljke Hajdane Baletić „Kaput mrtvog čoveka“ što je njeno poslednje muzičko delo.

Umrla je 18. septembra 2002..

... a arhitektura muzika... 

Misleći o ženama-arhitektama, neizbežno mi dolazi asocijacija na još jednu. Ona se, istina mnogo više iskazala u drugoj oblasti, muzici. Ali, i u tim kompozicijama kao da „čujemo“ njen arhitektonsko-likovni „rukopis“.

Evo, najpre, njenih reči:

…Jedino moje mesto, gde postoji nekoliko omiljenih šahtova, na kojima se ukršta nekoliko različitih svetova je Beograd. To je mesto gde se reči same prave, gde je dovoljno da otvoriš oči širom, da pustiš da dah mesta prođe tobom. Ne možes da ne čuješ zvuk tog daha, kao što ne možes de ne čuješ zvuk zastava koje nose obeležje tog mesta...


Prvi (moderni) grafit u Beogradu nosio je njeno ime:

ispisan u Smiljanićevoj ulici, na zidu njene zgrade.

A pošto je ona jedan od tih dobrih duhova ovoga grada, u kome je ostavila dubok trag, zaslužila je i (za sad barem jedan) poseban post.

Upravo je ona sve ovo projektovala.

Evo najpre još jedne fotke crkve:

 

Jelisaveta Načić radila je i na projektu za uređenje Terazija. Iako je cesto bila sprečavana da ostvari svoje namere, Jelisaveta je tokom dva Balkanska rata ipak uspela da reorganizuje dotadašnji izgled Terazija 

Jelisaveta Načić (1878—1955) je bila prva žena diplomirani arhitekta u Srbiji i prvi glavni arhitekta Grada Beograda.

Jelisaveta Načić je završila Arhitektonski odsek Tehničkog fakulteta Velike škole 1900. godine. Ali ni posle položenog državnog ispita nije mogla da se zaposli kao arhitekta u Ministarstvu jer „...svojstvo dejstvitelnog činovnika ne mogu imati ženska lica...“ Svoj radni vek Načićeva je provela u građevinskom odeljku beogradske opštine. Za vreme austrougarske okupacije u Prvom svetkom ratu radila je na obnovi porušenih delova Beograda a 1916. godine je internirana u Nežideru (Mađarska). Posle rata nije se bavila projektovanjem.

 

 

 

...kazuju i ove fotke,  koje povezuje još nešto, a to je...

O tramvajima bi se moglo danima pričati. Ali, za sada,  još samo jedno podsećanje:

 

 

"Kešanje". Jedina sportska disciplina koju su smislili i upražnjavali, godinama, samo Beograđani. Kažu da su zbog toga neki modeli tramvaja morali biti izbačeni iz upotrebe. Da li je to bio stvarni razlog,  ili je ovo samo još jedna od  urbanih legendi, ne zna se.

 

 

 

 Kad smo već kod tramvaja, evo malo istorije..

 Prvi tramvaju u beogradu, s konjskom vučom, krenuo je 14. oktobra 1892, od Slavije do Kalemegdana, ulicom kralja Milana, preko Terazija, Kolarčevom i Vasinom. Zvali su ga «varoška železnica».

Evo kako je to izgledalo, izlazak prvog tramvaja na beogradske ulice:




Prvi električni tramvaj proradio već sledeće godine, od Narodnog pozorišta do Topčidera. Dok su beogradskim ulicama tramvajdžije zvoncima najavljivale prolazak električnih grdosija, u većini svetskih metropola još su jezdili fijakeri.

A bilo je i ovako, leti:




Po pisanim dokumentima i fotografijama, vidi se da je prevoz tada bio daleko bolje organizovan u odnosu na potrebe, nego posle Drugog svetskog rata:

 Izvanredno mesto za ljubitelje starog Beograda, gde se nalazi na stotine fotografija

http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=406398 

NA SLAVIJI


Iz ključne kosti

koncentrični krugovi

u šine prerušeni.

Ukrcajmo se,

cilj nije stići

nego putovati.

Ime krugu nemilije

no crna rupa

spoznaje

konačno na počinak

sebe samog odlazi.

Nek oprosti bol.

Zenice

pod centrom kruga

mire se sa

sopstvenom uzaludnošću

moštiju

prećutanog sveca

kom odaju počast

tek posustali auti.

Zari zraka

raskrsnice.

 

 

 

 

 

 

 

... o Beogradu kao "najlepšem ružnom gradu", kad je naš Beograd u stvari itekako lep grad

 

 

  A evo kako je to izgledalo PRE, na mestu današnje palate...

 

 

Nema više "Albanije", ni manje ni znamenitije kafane. Albanija se nalazila na mestu današnje istoimene palate, u trošnoj staroj zgradi žute boje i turskog stila, još od druge polovine - a neki vele i početka - XIX veka. U svakom slučaju, u njoj su još sedeli turski sejmeni, pa narodna vojska kneza Mihaila, pa gardisti obeju dinastija. Posetioci su joj bili mahom trgovci, poslovni ljudi, zanatlije i sitniji činovnici, koji bi tu svraćali idući na posao i vraćajući se s posla da s nogu trgnu poneko čokanjče. Nestala je tridesetih godina, kad se počela podizati palata na tome mestu.


Ispred "Albanije" bio je čuveni javni sat, kod koga su se zakazivali sastanci razne vrste: poslovni, ljubavni, prijateljski i političko-konspirativni. Taj sat su mnogi smatrali stvarnim centrom Beograda. Od njega je lako bilo krenuti u sve delove grada, bilo tramvajem, autobusom, taksijem ili fijakerom, koji su tu u neposrednoj blizini imali svoje stanice: ispred Knez Mihailovog spomenika i ispred bifea «Milanović» u palati "Riunione".

 

 

Terazije obuhvataju područje od Sremske ulice do ulice Kralja Milana.

Najpoznatiji je beogradski trg. Počeo je da se formira u prvoj polovini 19. veka; četrdesetih godina knez Miloš Obrenović naredio je da se srpske zanatlije, naročito kovači i kazandžije, isele iz varoši u šancu, gde su bili izmešani sa turskim življem, i da svoje kuće i radnje podignu na mestu današnjih Terazija. Ilija Čarapić (sin Vase Čarapića), koji je izvesno vreme bio i predsednik Beogradske opštine, imao je poseban zadatak da ovim zanatlijama deli placeve na Terazijama; ko god je pristao da ogradi plac, dobio ga je besplatno.


O postanku imena Terazije istoričar i književnik Milan Đ. Milićević zabeležio je: "Uvodeći vodu u varoš Beograd, Turci su duž onoga đeriza (zidanog vodovoda), koji uzima vodu iz mokroluških izvora, na izvesnim daljinama zidali kule, na koje su vodovodnim cevima izvodili vodu da bi ona dobila viši skok za svoj dalji tok". Jedna od takvih kula bila je postavljena na mestu gde je sada Terazijska česma. Pošto su Turci te kule zvali terazije za vodu, ovaj trg je dobio naziv Terazije.

Sve do polovine šezdesetih godina 19. veka na Terazijama su se nalazile, uglavnom, prizemne i jednospratne zgrade. Godine 1860. vodovodna kula je uklonjena i na njenom mestu je postavljena Terazijska česma u znak sećanja na kneza Miloša. Česma je prilikom prve rekonstrukcije trga, 1911. godine, premeštena u Topčider, a ponovo vraćena na Terazije 1976. Značajne promene učinjene su na Terazijama 1911-1912. godine, kada su potpuno preuređene. Sredinom trga postavljeni su pravilni cvetni skverovi, ograđeni niskom gvozdenom ogradom, a na delu prema današnjoj Nušićevoj ulici izgrađena je velika fontana.

Krajem 19. i u prvoj polovini 20. veka Terazije su centar društvenog života Beograda; Najpoznatiji hoteli, kafane i trgovinske radnje smešteni su ovde. Od značajnijih objekata, koji su se nalazili ili se i sada nalaze na Terazijama, treba pomenuti hotel "Pariz", sagrađen oko 1870. na mestu gde je danas Bezistan. Srušen je prilikom rekonstrukcije trga 1948. Na mestu gde je danas "Dušanov grad" bila je kafana "Kod zlatnog krsta" u kojoj je 6. juna 1896. održana prva bioskopska predstava. Do hotela "Pariz" bio je stari hotel "Kasina", sagrađen oko 1860. godine, u kojem je 1918. kratko vreme zasedala Narodna skupština Srbije. Ovde su, do 1920. godine, priređivane predstave Narodnog pozorišta. Sadašnji hotel "Kasina" sagrađen je na istom mestu 1922. Na ovoj strani Terazija, između dva rata, nalazili su se kafana i bioskop "Takovo". I danas je na Terazijama hotel "Moskva", sagrađen 1906 u stilu secesije.


Godine 1936, na temeljima starog, sagrađen je novi hotel "Balkan". Na mestu male kafane "Albanija" podignuta je 1938. istoimena palata. Pred Drugi svetski rat dovršena je zgrada u kojoj je danas Pozorište na Terazijama, a gde se nekada nalazila čuvena "Šiškova kafana". Svoj definitivni oblik Terazije su dobile prilikom poslednje rekonstrukcije 1947. godine, kada su uklonjeni skverovi, fontana i tramvajske šine. U znak sećanja na petoricu rodoljuba koje su nemački fašisti obesili na Terazijama 17. avgusta 1941. godine, na uglu Trga Nikole Pašića i Terazija podignut je spomenik 1983.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

«	Decembar 2024					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30	31

• Вук Караџић - Мање познато о Вуку, и о Вуковом споменику
• Милутин Бојић - филм, поводом споменика Бојићу...
• Pomirenje u kamenu - Članak u "Ilustrovanoj politici" o mom fotografisanju spomenika
• Moja fotografija "Pobednika" među 10 najboljih
• Pobednik je teško pobedio
• Dr Vladan Đorđević
• Delijska česma - Dva puta rušena, tri puta građena
• Česma Mehmed-paše Sokolovića
• Zatomljeni Pesnik Beograda Vlajko Stajić - Poeme POBEDNIK i KARIJATIDE
• ULICE SA DVA IMENA

• Generalna [93]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom