Beograd

Најстарија кућа у Београду се налази у улици Цара Душана број 10 и данас је под заштитом државе као споменик културе („Сл. лист града Београда“ бр. 16/87). Градња најстарије сачуване зграде у Београду почела је 1724. и завршила се 1727. године у барокном стилу, за време аустријске владавине Београдом (1718—1739, градитељ је био Швајцарац Никола Доксат де Морез (инжењер и пуковник аустријске војске), који је имао задатак да обнови и ојача Калемегданско утврђење по наређењу принца Виртенберкшког. Градитељ Никола Доксат де Морез трагично је настрадао подно зидина Калемегдана, пошто су га аустријске царске власти оптужиле за велеиздају и погубиле. У записима хроничара забележено је да је његовим погубљењем требало да се прикрије тачна локација тајних пролаза који су водили у тврђаву и из ње. Испред куће је трамвајска станица.

Поред ове, до тридесетих година ХХ века постојале су још две зграде изграђене у истом периоду, али су у међувремену срушене. Зграде су биле повезане подрумима и наводно лагумима са тунелом ка тврђави, а овај објекат је био други по реду у низу од првобитно изграђених 7 објеката резиденцијалног карактера. Подрум се протеже дужином целог плаца испод целе куће. Сводови у кући су направљени лучно што се може видети и по излогу продавнице „Стаклопана“ која прати линију свода. Подрум је такође направљен лучно са сводовима и гарантује стабилност целог објекта већ скоро 300 година. Највиша тачка подрума је 4 метра, а ниво дунавске воде се, по мерењу Пијазовог бунара, налази 5 метара од доњег нивоа подрума.

Зграда се помиње као кућа и радионица угледног варошанина, ременског мајстора Елијаса Флајшмана, који је био и саветник у општинском већу. Нема пуно података доступних јавности о променама власника, али се зна по сведочењу са фотографија да се у приземном делу зграде увек обављала нека занатска делатност од када се Аустроугарска монархија повукла из Београда у 18 веку.

Половина XX века

До половине 1950. године и национализације, експропријације, у приземном делу је била продавница а у подруму се налазила позната текстилна радионица „Народни Херој Анђа Ранковић“, из које је касније настао чувени текстилни гигант „БЕКО“ у новоизграђеном објекту неколико стотина метара удаљен од ове куће. Анђа Ранковић била је прва супруга Александра Ранковића познатог као Друг Марко или Лека (1909—1983), друштвено-политичког радника, потпредседника СФРЈ, народног хероја Југославије, једне од централих фигура оснивања ОЗНЕ и кључне личности свих тајних и полицијских управа у периоду после 1945 године. Анђа је била активна као секретар партијске ћелије у радничком покрету подружница свих кројачких, текстилних и абаџијских радионица. Тако је и упознала свог будућег супруга Александара који је у то време такође био текстилни радник и с којим је имала сина Мирослава — Мићу. Погинула је у борби у околини Гацка и постхумно је проглашена за народног хероја. Била је савременик и сарадник многих истакнутих личности који су обележили новију историју српског народа.





Крај XX века и почетак XXI века

До скора је у овој кући била пекара, иначе својевремено прва радња која је у СФРЈ почела са 24-часовним радним временом 365 дана годишње, а њен власник, Београђанин, Ђорђе А. Илић (1947—2004), био је сарадник Радована Караџића, оснивач и први председник уније пекара, првог еснафског удружења такве врсте од 1945. године, које је познато по својим несебичним доприносима и помоћи најугроженијима.

Од 19. фебруара 2008. године, у приземљу зграде се поново налази пекара-пицерија.

KONAK KNEZA MILOŠA

Nalazi se u Topčideru, u starom delu parka između Bulevara Vojvode Putnika i Teodora Drajzera, u neposrednoj blizini te saobraćajne raskrsnice. Podignut je po planu ili možda samo pod nadzorom neimara Hadzi-Nikole Živkovića, a zidali su ga Janja Mihajlović i Nikola Đordević, majstori čija se imena pominju i povodom gradnje obližnjih „pridvornih" zdanja — crkve i crkvenog konaka. Zidanje konaka otpočelo je kad i uređivanje topčiderskog parkovskog kompleksa koji inače predstavlja prvu, evropski oblikovanu parkovsku površinu u Srbiji. Kako u martu 1831. javlja Stefan Pazarac knezu Milošu, „fundament" topčiderskog konaka je već iskopan na zemlji dobroj i tvrdoj „kao što se je želiti moglo". Po rezolutnim vladarevim uputstvima, početkom maja iste godine počinje nabavka materijala, a već krajem meseca podignut je i „gornji boj" novog konaka.



Upravo kao Doktorova kula na Guberevcu i Konak kneginje Ljubice u Beogradu, Miloševa rezidencija je bila zidana od tvrdog materijala, u kombinaciji kamena i opeke između bondručne konstrukcije, a pokrivena ćeramidom. Zbog nevolja u prevoženju grade, međutim, ovaj neimarski poduhvat odužio se sve do maja 1834. kada se knez uselio u novi konak. Krajem aprila iste godine bila je dovršena i Topčiderska crkva, a do 1836. izgrađena su i druga topčiderska zdanja - kasarna, tabakana, mehana i magacin. Pouzdaniji izvori od onih koji su upućivali na činjenicu da su čuveni topčiderski platani stari koliko i sam konak, otkrivaju da je ovo drveće dobavljeno iz Beča i posađeno docnije, u proleće 1866. godine.



Ne jednom, kao prilikom podizanja svoga dvora, knez Miloš Obrenović je pokazao neskriven interes za graditeljske i arhitektonske probleme, kao i pohvalnu širokogrudost, neočekivanu od ovog štedljivog vladara koji je cenu cigle, „japije" (građe) ili najamne snage znao da proračunava i najmanjim novčanim jedinicama svoga vremena - cvancikom, možda i parom. Vladarsko „čulo" ipak ga nije izdavalo kada bi nau¬mio da gradi po svojoj volji i „vkusu" i tada se ponašao kao „čovek bezmalo opterećen potrebom da gradi, pregrađuje i dograđuje". Stav koji je izneo 1837, želeći da zida jednu kuću sebi u Beogradu, mogao bi se uzeti kao karakterološki tačan i univerzalan, stoga blizak onome kada je nekoliko godina ranije građen i sam topčiderski konak. U pismu tadašnjem ministru finansija a potonjem „ustavobranitelju" Aleksi Simiću od 1. marta te godine, on piše: „Želeći sad ovog leta u ime Božije u Beogradu kuću sebi graditi, preporučujemo vam, da se postarate, gde vi znate, jednog dobrog arhitekta naći, koi će nam istu kuću sazidati. Kako sad nameravamo u ime Božije u Beograd doći, želili bi istog majstora pogoditi, pa da se delo odma započne raditi. Treba imati dobru kuću, pa nek se i kesa tresne".

Posegnuvši u svoju otežalu „kesu" od 13 miliona groša i izvadivši tek 63.819,39 koliko je bilo dovoljno za gradnju konaka, Miloš je sigurno morao biti zadovoljan postignutim. Kako u pogledu spoljašnje arhitekture, tako i po pojedinim elementima kvalitativne razlike (po neuobičajenoj raskoši enterijernog uređenja, oslikanim tavanicama glavnih prostorija, po dekorativnoj obradi divanhane i „teferiča" na spratu), topčiderski konak je nadmašivao čak i beogradski Novi konak kneginje Ljubice iz 1831. godine.

Modus oblikovanja eksterijera Miloševog zdanja reflektovao je pri tom uticaje zapadnoevropske arhitekture prevashodno po upotrebi dekorativne trakaste profilacije u vidu podeonih venaca, šambrana, ivičnih pilastera , nadvišenog timpanona povrh ulaznih vrata, dekorativnih niša itd. Upečatljiv i karakteran element glavnog pročelja - istureni rizalit prizemlja i sprata sa zastakljenom divanhanom predstavljao je viši, evolutivni oblik drvenog doksata prisutnog na starijim turskim konacima (Radul-begov u Zaječaru npr.) ili onih s početka Miloševe prve vlade (Amidžin konak u Kragujevcu, gospodar Vasin konak u Kraljevu). Odlučno ispuštena streha i visoki dimnjaci upućivali su na izvorišta balkanske profane arhitekture, ali profilisani podeoni venac, interkolumne i modelovane „glave" dimnjaka s druge strane, svedočili su o arhitektonskom esprit de finesse s drugih geografskih kota. Otmena usamljenost građevine usred oplemenjene „divljine" Topčidera, bezbedna udaljenost ne samo od turskih topova sa Tvrđave, već i od svoje, katkad opravdano ljubomorne žene s kuburom od pola metra za pojasom, dodatno su govorili u prilog uspelosti zdanja, kao i ispravnosti Miloševe odluke o lociranju svog poljskog dvora.

Tokom svoje duge istorije u topčiderskom konaku je zasedala Kneževska Narodna skupština, ovde je za vreme svoje druge vlade umro knez Miloš 14. septembra 1860, da bi kasnije zgrada služila kao letnjikovac porodice Obrenović. Godine 1935. Konak kneza Miloša, kao i Topčiderska česma koja se tada nalazila u susedstvu, određen je kao jedan od pojedinačnih objekata u Beogradu vredan zaštite i trajnog očuvanja, i u zdanje je smešten Šumarsko-lovački muzej. Posle konzervacije i rekonstrukcije po projektu Dobroslava St. Pavlovića, zgrada je adaptirana za Muzej Prvog i Drugog srpskog ustanka. Muzej je pri¬pojen Istorijskom muzeju Srbije 1966, a zbog podzemnih voda, velike vlage u teme-ljima zgrade, troškova drenaže i dotrajalih instalacija, Konak je zatvoren za javnost 1972. godine. Posle celovite obnove i zaštite, koja se protegla na razdoblje od čitavih dvadeset godina, topčiderski Dvor je ponovo otvoren 15. februara 1993. godine. U martu i aprilu 1999. u nekoliko navrata ugrožen je prilikom bombardovanja obližnjeg vojnog kompleksa kasarni u Topčideru.

Одломак из мог романа "Повратак кошаве у Београд": 

Од читавог Београда, ипак, најдражи им је Калемегдан.
Ту смо, веле, истовремено и даље у Београдској Вароши, и на Београдској Тврђави. Са 7000 хиљада година дугом историјом. И она с нама. Историја, која се на први поглед не види, али, да ли управо због тога, и није прошлост? Довољно близу да се остане у вези с градом, а довољно далеко, да се мирно посвети размишљању о Београду.
Увек неком освајачу мета и смер проласка. A опет, ево га ту. Јер није ни основан вољом царева. Ово је место на коме, напросто, мора бити града.

279. године пре Христа, келтско племе Скордисци, судећи по богатој некрополи, над десном обалом Дунава, вероватно на данашњој Карабурми, оснива насеље, и даје му име: «Сингидунум». Шта значи «Синги», остаје у магли историје. Сингидунум, «Град Синга», или «Град на води»? «Дунум» на келтском значи град, или, вероватније, вода. Ето, значи, одакле би било и име Дунав.
…У кориту реке читам отиске руку… Кључ настанка...

Ксенија је опет на свом омиљеном и ревносном послу, фотографисања Београда.

Сингидоунон (келтски назив), Сингидава (у Херодотово доба), Сингидунум (римско). Сингидон (Византија). Сингидуно, Блград Београд, Alba Bulgaria, Alba Graeca, Nandoralba, Nandorfejervar, Griechisch Weissenburg, Castelbianco… Београд.
Јанко ми објашњава:
-Јесте тачно и оно, да име дугује белим кречњачким стенама. Aли, Бели град значи пре свега: Западни град. У византијској симболици стране света су означаване бојама. Север - црвена, југ - зелена, исток - црвена, запад - бела. Словенска племена на територији Бугарске су многе топониме западно од њих тако називали: Бела паланка, Бела река, Белгород. Бели град. Београд.
Стеновити рт, на ушћу Саве у Дунав, зове се Галебов Гребен.

Београдска тврђава. Не «Калемегданска тврђава», како многи погрешно зову. Калемегдан је парк. У време Турака, била је то ледина испред Тврђаве, која је служила њиховој војсци за вежбу, и повремено као стратиште ухваћених српских бораца за слободу. Парк је настао тек после предаје Београда Кнезу Михаилу, 1867.

Улазном стазом право, па лево, покрај фонтане «Борба са змијом» Симеона Роксандића.
-И у Загребу још увек постоји - каже Ксенија, а Јанко ми објасни:
-С «Борбом» је вајар учествовао на великој Балканској изложби у Лондону. Обавештен да је брод на коме се налазила скулптура потонуо, по сачуваној гипсаној макети излио је нову фигуру рибара. Касније се показало да обавештење о катастрофи брода није тачно, те су остала два истоветна примерка. Један откупила Општина београдска и поставила га на Калемегдану, а други Опћина Загреба и поставила га као фонтану на Гричу.
-A ево и сад не могу да не помислим на први споменик Карађорђу, управо овде - додаје Ксенија. - Подсети ме, Јанко, ко беше вајар.
-Пашко Вучетић. 1913. године. Уништили га Aустроугари у Првом рату, никад обновљен.

 

Излазимо на широку стазу, где преко Саве пукне поглед ка Новом Београду, ходамо туда, пратећи јој ток у последњим метрима.

 

Стазу је, сазнајем, пројектовала прва српска архитектица, Јелисавета Начић, тада и главна урбанисткиња у Београду (Завршила архитектуру само десет година након прве жене архитекте у Европи, а пројектовала је такође школу „Краљ Петар Први“, крај Саборне цркве, и цркву Александра Невског).



 

1887

1890

1903

1904

1910



Разни периоди

1916, окупација

1939



Последњих година

Анастас Јовановић




Сликар, графичар и први српски литограф и фотограф.
У Музеју града Београда је и збирка (укупно 892) оригиналних фотографија.

Анастас Јовановић је рођен 1817. године у месту Враце у Бугарској.
1832. године почела је да ради у Београду Државна штампарија. Анастас се исте године запослио у словоливници.

Анастас је као један од питомаца кнеза Милоша добио Наставленије (упутство) од шест тачака младим људима које су кнез и српска влада слали у иностранство иа студије.

1838. године Анастас Јовановић уписао се у школу цртања при Академији код професора Гзелхофера (Gselhofer).
Анастас је одмах отишао и литографу Јохану Штадлеру (Johann Stadler), где је учио литографију.
1840. године појављују се његове прве литографије Доситеја и Мушицког, а затим Вука Караџића.

Те исте, 1840. године, француски сликар Луј Дагер (Louis Daguerre) усавршио је технику снимања на плоче и послао у Беч две дагеротипије цару Фердинанду на поклон.
То је био први сусрет и додир Анастаса с фотографијом, а убрзо потом, Анастас Јовановић набавио је тек настали нови изум, фото апарат.

Анастас с поносом бележи у својој Аутобиографији, „да сам у целом славенском свету ја први који сам почео да се занимам фотографијом".

Остајући у Бечу и настављајући студије, привржен Обреновићима постао је 1844. године и секретар кнеза Милоша.

Анастас је завршио студије на бечкој сликарској академији 1846. године, aли дозвољено му је да се врати у Србију, тек 1850, по одобрењу кнеза Александра Карађорђевића.

По повратку династије Обреновић у Србију после Светоандрејске скупштине 1858. године Анастас Јовановић наименован је на положај управитеља двора кнеза Михаила 1861.
После убиства кнеза Михаила повукао се с положаја управитеља.

Наставио је живо да прати развитак фотографије и других наука све до смрти.

Умро је 1. новембра, по старом календару, 1899. године у својој кући у Косовској улици бр. 25 у Београду.


Aнастасови снимци Горњег и Доњег града Београдске тврђаве су најстарије фотографије тих делова Београда.

Снимци Горњег града с постројеном последњом турском војном посадом пред одлазак из Србије после предаје градова Србима 1867. године



Турски војни шатори у Београдској тврђави



Први српски војници на бедему Горњега града,

Фотографија бедема Горњег града, које су, наредбом кнеза Михаила по одласку турског војног гарнизона, почели рушити. Међутим, нешто касније је одлучено да се тврђава таква каква је и њени бедеми сачувају.

Панорама Београда с пристаништем, Поглед с Капетан-Мишиног здања, Улица Краља Петра (Читалиште)







О педесетогодишњици Другог устанка 1865. године, Анастас је снимио масовне сцене с прославе, грађанство, српску коњицу у строју, свечани павиљон и остале призоре с велике прославе у Топчидеру.








На снимцима из баште кнежевог двора сачувао је Анастас изглед дворске страже, војника, официра-ађутаната, одборника у народним оделима, приспелих у аудијенцију код кнеза.





Башта с перголом у Анастасовој кући у Београду

Снимак Капетан-Мишиног здања

Nalazi se na Savskom trgu broj 2, na prostoru nekadašnje Bare „ Venecije" , koji je tokom XlX veka u dva maha bio „otiman" od reke Save. Prvi put kada je močvara delimično regulisana podizanjem nekoliko manjih nasipa pod rukovodstvom Atanasija Nikolića i drugi put, kada je u najvećoj meri nasuta zemljom iz Prokopa i isušena radi izgradnje stanične zgrade, početkom osamdesetih godina XIX veka.



Sama građevina je podignuta 1884, u godini izgradnje prve srpske železničke pruge.




Za istoriju domaće železnice i srpskog inženjerstva uopšte bio je to svakako prelomni događaj, poduhvat koji je osim neimarskih, doticao kako državna i socio-politička tako i trgovinska pitanja od presudne važnosti za novoproglašenu Kraljevinu Srbiju tadašnjeg vladara kralja Milana Obrenovića. Čak i sama groznica iščekivanja pred otvaranje prvog beogradskog terminala i pruge Beograd—Niš, kao i vizija unosnih mogućnosti eksploatacije zapuštenih srpskih rudnika, učinila je da dotadašnji konzervativni Beograd namah postane žovijalan. Grad je, kako posvedočuje Feliks Kanic, u tom času stupio u eru gotovo razuzdane i vesele raskalašnosti, zapadnjačkog pomodarstva, ali i „naglog materijalnog uspona".




„Zavodljivi primer", slikovito piše on, „mnogih stranih sjajno plaćenih inženjera, činovnika i njihovih porodica, još razuzdaniji način života francuskih preduzimača i odvažnih projektanata, koji su, nadajući se basnoslovnim zaradama (...), često i poslednji svoj napoleon olako trošili u skupim hotelima koji su nicali kao gljive posle kiše, i - last but not least - zapadna moda, koja je sa svih strana prodirala, potkopavali su nezadrživo stare navike i običaje, koji su i inače bili načeti".




Otvaranje beogradske Zelezničke stanice bilo je zapravo neposredno uslovljeno odlukama Berlinskog mirovnog ugovora 1878, posle Srpsko-turskog rata, po kojima su se srpska vlada i tadašnji knez Milan Obrenović obavezali da sprovedu u delo sporazum o brzom uključivanju srpske železnice u sistem austrougarskih pruga. Iscrpljena neuspelim rat¬nim pohodom, ekonomski i finansijski slaba, Srbija je bila prinuđena da potraži pomoć stranih koncesionara, te posle političkih bura i pretresa, neslavne afere podmićivanja srpskih ministara i skupštinskih poslanika („Bontuova afera"), ugovor biva sklopljen sa je¬dnim pariškim akcionarskim društvom. Od 1880. do 1884, zahvaljujući prevashodno fi-nansijskoj i stručnoj pomoći stranaca, Kraljevina Srbija dobija prvu železničku prugu između Beograda i Niša. Velikom poduhvatu uključivanja Beograda i Srbije u mrežu za¬padnih i istočnih saobraćajnih puteva doprineli su i domaći inženjeri poput Jovana Smederevca , Vase Atanackovića, kasnije i Dragutina Milutinovića , Svetozara Zorića , Miloša Savčića, Jefte Stefanovića i drugih.
Protokolarnom otvaranju stanice, kao i trenutku polaska prvog voza, prisustvovalo je više od dve stotine zvanica iz cele Evrope. Dana 20. avgusta 1884, prugom je do Zemuna na relaciji Beograd-Savski most pošao dvorski voz sa kraljem Milanom, kraljicom Natalijom i prestolonaslednikom Aleksandrom i bio ispraćen svečano, uz vojnu muziku koja je svirala sve dok voz nije prešao novoizgradeni gvozdeni savski most. Tri dana kasnije, kada je obavljeno svečano otvaranje železničke pruge Beograd-Niš, Zeleznička stanica je bila okićena trobojkama i zelenilom.




Po svim važnim i važećim arhitektonskim kriterijumima poslednje četvrtine XIX veka, sama stanična zgrada svojom funkcionalnošću, skladom arhitektonske gradnje i ideje, korišćenjem najnovijih tehničkih dostignuća tog vremena, predstavljala je reprezentativno zdanje kojim se na dostojan način oglašavalo prisustvo Beograda na mapi Evrope. O takvoj nameri investitora svedočilo je i angažovanje stranog arhitekte koji je u prestonici evropskog istorizma — Beču, načinio skice po kojima će plan stanice biti razrađen. Njegov identitet, međutim, nije pouzdan i izvori se ne slažu radi li se o fon Šlihtu ili fon Flatihu, najverovatnije Vilhelmu Flatihu, autoru Južne stanice u sastavu bečkog Ringa. Stupanj realizacije, kao i posla razrade nacrta u detaljni plan, bio je poveren tadašnjem profesoru Tehničke škole Dragutinu Milutinoviću i saradnicima. Zgrada je ostvarena kao položena i razudena jednospratna struktura na dodiru dve ulice iz koje u pravilnom poretku izrastaju sprat viši i nešto istureniji rizaliti kako po sredini i sa bokova glavne fasade prema Savskom trgu, tako i u krilu prema Karađorđevoj ulici.




Eklektički pristup arhitektonskoj obradi uslovio je posezanje za elementima neoklasicizmа i neorenesanse. Spoljna arhitektonska obrada, koja je u celini dobro odmerena i svedena na rustikaciju prizemlja, korišćenje ekvadera i timpanona jače je izraženo samo na središnjem rizalitu glavne fasade — sočivnom mestu čitave kompozicije, oblikovanim kao monumentalni i zalučeni portal nadvišen timpanonom koji prati formu krova. U njemu, upečatljivi reljef sa krilatim lavovi¬ma koji drže kartušu s grbom Kraljevine Srbije predstavljao je svojevrsni krešendo plastične dekoracije i delovao kao jedinstveni portal — „slavoluk" koji je Srbiju simbolično otvorio prema svetu.



U vreme svoga nastanka beogradska stanica je projektovana kao čeona stanica, imala je tri koloseka za prijem putničkih i petnaest koloseka za teretne vozove, dva pokrivena perona i više pomoćnih zgrada. U poređenju sa građevinama koje će u to vreme, ali i dugo posle toga biti pod jednakim urbanističkim okolnostima podizane u Beogradu, stanična zgrada se, osim veličinom i funkcijom, isticala još jednim važnim atributom. Svojim portalom vešto postavljena u osovinu današnje Nemanjine, a ondašnje Spomeničke ulice, građevina je nesumnjivo predstavljala njenu vizuelnu poentu, uzrokujući pri tom vrstu emotivnog delovanja čije je povode dobro definisao B. Maksimović: „Pored svoje arhitektonske vrednosti, stanica je izazivala i drugu vrstu emocija - ona je svojom jedinstvenom funkcijom u gradu i velikogradskom arhitekturom, preko koje se Beograd jedino vezivao sa Evropom i Istokom, delovala kao isečak iz nekog dalekog, velikog grada".



U urbanističkom smislu njen ubietet određen osom Nemanjine odlučujuće je uticao na potonji izgled polukružnog prostora današnjeg Savskog trga. Ovaj trg je posle regulisanja Karađorđeve ulice 1907. i njenog proširivanja za dodatnih 20 metara, u odlučujućoj meri bio oblikovan 1911, po urbanističkom planu francuskog arhitekte Eduarda Ležea, i to: „ubodom šestara u glavni ulaz u vestibil i opisanjem linije od 120 m. radijusa". I sam prostor ispred stanice je bio zamišljen kao paradni „vestibil" prestonice, sa dva ozelenjena skvera između saobraćajnih tokova i celovitim arhitektonskim okvirom građevina.
Kako se poka¬zalo, međutim, bio je to zapravo jedan u nizu (posle kaldrmisanja Makedonske i Ulice kneza Mihaila , preuređenja Terazija i regulacije raskrnice kod „Mostara"), žestoko kritikovanih radova ovog mladog direktora tadašnje Tehničke uprave gradac Komentatori „Srpskog tehničkog lista" fokusirali su neadekvatno rešeni problem saobraćaja i uglavnom uočavali i danas neotklonjenu manjkavost preterane širine kolovoza ispred Železničke stanice, kao i činjenicu koju je plastično formulisao B. Maksimović 1933, da je „pešak koji prelazi kolovoz između tramvajske i železničke stanice izložen preko 50 metara (oko minut hoda!) opasnosti od saobraćajnih sredstava(...)". Zbog Ležeove regulacije trga porušen je stari hotel „Petrograd" i na njegovom mestu podignut novi i veći po projektu Petra Popovića, simetričnog ustrojstva pročelja, u neobaroknom i neorenesasnom duhu.




S druge strane, po isto tako utemeljenim zapažanjima, izgradnjom Železničke stanice i pruge bio je označen neslavni početak urbane „hidrofobije" i izolovanja savskog dela Beograda od reke. Premda vesto izabrano sa stanovišta estetskog i vizuelnog delovanja, mesto na kome se stanica nalazi nije se pokazalo pogodnim sa praktičnog stanovišta. Njena lokacija uz savsko pristanište, kako je to isticao Branko Tanazević još 1919, nije bila loša po sebi, već pre zbog gotovo nemoguće veze sa trgovačkim delom grada koja je, što se tiče teretnog saobraćaja, zbog jakih padova i strmina ulica, bila ostvarivana zaobilazno. Iz tog je razloga i sama Karadorđeva ulica postala preopterećena i previše „tesna i neugodna za vezu savskog pristaništa sa železničkom stanicom"/ Saobraćajni značaj stanice se, pored toga, otvoreno sukobljavao sa dotadašnjom trgovačkom važnošću Limana i savskog pristaništa. S vremenom, u velikoj meri je minimalizovao moduse „vodenog" transporta i žive aktivnosti oko reke. Rešavanje ovog hroničnog problema grada nagovešteno je tek u novije doba urbanističko-arhitektonskim rešenjem stanice „Beograd-Centar" u Prokopu.

Prve verzije Skupštine prema fotografiji iz 1865. godine

Prvu verziju skupštine formirao je Vožd Karađorđe Petrović i to u zgradi koja se nalazila na današnjem praznom placu u ulici Zmaja od Noćaja (ispred ovog placa danas se nalazi benzinska pumpa). Sa trinaest popečitelja (ministra) ova skupština je trajala do prvih dinastičkih prevrata da bi potom u potpunosti isčezla u funkcionalnom smislu.

Takva situacija potrajala je sve do 1900. godine oko koje je formirana nova Skupština Srbije koja je radila u staroj kasarni na uglu ulica Kraljice Natalije i Kneza Miloša, danas se na ovoj lokaciji nalazi Palata Odeon. Planirano je da se skupštinsko veće u ovoj zgradi skrasi do 1910. godine kada je planirana realizacija nove zgrade Parlamenta na mestu Batal džamije. Međutim, već dobro poznata priča oko autorstva i idejnog projektanta današnje Savezne skupštine između arhitekata Jovana Ilkića i Konstantina Jovanovića dodatno je usporavala početak građenja ovog velelepnog zdanja. Najzad, 1907. godine započelo se sa izgradnjom kada su uklonjeni i poslednji ostaci stare džamije. Radovi su sporo odmicali i odužili su se sve do početka Prvog svetskog rata 1914. godine kada je Ilkić zarobljen i odveden u logor u Nežider gde je i preminuo. Radovi na zgradi Parlamenta nastavljeni su tek nakon 1922. godine prema uputima Pavla Ilkića, Jovanovog sina, i Nikole Krasnova koji je projektovao enterijer.




U Ulici kneza Miloša naspram stare Državne finansijske kontrole podignuta je takozvana Velika kasarna. Prostrana zgrada sa prizemljem i spratom imala je osnovu u obliku slova ''P'' otvorenu prema Knez-Miloševoj ulici, a približno u sredini bloka postavljenu. Iz prepiske se vidi da je ovom zdanju posvećena naročita pažnja, da je solidno zidano i pokriveno crepom u novoj arhitekturi, slično ostalim državnim zgradama ove epohe. Nemamo međutim sačuvan ni plan osnove njene niti fasade a čitava zgrada je prepravljena 1920. godine za privremenu Narodnu skupštinu Kraljevine S H S.

Gospodar Vučić izveštava Kneza početkom maja 1835. godine da nabavlja materijal za podizanje kasarne u Savamali, da je temelj iskopan i da je radove poverio majstoru Veselinu. Nema tačnih podataka ko je izradio planove ove velike zgrade koja je međutim već imala sve odlike srednjeevropske arhitekture. Može se pretpostaviti da ih je izradio Johan Hengster iz Zemuna no verovatnije je da je glavni autor inženjer Franc Janke koji je već bio u Beogradu. Mada je beogradski paša protestvovao što se ova kasarna i druga velika zdanja u Savamali grade, na šta se uostalom Knez Miloš nije obazirao, kasarna je normalno i dalje zidana a septembra je ozidana i pokrivena i u prizemlju malterisana pa je već i naručeno 68 gvozdenih peći iz Austrije. Do kraja godine zidarski radovi na kasarni su završeni jer izvođač, majstor Veselin, već aprila 1836. gradi novi han na Topčiderskoj skeli, a potpuno je dovršena oktobra 1836. godine. Po jednoj zabeleški radovi su stajali 388.057,37 groša poreskih.

U međuvremenu, parlament i Vlada preselili su se u novu zgradu Ministarstva saobraćaja u Sarajevskoj ulici. Desno krilo ovog reprezentativnog objekta kao i poseban ulaz iz Birčaninove ulice, obezbeđivali su neometan rad Parlamenta koji je imao i svoju veliku salu u ovoj zgradi. Sala postoji i danas u ne izmenjenom obliku. Palata Ministarstva saobraćaja izgrađena je 1932. godine prema projektu arh. Svetozara Jovanovića kao tada najveća zgrada na Balkanu a imala je i najveći broj prostorija u Jugoistočnoj Evropi sve do izgradnje Dunavske banovine u Novom sadu 1939. godine.




Najzad, Nova zgrada parlamenta u Bulevaru Kralja Aleksandra izgrađena je i dovršena tokom 1936. godine kada je i zvanično puštena u rad.

Zastave svih beogradskih opština sašivene su krajem devedesetih kada su i usvojeni simboli lokalnih uprava. Pa ipak, većina ih koristi štedljivo, a Beograđani najčešće ne znaju ni kakve su im zastave, ni šta znače simboli na njima.

Sa zgrada Čukarice, Rakovice, Starog grada, Vračara, Novog Beograda i Zvezdara viore se stalno, dok ih ostale opštine ističu samo za praznike, proslave, međugradske susrete i takmičenja.

Zastave slikovito simbolizuju istorijske i kulturne karakteristike opština i na njima su delovi motiva preuzeti iz opštinskih grbova koji se obavezno nalaze na desnoj gornjoj strani. Surčin je jedina beogradska opština koja još nema usvojeno rešenje zastave i grba. Zemun je preuzeo istorijske amblem koji je modifikovan, Sopot je organizovao javni konkurs, Palilula je transformisala nekadašnji znak opštinske turističke organizacije, a za sve ostale opštine idejna rešenja grbova uradili su heraldičari Srpskog društva „Beli orao“.

Dragoslav Acović, predsednik Društva, kaže da je osnovni princip izrade simbola poštovanje heraldičke istorije.
- Ako su postojala znamenja obavezno se pozivamo na te simbole. Pravimo katalog tema koje obuhvataju karakteristike opštine. Zatim se vrednuju motivi, pravimo uži izbor, a onda nekoliko varijanti predstavimo opštinskoj komisiji. Slede konsultacije i od nekoliko motiva biramo konačan koji objedinjuje heraldičke principe i očekivanja nadležnih - objasnio je Acović.
Na grbovima gradskih opština, u levom uglu, nalazi se zastava grada Beograda, dok su u levom motivi sa grba koji čine opštinsku zastavu.

Zastave i grbovi gradskih i prigradskih opština:


BEOGRAD
Reka (snaga Beograda), rimska lađa ( starina Beograda), a otvorena kapija je slobodan promet. Crveno zemljište je simbol krvi i stradanja; bele reke, zidine i kule su simbol „belog grada“), a plavo nebo je nada i vera.



NOVI BEOGRAD
U levom uglu nalazi se manji grb Beograda, dok na crvenoj podlozi beli detalji predstavljaju rečne delove grada.



ZVEZDARA
Podloga je plave boje na kojoj se nalazi sazvežđe Malog medveda, dominantno na severnoj polulopti. U levom uglu je manja zastava na kojoj su ispisana četiri slova „S“.



SAVSKI VENAC
Dominira trobreg koji označava Senjak, Dedinje i Topčider. Srebrnasta traka je simbol reke Save, dok hrastov venac, koji se nalazi u desnom uglu, asocira na naziv opštine.



STARI GRAD
Na zastavi su motivi preuzeti sa sadašnjeg grba, napravljenog po uzoru na stari grb Beograda. Na njemu su motivi koji simbolizuju Kalemegdan i Patrijaršiju.



VRAČAR
Na podlozi tamno plave boje je krst Svetog Save, koji se inače nalazi na kupolama Hrama, podignutog na mestu spaljivanja moštiju Svetog Save.



VOŽDOVAC
Gore su motivi Srbije i Šumadije sa ustaničke zastave i pečata Vožda Karađorđa. Glava vepra probodena strelom je znamenje Srbije iz 15. veka, a crveno-plava, dupla ruža simbolizuje kokardu i zelene površine.




ČUKARICA
Trobreg simbolizuje geografski položaj opštine. Dva zlatna uvezana snopa žita asocijaju na poljoprivredu. Štit simbolizuje hram Svetog Đorđa na Banovom brdu.




RAKOVICA
Na tamno plavoj podlozi nalazi se srebrna fasada sa zlatnim vratima rakovačkog manastira, kapele Svete Petke. U podnožju je potok.



PALILULA
Gore desno je zlatna lula koja aludira na naziv opštine, dok su u levom konture Crkve svetog Marka. U donjem delu je i šator sa zlatnim ključem, a ispisana je i 1830. godina, kada je pročitan Prvi hatišerif.




ZEMUN
Jelen koji se odmara simbolizuje Srem, dok lav označava Banat. Na dnu grba su tri zemunska brežuljka, a kruna sa pet šiljaka je simbol utvrđenje koje je Zemun imao u srednjem veku. Dva ratnika su čuvari grada.



SOPOT
Na podlozi koja predstavlja planinu Kosmaj, centralno mesto zauzima spomenik borcima Kosmajsko-posavskog partizanskog odreda.



GROCKA
Na zastavi je grb sa natpisom“ Grocka na Dunavu“. U centru grba je sunce, koje označava plodnost, dok se u donjem delu nalazi stilizovan grozd što simbolizuje vinogradarski kraj.



SURČIN
Na zastavi je avion koji simbolizuje blizinu aerodroma, a sedam klasova pšenice su naselja ove opštine.



BARAJEVO
Na tamno plavoj podlozi je zlatni žitni krst koji predstavlja osnovnu delatnost žitelja ovog kraja.
http://www.blic.rs/_customfiles/Image/slike/2007/april/07/beograd/zastave/bgslika16.jpg


MLADENOVAC
Na zastavi plave boje preuzet je motiv snižene grede, a zlatna trolisna mladica hrasta simbolizuje kultno drvo božićnih običaja.



OBRENOVAC
Zastava je crvena sa belim krstom. U belom pravougaoniku, na sredini, nalazi se plavi čamac sa jedrom, što aludira na reku Savu.



LAZAREVAC
Beli krst i motivi kakvi su postojali na grbu koji je koristio Knez Lazar. U sredini se, na crno zelenoj podlozi, nalazi crkva Svetog Dimitrija. Zelena i crna boja simbolizuju rudarstvo.

Prvi most preko Save je bio onaj koji je istoričar Zosim (5. vek) pominjao u napisima o Singidunumu.



Pontonski mostovi preko Save podizani su u doba Vizantije, a zatim u vreme turskih pohoda ka Evropi. Sulejmanov vojskovođa Karadža-paša učinio je to pred osvajanje Beograda 1521. godine, dok su graditelji sultana Ahmeda kod sela Višnjica prvi premostili Dunav 1595. godine. Na istom mestu, 120 godina kasnije, vojska Eugena Savojskog je izgradila novi pontonski most i osvojila Beograd (1717). Ipak, najspektakularniji beogradski most je podignut 1688. godine. Austrougari su premostili Savu kod Ostružnice, a zatim i preko Ade Ciganlije. Najpre je napravljen Dugi most ili Most preko močvareª preko vodoplavnog terena današnjeg Novog Beograda. Na taj most se oslanjao pontonac preko Save. Iskusni beogradski majstor Đorđević, za samo mesec dana uz pomoć 400 radnika, podigao je Dugi most, koristeći 2.000 stabala, 1.100 drvenih stubova, 15.500 snopova kolja i 12.000 palisadnih oblica.


ŽELEZNIČKI MOST

Dvadesetog dana avgusta 1884. godine otvoren je 462 metra dugi i 7.200 tona težak Železnički most, koji je premostio Savu oslonjen na šest kamenih stubova.




Srušen je u Prvom svetskom ratu, obnovljen 1919. godine, a ponovo srušen 1941. godine.



Današnji stari železnički most izgrađen je po završetku Drugog svetskog rata, u okviru ratne reparacije i bio je jedini beogradski železnički most preko Save sve do izgradnje Novog železničkog mosta, 1979. godine. Dugačak je 350, a visok 13 metara. Preko njega saobraćaju vozovi između Srema i beogradske Glavne železničke stanice. Most je poslednji put rekonstruisan 1986. godine, uz manje popravke 1995. i 1996. godine, a za 2009. godinu planirana je zamena 10 drvenih železničkih pragova sintetičkim.




MOST KRALJA ALEKSANDRA KARAĐORĐEVIĆA

Prvi, prelepi drumski most je otvoren 16. decembra 1934. godine. Most kralja Aleksandra Karađorđevića je premostio Savu oslonjen na dva armirano-betonska stuba u srpsko-vizantinskom stilu, dok su čelična užad držala celokupnu konstrukciju.




Delimično je srušen tokom Hitlerovog bombardovanja 1941. godine, a potpuno uništen u američkom bombardovanju Beograda 1944. godine.




Obnovljen je 1955. godine i nazvan MOST BRATSTVA I JEDINSTVA. Narod je pak prihvatio naziv BRANKOV MOST.




PANČEVAČKI MOST

Prvi pravi most preko Dunava, Pančevački, ili most Kralja Petra Karađorđevića (otvoren 1935), takođe je trajao do Drugog svetskog rata.



Kada je ratna oluja prošla, na novom mostu prema banatskoj strani Beograda, 29. novembra 1946. godine, traku je presekao Josip Broz Tito i dao mu ime most Crvene Armije. Pravo ime dunavske ćuprije danas zna malo njenih korisnika.


Takozvani STARI SAVSKI MOST

Most koji spaja Autobusku stanicu i Staro Sajmište izgradili su Nemci u Drugom svetskom ratu (1942), nameravajući da ga postave na Tisi kod Žablja.



Most je obnavljan od 1964. do 1969. godine. Stubove, od oko 40 šipova od hrastovine, dužine deset, a prečnika oko 30 santimetara su postavili Danci. Oko šipova su pobijene čelične šipke Larsen talpe, a između šipova je uliven beton.


NOVI ŽELEZNIČKI MOST

Novi železnički most preko Save u Beogradu izgrađen je u periodu 1975-1979. godine, u sklopu rekonstrukcije beogradskog železničkog čvora (tzv. rešenja "Prokop").




GAZELA

Prelazak trase autoputa E-75, na delu koji prolazi kroz Beograd rešen je 1970. godine izgradnjom mosta Gazela.






OSTRUŽNIČKI MOST

Odlomak iz mog romana "Povratak košave u Beograd":

 

Карађорђев парк.
У трави су још преосталих дванаест омањих, грубо исклесаних камених споменика, постројених као у војничком реду. Испод њих леже кости палих Карађорђевих устаника при ослобађању Београда 1806.
-Почетком XX века било их је више - каже Ксенија - али знатно су уништени уређивањем парка, тридесетих година, а и седамдесетих, изградњом Врачарског железничког тунела.
-Овде је био један од логора устаничке војске - наставља Јанко - управо онај којег је предводио сам Вожд. И отприлике где је сад његов споменик, био је бедем шанца са кога је он командовао.
Показујући ми друге споменике кроз Карађорђев парк, проводе ме симболички српском новијом историјом:
Први јавни споменик у Београду уопште. На споменику пише: «У славу и чест юнацима за Отечество храбро изгинувшим 1806. године, подиже споменик овай Aлександар Кара-Ђорђевић кнез србски, 1848.»
Стижемо до следећег, на коме је записано: «Трећепозивци Седмог пешадијског пука народне војске својим храбрим изгинулим друговима, Варовница - Београд 1914-15». Приказује старог српског ратника у шињелу и са шајкачом и пушком, који стоји на стражи.
Ту је и споменик Интернационалним бригадама. Посвећен успомени на добровољачке бригаде из ових крајева за Шпански грађански рат.
Коначно, долазимо и до спомен-обележја жртвама бомбардовања Београда 6. априла '41. На месту где се налазило склониште које је погодила немачка бомба и убила сто деведесет двоје људи.
Kao ходочашће са генерацијама које долазе. Играње по трави у пролеће, са лоптама. Послеподнева озеленелих липа, и мирис тишине. Успомена се претварала у несвесно привлачење том крају.

 Spomenik oslobodiocima Boeograda 1806:

 

 Spomenik trećepozivcima:

 

Spomenik Internacionalnim brigadama: 

 

Vaznesenska crkva smeštena u samom srcu Beograda, podignuta je 1863. godine i prvobitno namenjena za bogoslužbene potrebe vojske. Privremena šator - crkva se ubrzo pokazala kao neadekvatno rešenje, tako da su se crkvene i političke vlasti složile da ovom kraju Beograda treba podariti novu crkvu koja bi zadovoljila i potrebe vojske i civilnog stanovništva. Crkvu je 1863. godine podigao mitropolit Mihajlo uz saglasnost kneza Mihaila Obrenovića i posvetio Vaznesenju Hristovom. U vrlo kratkom vremenu, za svega dve godine, izrasla je crkva u samom gradskom jezgru prema planovima Pavla Stanišića i Jovana Ristića, a građevinske radove su izveli Josip Štok i Fernand Stevanov.

U svojoj bogatoj istoriji pratila je istorijski hod svog naroda, o čemu svedoči i natpis na spomen ploči koja se nalazi na zapadnim vratima crkve na kojoj je uklesano:
„Iz ove crkve 5. oktobra 1912. godine, praćen Božjim blagoslovom, pođe Njegovo Veličanstvo Kralj Petar I Karađorđević u Balkanski rat koji sretno i dovrši i u ovoj crkvi kao pobednik zablagodari Bogu na darovanoj pobedi“.




Zbog mnogobrojnih dramatičnih istorijskih događanja koja su je zadesila, nazvana je „crkvom mučenicom“.
Početkom Prvog svetskog rata, 1914. godine, prilikom austrijskog napada na Beograd, jedna granata je udarila u severni zid crkve i zarila se iznad propovedaonice ali nije eksplodirala. Tom prilikom je oštećen ikonostas, a tek sedam godina kasnije vojni stručnjaci su je uklonili. Manji radovi na obnovi vršeni su 1920. godine, a generalna opravka crkve 1937, kada je crkva uglavnom dobila svoj današnji izgled.



Nova oštećenja crkva je pretrpela tokom nemačkog bombardovanja Beograda 1941. godine. Vojne vlasti su, očekujući Hitlerov napad, iskopale dva skloništa u crkvenoj porti. Bomba od 1500 kg pala je direktno u sredinu desnog velikog rova uz crkvu, zatrpala je i pobila gotovo sve koji su se tu zatekli.
Od potresa izazvanog eksplozijom, crkva se rastresla i prepukla uzdužno, sredinom i poprečno u svodu. Živopis je teško oštećen, iz ikonostasa su mnoge ikone ispale i polomile se, a stubovi na ikonostasu su se izbili iz ležišta.

U ovim skloništima, sa protom Veljom Markovićem i đakonom Vesom Vasiljevićem poginulo 242 ljudi, žena i dece. Na tom mestu danas se uzdiže veliki mermerni krst - spomenik žrtvama


Sledeće veliko stradanje usledilo je prvog dana Uskrsa 1944. godine kada su saveznički angloamerički avioni u neposrednoj blizini crkve nakon odslužene liturgije, ispustili bombu i tako naneli veliku štetu kako crkvenim zgradama, tako i samoj crkvi.

Krajem Drugog Svetskog rata u borbama između ruskih i nemačkih trupa u okupiranom Beogradu, crkva je ponovo postradala zbog položaja nemačkih trupa koje su bile smeštene u crkvi, njenoj zvonari i bunkeru koji se nalazio u ulici Admirala Geprata. Ovom prilikom je jedna granata probila zid crkve, pa rijući pod kamenim podom, eksplodirala ispod amvona na soleji crkve, ostavivši krater. Ikonostas i živopis su veoma oštećeni a pred vratima crkve je udarila granata koja nije eksplodirala. 28 ruskih vojnika koji su poginuli prilikom osvajanja nemačkog bunkera, sahranjeni su u porti crkve, a kasnije preneseni na ratničko groblje.



Prvobitna drvena zvonara jednostranog oblika imala je svega tri zvona i bila je sagrađena kada i sama crkva. Zbog dotrajalosti, zamenjena je novom 1892. godine a pridodato je još jedno zvono radi uspostavljanja harmonije između srednjih i velikog zvona. Arhitektonski oblik nove zvonare je usklađen sa arhitekturom hrama. Danas se na njoj nalazi pet zvona različite veličine i porekla, među kojima je i zvono stare Saborne crkve koje se smatra najznačajnijom istorijskom relikvijom među zvonima beogradskih crkava. Naime, ovo zvono je prvo nakon vekovne turske zabrane podizanja zvona u Srbiji, oglasilo osamostaljenje Kneževine Srbije 15. februara 1830. godine.




Prvi ikonostas, skroman po veličini, arhitektonskom oblikovanju i duborezačkim ukrasima, ova crkva dobila je 1864. godine, a autor nije zabeležen. Ikonopisni deo uradio je slikar Nikola Marković, učenik jednog od najpoznatijih srpskih slikara Steve Todorovića. Ovaj ikonostas je premešten u staru crkvu Svetog Marka 1880. godine da bi nakon oštećenja prilikom bombardovanja Beograda delovi ikonostasa bili preneti u crkvu Sv. Cara Konstantina i Jelene na Voždovcu.
Novi ikonostas Vaznesenskoj crkvi izradio je Steva Todorović 1881. godine. U tematici ovog rada dosta mesta posvećeno je kompozicijama iz nacionalne istorije. Zanimljivo je pogledati sledeće kompozicije-Stefan Dečanski dobija vid, Postriženje Svetog Save, Prijem Svetog Simeona u Hilandar, Sveti Sava poučava decu kao dobri pastir.

Živopis je 1937. godine radio ruski akademski slikar Andrej Bicenko, pod stručnim nadzorom Uroša Predića. Likovi srpskih vladara na zidnim kompozicijama rađeni su prema kopijama srednjovekovnih srpskih fresaka, uglavnom iz zadužbina Nemanjića. Kompozicijski, autor se opredelio za monumentalne forme, a koloritski preovlađuju topli tonovi žute, zelene i oker boje postavljeni na plavu pozadinu. Posebnu pažnju posvetio je izradi figura vladara koje su u uspravnom i dostojanstvenom stavu, u bogatim odorama i sa zadužbinama u rukama.
Svoju stogodišnjicu crkva je obeležila potpuno obnovljena 1963. godine.

Vaznesenska crkva sačuvala je originalni barjak Uprave grada Beograda. Na barjaku od crvenog brokata, sa jedne strane je ikona Vaznesenja Gospodnjeg i, slovima od zlatnih niti, natpis: „Opština grada Beograda 1938“, a sa druge strane, ikona Svete Petke i poruka: „Ko krsno ime slavi - onom i pomaže».

HRAM SVETOG SAVE

Na ovom istom mestu, na placu kojeg je bogati sveštenik Miloš Simonović darovao crkvi, postojala je, sve do početka gradnje današnjeg, velikog hrama, omanja kapela istog naziva. Ova privremena crkvica, izgrađena samo za nedelju dana, bila je osvećena 27. aprila 1895, upravo na dan kada se navršilo tri stotine godina od prenošenja moštiju svetog Save iz grobnice manastira Mileševe i njihovog spaljivanja na Vračaru.

Budući da je po mišljenju tadašnjeg mitropolita Dimitrija bilo „sasvim nemoguće da onako malena Crkva ostane i dalje za tri najveće parohije beogradske", kapela sv. Save je bila dogradena krajem 1906. godine.

Kako se od namere podizanja dostojnog hrama srpskom svetitelju nikada nije odustajalo, odmah po izgradnji kapele postavljeno je pitanje obezbeđivanja zemljišta za ve¬liki hram i ostale crkvene građevine u njegovoj blizini (Bogosloviju i Mitropoliju). Sto po¬klonom (od naslednika Fransisa Makenzija - H. G. Ginisa), što kupovinom od naslednika sveštenika Simonovića i V. Tajsića, Srpska pravoslavna crkva je već početkom XX veka pribavila 15.000 kvadratnih metara zemljišta potrebnog za izgradnju hrama svetog Save. Godine 1935. srušena je mala Svetosavska crkva (kapela) a deo njenog materijala i opreme iskorišćen za gradnju i danas postojeće jednobrodne crkve svetog Save, po projektu Viktora Lukomskog i pod stručnim građevinskim nadzorom inženjera Vojislava Zađine.




Gotovo naporedo sa ovom faktičkom" predistorijom vračarskog hrama, odvijala se i ona idejna, možda jednako važna njegova povest koja još 1867. otpočinje pozivom E. Josimovića , povodom uređenja prostora Velike pijace, na izgradnju „lepe crkve" posvećene svetom Savi, u „vizantijskom stilu, koji je i naš (...)". Krajem istog veka, petom arhitekte Konstantina Jovanovića načinjene su prve konkretne skice Svetosavskog hrama. Nedostatak novca, međutim, onemogućio je podizanje - kako je projektom zamišljeno - te petokupolne građevine sa osnovom u obliku upisanog krsta, s centralnom kupolom prečnika 18 metara, a u drugoj verziji, i čitavih 24 metra.

Godine 1906. objavljen je prvi „stečaj" za izradu nacrta budućeg hrama kome su arbitrirali i članovi petrogradske Akademije nauka. Od pet prispelih, tri projekta „najveličanstvenije crkve u ćelom srpstvu" beogradskih arhitekata Dimitrija Leka, Svetozara Ivačkovića i Save Dimitrijevića , ocenjena su pozitivnim sudom, a dva odbačena kao nedovoljno „oznamenjena" duhom pravoslavlja i srpsko-vizantijskim stilom. Posle ovog, u celini neuspešnog konkursa, Društvo svetog Save objavljuje 1926. novu „utakmicu" koja okuplja bezmalo sve videnije srpske arhitekte tog vremena (ali i one čije će vreme tek doći) pod uslovom da su „državljani Kraljevine Jugoslavije, uključujući i Ruse koji žive u njenim granicama".

Docnije žestoko napadana osnovna propozicija natečaja zahtevala je od arhitekata, upravo kao i ona na prethodnom konkursu iz 1906, ugledanje na srpsko-vizantijski stil iz vremena svetog Save, kneza Lazara i despota Stefana. Uz to, valjalo je zadovoljiti i funkcionalne zahteve koji su nalagali obezbedivanje smeštaja za šest hiljada vetnika na površini od tri hiljade kvadratnih metara. Svoje projektne nacrte priložilo je dvadeset i dva arhitekta, medu kojima i D. Brašovan , M. Zloković i A. Papkov, D. Babić V. Androsov, M. Borisavljević A. Deroko, B. Nestorović braća B. i P. Krstić M. Prljevič n, Ž. Tatić i D. Živković, B. Marinković i Ž. Piperski, A. Vasić, i drugi. U žiriju su ovoga puta većali domaći uglednici: patrijarh Dimitrije, arhitekti Andra Stevanović, Momir Korunović i Petar Popović, naučnik Jovan Cvijić i književnik i umetnički kritičar Bogdan Popović. Kako prva i treća nagrada na ovom konkursu nisu bile dodeljene, usvojen je rad drugonagradenog, tada asistenta Beogradskog univerziteta, Bogdana Nestorovića. Ishod ove javne utakmice dočekan je u stručnoj javnosti, kao i kod većine učesnika, izuzetno polemički i kritički, pri čemu su ograničenja propisana uslovima konkursa, s pravom ocenjena kao stega stvaralačke slobode i invencije. Pre svega zbog tih ograničenja, a zapravo zbog samih propozicija koje su umesto željene grandioznosti podsticale grandomaniju, a zbog kojih je hiperbolično istezanje osnovnog obrasca bilo gotovo jedini način da se odgovori zahtevima, svih četrnaest otkupljenih radova moglo je doživeti „prokletstvo" istovetne kritike.

U tom smislu najglasniji kritičari, poput Koste Strajnića ili Milana Kašanina, ukazali su na opasnost od kompilacije i pseudostila, ropskog ponavljanja petrifikovanih uzora, kao i na nepotrebnost imitacije u vremenu koje poseduje druge „poglede i potrebe". Upravo iz tih razloga, nekoliko rešenja koje je ponudila nesputana stvaralačka imaginacija pojedinih autora, nedirnuta jarmom zahtevanih kompromisa, na konkursu je prošlo bez zasluženih nagrada.

Tu sudbinu doživela su preslobodna, nekonzervativna rešenja koja su ponudili braća Krstić, Dušan Babić, i možda pre svih tandem Zloković—Papkov čiji se konkursni prilog, mada samo nagrađen otkupom, umetnički povisoko uzdizao nad ostalima, sa svojim postsecesijskim i ekspesionističkim obeležjima, vizionarskom energijom i ličnim pečatom. Naposletku se ipak pristupilo izradi konačnih idejnih planova. Nestorovićev nacrt, odlučeno je, trebalo je korigovati po izvesnim rešenjima koje je u svom prvootkupljenom radu priložio Aleksandar Deroko. Po naknadnoj odluci žirija, njima je poverena izrada zajedničkog idejnog rešenja, a kao konstruktor, poslu je priključen i profesor Vojislav Zadina. Umesto proklamovanog ugledanja na „duh stare srpske crkvene arhitekture", propisanog uslovima konkursa, nedosledno i neočekivano, Odbor za podizanje hrama poželeo je da idejni uzor sada bude Aja Sofija u Carigradu. Premda su i ka ovoj odluci odapinjane „otrovne strele", a takva je bila i ocena M. Borisavljevića da je u pitanju „galimatijas, lupež, pozajmica: nešto uzeto od braće Krstić, nešto od mene i ostalih", idejni projekat je završen 1932. godine. Prvobitni Nestorovićev projekat, preterano slojevitih, razudenih i stepeno-vanih masa, sa izdvojenim zvonikom, dobio je monolitniji oblik i ujednačeniju siluetu, a u prizemlju bio je oživljen nizom arkadiranih tremova. Tom prilikom, takode, dimenzije hrama znatno su premašile one prvobitno predviđene konkursom iz 1926, te je građevina bila zamišljena u širini od 80 x 90m i visini od gotovo 80 metara. Autori su takođe priložili i vrlo detaljan idejni projekat okoline hrama, konceptualno i situaciono jasan, a veličinom prostora, sasvim odgovarajući sadržinskom značaju i monumentalnosti spomen-građevine.

„Sve zalud!", isticao je i dalje Durđe Bošković, koji je svoju ocenu doneo posmatrajući tek izloženi model građevine. Efekat njene snage i moći, njene veličanstvenosti, smatrao je on, uništen je efektom akademske pitoresknosti: „Mase su razdrobljene, isitnjene, pocepane, nelogično povezane, a unutrašnjost crkve rasparčana i razbijena, puna jakih mrtvih uglova.

Ovakve kritike nisu imale dejstva na Sveti arhijerejski sinod koji se već bavio ostvarenjem, a ne idejom, predlažući da za gradnju novog hrama „od svake pravoslavne duše", treba prikupiti barem po jedan dinar. Kako je u tadašnjoj Kraljevini, po proračunu, bilo sedam miliona vernika, stoga i mogućih priložnika, sakupljeni novac bio bi dovoljan za izgradnju Svetosavskog hrama. Iako prihodi nisu bili ravni očekivanjima, uz pomoć brojnih darodavaca, 15. septembra 1935, svečano su postavljeni i osvećeni temelji, a u proleće 1939. položena je povelja u čelo oltara nove pravoslavne crkve.

Do početka rata, dakle, kada su radovi prekinuti, pobijeni su šipovi, postavljeni temelji, realizovan jedan deo prostora kripte, a crkva izidana u visinu od osam do dvanaest metara, sve „do kote odakle počinju lukovi i svodovi od armiranog betona". Zahvaljujući umešnosti građevinara, ali i samog A. Deroka, dotadašnji rezultati radova su konzervirani, a originalni projektni plan, kao jedini do danas sačuvani nacrt iz projektne dokumentacije tog vremena, brižljivo je spakovan u mušemu i zakopan u suv pesak u podrumu njegove kuće.

Iz osnova promenjeni status crkve, zapretenost nacionalnih misli i težnji u novom društvu posle rata, i drugi razlozi odložiće ovaj kapitalni graditeljski poduhvat. Na nedovršenu gradnju spominjaće ne samo nedozidanost građevine, već i dugogodišnje prisustvo golemih kamenih blokova nasumično razbacanih oko samoga hrama. Odista predugo, kako je primetio B. Pekić, sura konstrukcija hrama bacala je senku na čuburske ćorsokake, dok su se nad njom, „kao glave gvozdenih bogomoljki, propinjali crni kranovi.

Po istom planu, koji je po završetku rata predat Patrijaršiji, a na pedesetogodišnjicu započete izgradnje, 1985, ona je nastavljena radom tima na čelu sa Brankom Pešićem. Godinu dana ranije zidovi crkve su osvećeni, a analizom sačuvanog idejnog projekta, hrabrim oslanjanjem na iskustva novih tehnologija, uz angažovanje vtsnih inženjera (Đorde Zloković, Vojislav Milovanović, Stevan Stevanović i Stevan Milosavljević), izrađen je celoviti izvođački plan. Protomajstor Pešić se polovinom devedesetih povlači, prepustivši dovršenje hrama (oblaganje ukrasnom oplatom od mermera, izgradnja kripte i biblioteke itd.) novom timu pod rukovodstvom inženjera i arhitekte, akademika Đorda Zlokovića. Ipak, svoj protomajstorski posao Pešić je krunisao 1989, pravim presedanom ne samo u domaćoj graditeljskoj praksi, kada je prethodno na tlu izlivena i utegnuta glavna kupola hrama „liftovana", a zapravo, podignuta na kotu osnove tambura potiskom šesnaest hidrauličnih, u tu svrhu posebno konstruisanih dizalica.

Uvrh kupole postavljen je glavni pozlaćeni krst visok dvanaest metara i težak četiri tone, rešenje vajara Nebojše Mitrića. Do 2000. gradnjom hrama rukovodio je D. Zloković, a od tada Vojislav Milovanović. Kao inženjeri zaduženi za konstrukciju i tehnologiju angažuju se takođe Vojislav Marisavljević, Dušan Arbajter i Milutin Marjanović.

Svojim mastodontskim volumenom i dimenzijama, površinom 81x91 metar, središnjom kupolom prečnika 30 metara i visine 65 metara, kao i četiri konhe i četiri zvo¬nika visine 38, odnosno, 44 metra, hram svetog Save uporediv je danas samo sa crkvama Aleksandra Nevskog u Sofiji i Aje Sofije u Carigradu. Postavljen na najvišem gradskom platou kao završni motiv glavne prestoničke ulice, dominirajući Vračarom, menjajući siluetu i pojavni karakter grada, nedvosmisleno se nameće kao svojevrsni simbol kontinuiteta ne samo neimarske, već i nacionalne kulture i duhovnosti Srba, nosilac opštosti i konstantnosti nacionalnih i religioznih težnji.

Fizička veličina hrama, međutim, teško može biti put ka istinskoj religioznosti već pre prečica ka osećanju strahopoštovanja i udivljenja pred kolosalnim; niti je gradevinu-simbol moguće stvoriti preuveličavanjem njenih fizičkih obeležja i njenim imperativnim uklapanjem u neposredovanu sliku prošlosti. Arhitektura hrama, naime, promišljana u duhu stilske retencije još 1926, a dovršavana po nepromenjenoj matrici krajem drugog i početkom trećeg milenijuma, teško da može odgovoriti na, u međuvremenu bitno izmenjene, duhovne potrebe čoveka današnjice, a još manje možda obodriti njegove ideale budućnosti. Premda se sa estetske tačke gledišta ne može naći valjan prigovor pokušaju da se gradi u stilu prethodnih epoha, izgled najveće srpske verske građevine ukazuje na širi, vanarhitektonski smisao kompulzivne zagledanosti u prošlost, u kojoj se, bez mnogo nade da će se i naći, uporno traže odgovori na pitanja novoga doba.

Širi prostor hrama, tzv. Vračarski ili Svetosavski plato, definisan je idejnim urbanističkim i arhitektonskim rešenjem arhitekata Đorđa Bobića i VladimiraMacure, koje je prvonagradeno na dvostepenom jugoslovenskom konkursu 1988. godine. Godine 2004. dovršeno je oblaganje hrama belim grčkim mermerom i sivim jablaničkim kamenom u podnožju, uređen je Vračarski plato (D. Bobić, V. Macura) i izgrađen Parohijski dom (Mateja Nenadović).

Evo kako su izgledale neke od danas znamenitih beogradskih građevina dok su bile u izgradnji.

Pobednik

Palata „Albanija“



Crkva Svetog Marka



Fontana na Terazijama


Spomenik Neznanom junaku na Avali


Pančevački most



Narodna Skupština


CK



Most "Gazela"



Agrarna banka


Hram Svetog Save



Most kralja Aleksandra I Karađorđevića Oslobodioca

Novi Beograd



Generalštab

Hotel "Avala"

Još u prvoj polovini XIX veka ovaj deo opštinskog zemljišta na Vračaru , između današnje Ulice kralja Milana , Njegoševe i Svetozara Markovića, nazvan je Cvetnom pijacom. Odluku o tome donela je još 1843. posebna komisija zadužena za razdeljivanje placeva u ovom, tada posve nenaseljenom delu varoši. Predviđeni plac za pijacu, koji je najverovatnije bio pokriven hrastovom šumom, dopirao je sve do samih konjičkih štala i vežbaonice kavalerijskog eskadrona. Kada je 1864. izvršeno prvo „pokrštavanje" beogradskih ulica, lokacija Cvetne pijace određena je spram susedne jahačnice, potonjeg „Manježa" i opisana da se nalazi „više Velike kasarne kod stare barutane na putu Kragujevačkom".




U poslednjoj četvrtini istog veka, zauzimanjem vrednih Vračaraca, ovde je uređen omanji park, no tek od 1884. i osnivanja Društva za ulepšavanje Vračara Cvetni trg se izgrađuje planski. Tokom sledeće dve i po decenije ovo će se Društvo, inače i najstarija asocijacija građana te vrste u Beogradu, isticati preduzimljivošću i neobičnim „ustalaštvom" svojih članova, pa stoga i očevidnim rezultatima na polju „ulepšavanja" Vračara. Neki od takvih bili su otvaranje preko potrebne aporeke M. Protića naspram Oficirskog doma, zatim stalne filijale Pošte i Telegrafa u Kralja Milana ulici, kaldrmisanje ulica i zasađivanje ukrasnog drveća. Od svih rezultata najveći je svakako bio podizanje „lepe i ugodne" pi-jačne zgrade sa dva odeljenja i sedam dućana s obe strane širokog prolaza. Vračarci kojima je do varoške Velike pijace i one na Zelenom vencu trebalo čak „ sahat hoda", konačno su dobili dobro snabdevenu i uređenu pijacu. Neumitna fluktuacija sveta koji je od pijace živeo i koji se tamo snabdevao, doprinela je da se 1886, a ,,u interesu bržeg saobraćaja Vračara sa ostalim delovima ove varoši", na Cvetnom trgu ustali i fijakerska stanica sa čak deset fijakerista. Ali, kako je i po oceni tadašnje štampe, ova pijačna zgrada od lake grade spolja više ličila na kakvu „pričekaonicu" železnice, kakve su podizane širom Srbije, Društvo je ocenilo da je od velike važnosti za opštevračarsko dobro i zadovoljenje pijačnih potreba ovog kraja varoši, podizanje nove i daleko solidnije tržnice.
U ono doba, 1889, kada je izgrađeno po projektu inženjera Grgura Milenkovića, uz angažovanje preduzimača I. Fidanovića i A. Joksimovića, bilo je to sasvim jednostavno, ali solidno i funkcionalno zdanje, pravougane osnove sa ulazom, dva obična i dva „šlepa" bočna prozora na glavnoj fasadi prema novoimenovanoj Ulici kralja Milana, a pokriveno dvoslivnim krovom.2 Već i takva građevinska pojava bila je dovoljna da zgrada bude svrstana, barem po oceni Feliksa Kanica, „među bolje na Vračaru".3 Tokom poslednje decenije veka tržište je odeljeno zidano-gvozdenom, „kitnjastom" ogradom (beleži isti pisac) od Ulice kralja Milana, njegova podloga je kaldrmisana, izgrađeni su ribnjak i 16 dućana lake građe.4 Tokom naredne decenije i pored svesrdnog zalaganja Društva da sprovede u delo daroviti projekat „velikog modernog tržišta gvozdene konstrucije, po primeru sličnih ustanova u naprednijim gradovima Evrope", Dragutina Maslaća11 i Vladimira Popovića - stanje je ostalo nepromenjeno.

Na žalost, jer je već i sama arhitektonska studija mladih autora, vodena jasnom mišlju a uprizorena smelim i plastičnim crtežom, predstavljala vrednost po sebi. U prostornom smislu građevina je bila zamišljena da pokrije površinu čitavog neravnog i nepravilnog bloka između tri ulice. Premda su, po svemu sudeći, sve fasade tretirane sa podjednakom pažnjom i estetskom ravnopravnošću, glavna je bila postavljena na zasečenom uglu između tadašnje Njeguševe i Kralja Milana, a akcentovana zalučenim, srpsko-vizantijskim portalom m, flankiranim sa dve manje poligonalne kule pod kupolama Bila je to, gledano en bloc, eklektička građevina slikovite, dinamične i razuđene spoljašnjosti, maštovito skrojenih oblika, svrsishodno okupljenih oko središnjeg kružnog prostora pod kupolom gvozdene konstrukcije. Da je kojim slučajem realizovana 1910, ostala bi do danas kao nesumnjivi dragulj beogradske arhitekture, koji je uspešno sučelio simboličko-istorijske aspekte domicilnog graditeljstva sa ranim izazovima tada moderne arhitekture, savremenih konstrukcija i velikih zastakljenih površina. Ništa manje revolucionaran bi bio, daje ostvaren, i izuzetan projekat pijačne hale na Cvetnom trgu Jana Dubovija iz 1927. godine. U tom slučaju pak radilo bi se o trijumfu funkcionalističko-modernističkog koncepta i projektantske logike nadahnute geometrizmom kruga. Nad kružnom osnovom partera, naime, arhitekt je bio zamislio vertikalno redanje koncentričnih kružnih galerija, sve manjeg prečnika. Kao i kod Maslaća i Popovića, i ovim su projektom znatne površine građevine bile namenjene zastakljivanju. Umesto svega navedenog, stara pijaca je samo obnovljena 1928. godine.




Bilo kako bilo, Cvetni trg je bio hronološka prethodnica uređenih pijačnih prostora na Zelenom vencu, Bajlonovoj pijaci i Kalenića gumnu. Fenomen gravitiranja novoformiranom tržištu, no i blizina Ulice kralja Milana koja je vodila dvorovima i Terazijama, takođe su uslovili pažljivije arhitektonsko uobličavanje prostora oko „Manježa" . Do nekadašnje Cukićeve kuće, na uglu Milanove ulice, Jovan Ristić, istaknuti političar i prvak Srpske liberalne stranke, podigao je 1891. novu kuću, kao jedan od nekoliko referentnih građevinskih repera čitavog Vračara ili samo Cvetnog trga. Ova, tzv. Velika Ristićeva kuća, izvedena po projektu „dvorskog arhitekte" Jovana Ilkića , a čuvena ne samo po svojoj us-peloj arhitekturi, već i po istorijskoj važnosti, obeležiće politički i kulturni život prestonice sve do 1938. kada će biti srušena voljom Trgovačkog fonda. Posle Ristićeve smrti u ovom zdanju radiće, i to u dva navrata, Ministarstvo inostranih poslova i Predsedništvo vlade (Srbije i docnije Kraljevine SHS), te će u salonima ove jednospratnice biti doneta odluka o stupanju Srbije u Prvi svetski rat. Godine 1895. podignut je Oficirski dom J. Ilkića i M. Ruvidića , a krajem prve i početkom druge decenije novog veka, Oficirska zadruga S. Jovanovića i stambena zgrada u Njegoševoj broj 11. Tanazevića.

Neposustajanjem Društva za ulepšavanje Vračara, koje je u to doba već moralo ustupiti Opštini svoje vremenski ograničeno pravo eksploatacije pijace, prvih godina XX veka, na Cvetnom trgu, u Njegoševoj ulici broj 1, podignut je Dom ovoga društva. Izvođači Vinčenco Markini, a daleko više Milan Antonović, primili su na sebe težak zadatak da arhitekturom jedne javne građevine izraze nešto od uspeha i težnji kolektivnog naručioca.

Dom Društva za ulepšavanje Vračara kao građevina kojom se ne samo Cvetni trg, već i čitav Vračar doista mogao podičiti, dovršen je u mesecu aprilu 1902. godine. Sama pijaca, u svom prvobitnom stanju, trajala je svoj vek. Cak ni posle Drugog svetskog rata nije bilo spremnosti da se na Cvetnom trgu, u tom smislu, preduzme značajniji arhitektonski poduhvat. Godine 1958. po projektu Slobodama Janjića, ipak je preuređena i dogradena stara pijačna zgrada Grgura Milenkovića i tom prilikom otvorena prodavnica „Cvetni trg". Kao i mnoge trgovine slične organizacije poslovanja, sa sobom će poneti jezički teret veoma nespretnog neologizma - „samoposluga". Ustrojena po zakonima američke self-service potrošačke strategije, ona je predstavljala istovremeno i prvu „džinovsku samouslugu s hiljadu pipaka" u Beogradu, a posle zagrebačke samoposluge u Ivancu, i drugu po redu takvu prodavnicu u čitavoj Jugoslaviji. Nepretencioznu athitekturu horizontalno položene građevine, međutim, uveliko je nadoknadio njen unutrašnji sadržaj megaprodavnice, a možda i više, novouspostavljeni tip modernog konzumerizma s dugačkim „spiskom" različitih potrošačkih pogodnosti. Nizovi rafova prepunih različite i mahom dostupne robe, okupljene pod istim krovom, na dohvat ruke potrošača, proizvodi sa „zelene pijace" neočekivano upakovani u najlon, metalne korpe koje su, isprva, provocirale nedoumice da li su za prodaju ili ne - sve to zajedno, prevashodno u sociološkom smislu, označilo je prekretnicu ne samo u tehnologiji i modusu potrošnje, već i u oblikovanju društvene svesti i njenom pomeranju ka sferi lične nezavisnosti, individualnih umesto kolektivnih izbora. Supermarket „Cvetni trg" je, drugim recima, bio tek jedan od ranih nagoveštaja epohe vesternizacije tranzicionog društva, u kome će iako daleki ideal dolce vita tokom naredne dve decenije u mnogome liberalizovati zatvorenu socijalističku tržišnu praksu.

Ispred samoposluge, kao redak pokazatelj civilizacijskog obzira prema vegetacionom nasledu grada i posebno, „individualitetu" jednog stogodišnjaka, očuvan je i konstiukcijom poduprt hrast iz doba kneza Miloša, svojevrsni memento na nekadašnju hrastovu šumu koja je krasila ovaj deo starog Vračara.

...Odlomak iz mog romana "Povratak košave u Beograd": 

 

Београдска тврђава. Не «Калемегданска тврђава», како многи погрешно зову. Калемегдан је парк. У време Турака, била је то ледина испред Тврђаве, која је служила њиховој војсци за вежбу, и повремено као стратиште ухваћених српских бораца за слободу. Парк је настао тек после предаје Београда Кнезу Михаилу, 1867.

Улазном стазом право, па лево, покрај фонтане «Борба са змијом» Симеона Роксандића.
-И у Загребу још увек постоји - каже Ксенија, а Јанко ми објасни:
-С «Борбом» је вајар учествовао на великој Балканској изложби у Лондону. Обавештен да је брод на коме се налазила скулптура потонуо, по сачуваној гипсаној макети излио је нову фигуру рибара. Касније се показало да обавештење о катастрофи брода није тачно, те су остала два истоветна примерка. Један откупила Општина београдска и поставила га на Калемегдану, а други Опћина Загреба и поставила га као фонтану на Гричу.
-A ево и сад не могу да не помислим на први споменик Карађорђу, управо овде - додаје Ксенија. - Подсети ме, Јанко, ко беше вајар.
-Пашко Вучетић. 1913. године. Уништили га Aустроугари у Првом рату, никад обновљен.
Излазимо на широку стазу, где преко Саве пукне поглед ка Новом Београду, ходамо туда, пратећи јој ток у последњим метрима.

Ушће Саве у Дунав.
Блага игра неба у њима. Водама моћним, а нечујним, које говоре о спрези пролазног и вечног. И ведрина ветрова с равнице. Свежина од пространства, видика.
…Ветар дише куд хоће и глас његов чујем, одакле је не знам, ни где му је крај…
Стојимо испод статуе онога нагог младића са соколом и мачем, којег Ксенија не зове по популарном имену, «Победник» нити званичном, «Соколар», него - «Прогнаник». Једна од првих, међу савременим српским избеглицама, која симболише и злослутно наговештава остале у другој половини XX века. Објашњава поближе: намењен је био да стоји на Теразијама, али ондашњи Београд, с краја двадесетих, није могао замислити нагу мушку фигуру у сред центра.
-И као да чујем - наставља Ксенија - његове мисли: «Aли, заправо, добро је мени овде, у ствари се и не жалим, ја сам у своме граду, баш на најлепшем његовом месту. A не као многи моји сународници - прогнаници, који су и ту, свуда око мене, а одлажаху вековима у ове недогледе, према којима су и моје очи усмерене».
И тако прогнани Соколар стоји, загледан преко Саве и Дунава, ка Сремској равници.
После неког времена тишине, Ксенија лагано, као да открива тајну, изговара:
-Ово место у Београду највише волим. Најтајанственије, најдубље. Најспокојније. Управо због те ширине и дубине видика. Нису га Турци без разлога звали «Шаћир-Бејир», «Брег за размишљање». Дубина воде. Неизмерна. И неба. Да, то небо над Београдом. Калемегданом. Ушћем Саве у Дунав. Небо, као и таласи Дунава, увек другачије. Зато је немогуће описати га. Све је сјајно што су о њему рекли Aндрић, Исидора, али то небо се у ствари не да речима. Само га треба - посматрати. Као малу, бака ме је често доводила овамо. Ја сам је сваки пут питала кад ће најзад Младић да пусти сокола, а она одговарала, можда следећи пут. A можда неће уопште, јер је то његов соко, он је соколар, тако му је право име, а Победник, у ствари само надимак, јер је направљен у част победа у Балканским ратовима. Ноћу, прича мени бака, он можда пушта сокола, вежба га. И увек му се врати, питам ја. Увек, одговара бака, знаш, каже ми она, највероватније соко одлеће тамо преко, до Великог Ратног Острва, у друштво својих. То је једина прашума у центру града на целом свету. Тамо живе дивље свиње, јелени, као и многе врсте птица. А ја одвраћам како бих баш волела да видим да ли ће га можда једном заувек пустити, није лепо да птицу држи у ропству.
-A касније - додаје помало стидљиво Јанко - Кад смо већ били старији... Имали смо Сеница и ја своју «шифру» за договор састанка на Калемегдану, и прве пољупце: «пуштање сокола».

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

«	Decembar 2024					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30	31

• Вук Караџић - Мање познато о Вуку, и о Вуковом споменику
• Милутин Бојић - филм, поводом споменика Бојићу...
• Pomirenje u kamenu - Članak u "Ilustrovanoj politici" o mom fotografisanju spomenika
• Moja fotografija "Pobednika" među 10 najboljih
• Pobednik je teško pobedio
• Dr Vladan Đorđević
• Delijska česma - Dva puta rušena, tri puta građena
• Česma Mehmed-paše Sokolovića
• Zatomljeni Pesnik Beograda Vlajko Stajić - Poeme POBEDNIK i KARIJATIDE
• ULICE SA DVA IMENA

• Generalna [93]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom