Beograd

DEDINJE

„Ono brdo koje se, medu padinom Mokrog Luga i dolinom Topčiderske reke, najlak spušta ka Savi, zove se Dedija ili Dedina. Bilo je i jedno manje brdašce koje se zvalo Mala Dedija, pa je to brdašce raskopano kad se gradio put u Topčider. Tako se ime Mala Dedija izgubilo, a ostalo samo ime Dedija ili Dedina. To je ono brdo gde su danas vinogradi i letnjikovci: Đoke Sirnica, N. Z. Popovića, Braće Đordevića, Rajovića, Đurića, Pa-vlovića i drugih Beograđana. U novije vreme retko se i čuje ime Dedija ili Dedina, nego se obično naziva Topčidersko brdo".

I na početku XX veka, sudeći po ovom navodu M. Đ. Milićevića, „nominalistički" paradoks Dedinja bio je prisutan jednako kao i danas. Predstave o Dedinju i Topčiderskom brdu, zapravo, proishodile su iz njihovog nejasnog topografskog odnosa zbog čega je granice dve gradske oblasti odvajkada bilo teško odrediti. Obrnuta tendencija od pomenute, za potiranjem naziva Dedinje i disperzijom toponima „Topčidersko brdo", koju spominje Milićević, danas postoji u nezvaničnoj težnji za „rastezanjem" granica Dedinja, sve dalje ka prostorno i toponimijski jasno definisanim celinama - Banjici, Topčideru, Senjaku , pa čak i Mostaru i Prokopu. Kako je Dedinje s vremenom dobilo visoki profil elitnog kraja Beograda u kome su kultura i karakter individualnog stanovanja u probranom susedstvu i okruženju zelenila postali vrsta teško dostižnog ideala, na neutemeljeno širenje njegovih granica u velikoj meri je uticala težnja za statusnim prestižom u naj-profanijem pogledu. Po B. Tirnaniću, koji hrabro raščišćava ovo „geografsko" pitanje, dobro datirajući početak pojmovne zbrke još u meduratno doba, Dedinje se od Ulice Teodora Drajzera, Železničke bolnice i bolnice ,,Dr Dragiša Mišović", prostire na jug prema Banjičkom platou, na istok spušta ka Bulevaru JA, a na zapad prema Topčiderskoj reci.' Cesto navođena insignija Dedinja — Užička i njoj prostorno bliske ulice (Tolstojeva, Botićeva, Lackovićeva, Bulevar mira i druge) otuda, ostaju van dedinjskog područja, potpadajući pod Topčidersko brdo, dok se Ulica Teodora Drajzera može uzeti kao kondicionalna međa dve regije. No i pored ovako rezolutnog razgraničenja, prostorni pojam Dedinja u „užem smislu" i dalje se preklapa sa pojmom ovog dela grada u „širem smislu", koji se i u kompetentnim i zvanično usvojenim urbanističkim elaboratima definiše kao zona koja obuhvata ne samo Topčidersko brdo i Topčider, već i Senjak, Banjicu, Košutnjak , kao i samo Dedinje, shvaćeno u navedenom, „užem smislu".




Toponim „Dedinje" najverovatnije potiče od naziva „dede" koji se davao šeihu, strarešini ili čuvaru tekije. Na ovom brdu, kako pokazuje turski popis iz 1560, jedna od beogradskih tekija (muslimanski manastir gde su živeli derviši), imala je svoje vinograde. Krajem XIX i početkom XX veka ovde je i dalje bilo voćnjaka i vinograda, ali nikakve značajnije naseobine.
Za svu „sadašnju lepotu i naseljenost Topčiderskog brda i Dedinja", po Petru Popoviću, valja zahvaliti dalekovidosti kralja Aleksandra Karadordevića i njegovoj ideji o podizanju vlastite vile-dvorca, bez kojeg bi „ova divna okolina Beograda bila još i sad samo utrina". Bio je to, obaveštava nas isti pisac, rezultat kraljeve lične „studije" beogradske okoline posle koje je „mesto više Topčidera", s pogledom na „divnu i sočnu šumu na Košutnjaku", Rakovičku kotlinu, Kneževac i „plavu" Avalu, ali i na ceo Beograd, Zemun i modro pozade Fruške gore - opčinilo regenta, pokazavši se kao najprivlačnije za novi dvorac.



Premda je pretvaranje „utrine" u rezidencijalnu stambenu zonu zavisilo i od manje perso¬nalnih činilaca no što je bila Aleksandrova odluka, ipak su vladareva ljubav i istančan odnos prema arhitekturi, koje je isticao Popović, njegov doprinos arhitektonsko-stilskom rešenju Starog dvora, a pre svega izbor tog istaknutog „ćuvika" za njegovu lokaciju, presudno uticali na drugačije poimanje ovog dela beogradske periferije. Tim više što je u ovom kraju grada bezmalo sve valjalo započeti ex nihilo, počev od krčenja šume, dovođenja vode preko Topčidera, podizanja pruge... Pre izgradnje kraljevih dvorova, Starog i Belog dvora, kasarni, oficirskih stanova, reprezentativnog Gardijskog doma i drugih objekata, na Dedinju su se nalazila privatna imanja videnijih beogradskih porodica poput Bajlonija, Ribnikara, Markoviča, no i same Patrijaršije. Bile su to „po većoj časti", njive i „vinogradi", na kojima su posle Prvog svetskog rata Beograđani otpočeli gradnju nešto luksuznijih letnjikovaca, a s vremenom i „udobnih" porodičnih vila. Upravo ova činjenica, polovinom tridesetih godina, a u vreme konačnog formiranja kompleksa oko dvorova, postavila se i kao jedan od urbanističkih problema Dedinja jer, kako je pisano u „Opštinskim novinama", „privatnim licima, pa ma koja ona bila, ne može se i ne sme dopustiti da se sa svojim letnjikovcima izmešaju sa Kraljevskim dvorom i kasarnama Kraljeve garde. U neposrednoj okolini Kraljevoga dvora", bio je apodiktičan autor ovoga napisa, „ne srne se dopustiti podizanje privatnih zgrada u kojima se uz dobru kiriju u njima mogu useljavati i osobe sa rdavim pre¬dumišljajima". Imajući i ovako nešto u vidu, Patrijaršija Srpske pravoslavne crkve je 1925. proglasila regenta za „pravog gospodara" velike površine zemljišta na kome je on odmah otpočeo zidanje Starog dvora s dvorskom kapelom. Jedan deo zemljišnog kompleksa, ukupne površine oko 100 hektara, bio je još ranije, 1921, otkupljen od udove osnivača dnevnog lista „Politika", Vladislava F. Ribnikara. Sam plan letnjikovca ili vile, kako je nazivan Stari dvor, zamišljen i izveden u srpsko-vizantijskom stilu nastao je, po rečima Smirnova, u saradnji kralja Aleksandra Karadordevića i njegovog glavnog arhitekte Živojina Nikolića.



U razradi projekta je zatim, zaključno sa 1925, učestvovao i Viktor Lukomski , jedan od kraljevih miljenika — Rusa, da bi se timu stvaralaca priključio i emigrantski dvojac — Nikolaj Krasnov i Sergej Smirnov, prihvativši se posla projektovanja i opremanja enterijera, kao i uređenja parka oko Dvorca.'' Osim izrade brojnih ukrasnih elemenata, posebnu vtstu stvaralačkog oživljavanja vremena kada je gradio i preuređivao dvorske palate predrevolucionarne Rusije, predstavljao je, za Krasnova, izazov uređenja „Ružičastog salona" i kino-dvorane dedinjskog dvorca. Osnovni likovni motiv spoljašnje arhitekture Starog dvora činile su obilato primenjene arkade na lodama sprata, kao i stubovi tipično vizantijskih impostnih kapitela u vidu obrnutih, krnjih piramida sa obe strane otvorene bašte-atrijuma između dvora i dvorske kapele. Skladni obrisi građevine s krovom na četiri vode, otmena uzdržanost u izrazu i veličini, uklopljenost u pejsaž, vanredna odmerenost odnosa između javnog i intimnog karaktera zdanja, samo su neki od kvaliteta arhitekture Dvora. Voden vlastitim osećanjem za metu, kralj Aleksandar Karađordević nije mario da, kako to obično biva, po obrascu „arhitekture moći", ugradi u zdanje spoljašnje odlike distinkcije i javnog značaja. U toj uzdržanosti sagradio je od vlastitog ne od državnog novca, radom domaćih „radenika", u zavičajnom duhu i od domaćeg bračkog mermera, svoj privatni „letnjikovac", kako se govorilo, građevinu koja predstavlja opredmećeni izraz njegovog dubokog i intimnog osećanja, a ne ekstravertni znamen namenjen reprezentaciji. A iz njega, makar to bilo samo u graditeljstvu, zračila je privrženost lokalnom i nacionalnom srpskom stilu koja nije tumačena kao ugrožavanje, već sasvim obrnuto, kao jačanje dominantne ideje jugoslovenstva.




Početkom treće decenije deluje i stručna Komisija zadužena za izradu Generalnog plana Beograda, koji je dovršen 1923. a usvojen sledeće godine. Sledstveno načelima ono¬vremene urbanističke teorije, oko grada je zamišljen neprekidan prsten zelenil, u vidu parkova, bulevara i šuma. Ovaj spoljašnji, zeleni pojas se protezao preko Topčidera, Košutnjaka i Banjice, zahvatajući tako i oblast Dedinja namenjenu izgradnji vila.1 Kao glavna tekovina ovog plana, uz park na Topčiderskom brdu, do danas je opstao i reprezentativni Dedinjski bulevar (nekadašnji Bulevar kneza Aleksandra Karadorđevića, kasnije — Bulevar mira) sa dvostrukim drvoredom jablanova po sredini ulice, kolovozima, kao i stazama za pešake i konjanike. Verovatno ne samo zbog urbanističkih planova, već i zbog prestižne blizine Dvora, na Dedinju se u međuratnom periodu „rasplamsava" i „utakmica u rafiniranom ukusu i lepoti" gospodskih, kvalitetnih vila, kada su, po recima D. Popovića, mnogi imućni ljudi, industrijalci, generali, bankari, trgovci i političari, uveliko tražili da im kuća bude lepa, za njenu lepotu žrtvujući, „katkada i previše". Komunalna „podloga" je pri tom vrlo brzo obezbedena, te je Dedinje već početkom tridesetih godina dobilo epitete naj¬zdravijeg, najuredenijeg, najčistijeg, najotmenijeg predgrađa Beograda. Tramvajska linija broj 12, predata saobraćaju 1932, preko „Mostara i Senjaka , povezivala je Dedinje sa centrom grada, kao i autobusi koji su saobraćali do Pozorišnog trga i Slavije.



Među više od osam hiljada privatnih zgrada podignutih u Beogradu u tom razdoblju od dvadeset godina, više desetina dedinjskih „malih dvoraca" izgrađenih u kolopletu postakademskih stilskih težnji, ostali su trajan zalog solidnosti neimarstva međura-tnog perioda. Uzorne u tom smislu jesu zgrade izgrađene u duhu francuskog akademizma poput onih na uglovima Bulevara mira sa Ulicom Alekse Bačvanskog (Milutin Borisavljević) i Solinom (Franja Urban, obnovljena i dograđena 2002); dopadljiva vila Milke Jovanović u Maglajskoj ulici, izlomljenih krovova, suptilnih detalja i u celini podređena „nedirigovanom" arhitektonskom izrazu maštovitog projektanta Vojislava Đokića, eklektička i reprezentativna vila Diše Stevanovića na uglu Bulevara mira broj 62 i Užičke ulice (najverovatnije projekat švajcarskih arhitekata), sopstvena kuća za odmor M. Korunovića u Ulici Z. Marinovića 15, i mnoge druge. U istom razdoblju, 1929. i 1937, podignute su i dve značajne javne građevine — Bolnica za žene i decu dr Elzi Inglis (Zeleznička bolnica), kao i zgrada osnovne škole „Knez Pavle Karadorđevic" u Ljutice Bogdana broj 46 (danas Viša škola za obrazovanje vaspitača) M. Tričkovića. Krajem pedesetih godina, Dedinje će dobiti i bolnicu ,,Dr Dragiša Mišović" koja je izgrađena po projektu L. Tomorija.

Po želji Aleksandra Karadordevića, u vreme dovršavanja radova u enterijeru Starog dvora i pomenute crkvice sv. Andrije Prvozvanog, kao i uređivanja parkovskog pro¬stora po uzoru na slična rešenja čuvenog francuskog pejzažnog arhitekte i teoretičara Eduar Fransoa Andrea,2 počele su pripreme za izgradnju obližnje „velike zgrade za prinčeve" ili tzv. Belog dvora. Između dvanaest priloženih radova kralj se u avgustu 1934. odlučio da poveri posao Aleksandru Đordeviću 11 koji se prihvatio i izvođenja radova. U arhitekto¬nskom smislu, a u poredenju sa nacionalno osvešćenom arhitekturom Starog dvora, novo dvorsko zdanje pokazalo je privrženost stranim uzorima - francuskoj neorenesansi prožetoj elegancijom i jednostavnošću neoklasicističkog obrasca. Ovakvo opredeljenje najočiglednije je ukazalo na koegzistenciju glavnih tokova u meduratnoj arhitekturi Kraljevine, te na čestu kolebljivost u pogledu određivanja stila građevina od državnog značaja iza koje su svakako ležali i dublji politički razlozi. Atentat na kralja Aleksandra u oktobtu iste godine nije omeo gradnju Dvora, čiji je kamen temeljac položio sam Aleksandar a dovršio knez Pavle Karadorđevic novembra 1936. godine.3 Do početka rata čitav dvorski kompleks s pratećim objektima (ekonomskom zgradom, zgradom dvorske straže, otvorenim bazenom, koncertnom dvoranom, terasama, fontanama, dekorativnim bazenima, gatažom Be¬log dvora i drugim objektima), dobio je adekvatno okruženje u možda i najvrednijoj hortikulturnoj celini Beograda.



Posle rata, samo pravno i taksativno promenivši vlasnika, (postavši „narodna svojina", a zapravo zvanična rezidencija predsednika FNRJ), nekadašnja nepokretna imovina Karadordevića će dugo vremena ostati intaktna i s pravom poneti naziv „srpskog zabranjenog grada". Ne samo obični građani „otvorenog" Beograda, već i brojni stručnjaci i isto-ričari umetnosti su se o „gradu" mogli informisati s retkih fotografija, iz daljine, sa Košutnjaka, ili, kako je duhovito primetio jedan od dedinjskih stanovnika — književnik S. Lukić, provirujući kroz rešetke ograde i svečane kapije, nazirući katkad „ugao Belog dvora kao deo haljine neke začarane lepotice".

 

Možda i više od samih dvorova, ovenčanih „onostranošću" i povlašćenošću, u genezi uobičajene predstave o Dedinju, gledano očima većine Beograđana, presudnu ulogu imao je svakako pojam „dedinjske vile". Posle Drugog svetskog rata Dedinje u širem smislu biva, poslužimo li se jezikom onoga doba - „centralizovano", ili prostije, zaposednuto i na¬seljeno državno-partijskom vrhuškom novoga društva. Mnoge vile u Užičkoj ulici poput onih na broju 1, 7a, 11—15, 16, 20, 23, 25, 38, 40), Bulevaru mira (51, 75), Lackovićevoj (10), Tolstojevoj (2a) što nacionalizacijom, što konfiskacijom, katkad i prisilnom proda¬jom, postaju vlasništvo države, zapravo, rezidencije saveznih i republičkih funkcionera.

Za Marksovo upozorenje iz Ekonomsko-filosofskih rukopisa da ukidanje privatnog vlasništva ne
sme imati veze sa zbiljskim prisvajanjem te da se radi samo o pojavnom obliku podlosti onih koji do vlasništva još nisu došli, malo je ko mario. Pod plakatnom idejom likvidacije „privatne svojine", u vile „narodnih neprijatelja" useljavaju se Tito, Ranković, Đilas, Te¬mpo, Peko Dapčević, Koča Popović, Rodoljub Čolaković i mnogi drugi. O napuštanju no¬vostečene imovine, zaslužni ratnici su razmišljali samo iz principijelnih razloga (poput Đilasa), kada bi bili razvlašćeni, ili, u krajnjem, tek u slučaju neposredne ratne opasnosti. Bude li Beograd napadnut (od SSSR-a), trebalo bi prvo „decentralizovati" Dedinje i videti kako tamo stvar stoji sa skloništima, upozoravao je Tito na sednici Politbiroa krajem 1950. godine.

Pitanje demilitarizacije ove kulturno-istorijske baštine, kao i njene veće pristupačnosti, pokrenuto je ali ne i rešeno predlogom ekspertske grupe vlade SRJ, 1993. godine. Tek posle oktobarskih promena 2000. godine, princ Aleksandar Karadorđevic s porodicom useljava se u dvorski kompleks dobivši pravo korišćenja, ali ne i vlasništva nad njim.

Najbolja galerija fotografija Dvorskog kompleksa nalazi se upravo na sajtu:

http://www.royalfamily.org/palaces/photo/gallery_yu.html

DOM SVETOG SAVE

Nalazi se u Ulici cara Dušana broj 13, na Dorćolu. Na ovom istom mestu, kako tvrde pojedini istraživači, postojao je, suo tempore, čuveni karavansaraj Mehmed-paše Sokolovića s bezistanom, podignut još osamdesetih godina XVI veka. Dolaskom Austrijanaca 1717, taj karavansaraj je načelno rekonstruisan u baroknu palatu princa Eugena Savojskog, koja je spaljena 1739. a njeni ostaci konačno uništeni prilikom regulacije Dušanove ulice 1882. i kopanja temelja za Svetosavski dom.

Dvospratno zdanje podignuto je u kratkom periodu od 1889. do 1890. kao dom ili pansion za smeštaj srpskih dečaka van Srbije. Tome je doprinelo „ustalaštvo" Društva Svetog Save (osnovano 1886. po zamisli književnika i političara Svetomira Nikolajevića), sa programom „onako beskonačnim, a po prostoru onako beskrajnim" - „da širi prosvetu i neguje nacionalno osećanje i vrline u srpskom narodu". Patriotsko-prosvetni ciljevi bili su na umu članovima Društva i kada su, blagosloveći njegove temelje, zamišljali budući Dom kao pribežište i „košnicu" nauke i prosvete, kao „kulu svetilju na uzburkanom moru srpskoga rodoljublja" ili pak „simvol duhovnoga jedinstva vasceloga Srpstva". Za takav cilj, čini se, nije bilo teško naći priložnike, tim više što su simpatije kraljevske porodice Obrenović - Milana i mladog Aleksandra, neskriveno bile na strani Društva koje je sebi uzelo u zadatak da pomaže nacionalno ugrožene Srbe u Južnoj Srbiji (Kosovu i Metohiji i Makedoniji) i Bosni i Hercegovini. Pored darodavaca kralja Aleksandra Obrenovića, trgo¬vca Krsmanovića, industrijalca Đorda Vajferta i drugih, svoj dobrovoljni prilog dao je i sam autor Jovan Ilkić besplatno projektujući i nadzirući gradnju reprezentativne građevine. Za svoj patriotski trud odlikovan je Svetosavskom medaljom.



Zgrada je u kompozicionom pogledu uobličena u duhu neorenesanse, ali se na njoj oseća snažan utkaj srpsko-vizantijskog stila bliskog autoru sa njegovih studija kod danskog arhitekte nastanjenog u Beču - Teofila fon Hanzena. Utoliko je ona jedna od prvih profanih građevina u Srbiji podignuta sa namerom da se evociraju stilski obrasci starosrpske crkvene arhitekture. U svom prvobitnom obliku Dom je zamišljen kao dvospratni objekat u fasadnom nizu Ulice cara Dušana sa glavnom fasadom prema ovoj ulici, kao i sa bočnom, koja je kasnije zazidana, prema Ulici braće Baruh.

Centralnost je takode bila podvučena središnjim ulazom — svojevrsnom aluzijom na portike vizantijskih crkava, izborom fenetracije^ (bifore i kvadrifore), kao i blagom isturenošću središnje fasa-dne lamele po vertikali. Imitacija kompozitnog, složenog zidanja u najvišim partijama objekta, a pre svega primenjena ornamentacija, imaju posve intencionalnu vrednost, upućujući na njihovo drevno, starosrpsko, a u biti, romantičarsko poreklo. Ornamentalni korpus građevine dopunjen je i značajem brojnih amblema i grbova koji su, kao simbolički prikazi zemalja u kojima žive Srbi, sa umešnošću i velikom heraldičkom preciznošću, razastrti po fasadi. Premda je likovnost fasadnog zastora, između ostalog, bila zasnovana na različitom tretmanu svake etaže, projekat dogradnje sprata izveden po planovima Petra Bajalovića 1923, konsekventno je sledio i poštovao Ilkićevu prostomu i plastičko-dekorativnu zamisao. Simetričnost i kompozicija fasade nisu bili narušeni, premda je namesto piramidalnog postavljena lučna atika sa natpisom a arkadni friz restituisan i preseljen sprat više.



Dom svetog Save je bio oštećivan u oba rata. U njemu je, i pored prvobitne izvorne namene i imena, u meduratnom razdoblju, privremeno bila smeštena Četvrta ženska realna gimnazija (od 1933), a u neko doba i predratna Komanda Beogradskog žandarmerijskog puka, dok se posle Drugog svetskog rata u zgradu uselila Viša ženska škola, kasnije Fizički i Učiteljski fakultet.
Građevina ima suteren, prizemlje i tri sprata.

 

1862, Turci

Spomenik događaju kod Čukur česme koji je prethodio tome

1914-1915.

Austougarski monitori bombarduju Beograd sa reka


Srušeno

Kao mnogo puta ranije, prvi su na udaru bili Tvrđava i Kalemegdan ...







... a nastradala je i čaršija

Ulica Kralja Petra


Terazije, porušena je i susetka Moskve, zgrada Viktorovića s apotekom



Posledice bombardovanja u Kralja Milana


Unutrašnjost Starog Dvora nakon bombardovanja 1914.


Beograd i ruševine 1915.

1941.
Srušen stari dvor



Pozorišni trg

1944.


Dečanska br. 27


april 1944. Kičevska ulica

1999.

 ...Priču o istoriji bombardovanja Beograda počinjem odlomkom iz svog romana "Povratak košave u Beograd"...

16. април 1999.
Баш на још једну годишњицу, педесет пету.
-Није прави Београђанин ко бар једном у свом веку не доживи бомбардовање - каже горко црнохуморно Ксенија.
-Онда, ни ми сасвим нисмо. A, ето, Владан... Свака му част! Ех, да, наш Београд. За протеклих 137 година, бомбардован шест пута - одврати Јанко, и настави:
-1862. Чукур-чесма...
-Тад су Турци убили српског дечака? - упитам.
-Нису га убили, већ тешко ранили. Шегрта Саву - одговори Јанко - У сукобу између турских војника и Срба око точења воде. Тад су погинули Сима Нешић - Терџуман, тј. преводилац, (отуд улица Симина), Ђорђе Нишлија и жандармеријски официр Ивко Прокић. За време њихове сахране са бедема Београдске тврђаве турски топови осули су силну ватру. Срушили 20, оштетили око 300 српских кућа, педесетак Београђана погинуло, много рањено. Српске власти су оштро протестовале код Порте и великих сила, те су Турци обуставили бомбардовање. Током преговора с Портом Београд постао је велики ратни логор. У вароши су преко ноћи изникле барикаде на много места...
-...Песникиња Милица Стојадиновић - Српкиња била је тада са српским војницима и добровољцима на барикадама - настави Ксенија, седајући за комп. - И у ствари је прва наша жена - ратни дописник. Послала «Мађарском дневнику» узбудљив ратни извештај... Ево, сад ћу да нађем... - и чита: «Из мрачне дубине сокака извиру долазећи овамо, к ватрама око којих седимо, све нови и нови наоружани добровољци, и људи и жене, као да извиру из славне прошлости кроз коју се увек за слободу војевало. Како који стигне до барикаде, заузима бусију ништа не питајући; намешта пушку, скида торбу, гледа пут зидина Београдске тврђаве».
Онда Јанко набраја:
-1914, бомбардује Aустро-Угарска, 1915. Немачка и Aустро-Угарска. 1941, 6. и 7. априла, опет Немачка...
И помиње како је 6. априла '41. изјутра спикер Радио Београда Иван Ковачевић, прекинувши редовну емисију, објавио вест о бомбардовању Београда. Покушали су да наставе програм, пустили неколико народних песама с плоча а потом је програм прекинут. У та два дана, било је 2274 погинула. Спаљена Народна библиотека на Косанчићевом венцу.
-Aко се злочини уопште могу мерити, ја мислим да би ово био највећи - убаци се Ксенија - Уништен фонд од скоро 600 хиљада свезака, збирка од преко 1400 ћирилична рукописа и повеља, картографска и графичка збирка, разни часописи, новине, преписка значајних личности. Зграда је горела неколико дана. A књиге у депоу догоревале готово три месеца.
-A преостало, неке релативно сачуване књиге, Немци су покрали, порушили преостале зидове, затрпали згариште шутом - допуни Јанко. - Библиотека је намерно гађана специјалним запаљивим бомбама. Да, тачно рече Грејс. Гори од геноцида телесног је геноцид духовни.
-A опет - додаје Ксенија - Зар се нису књиге, макар део њих, могле на време евакуисати? Ипак је било довољно времена од 27. марта до 6. априла. Поготово што су можда и могли претпоставити, или чак имати обавештајне податке, да ће Немци управо ово намерно гађати.
-И било је планирано - одвраћа Јанко - Додуше, приватно, јер је неколико дана раније министар просвете званично одустао од селидбе «због недостатка транспортних средстава». Тај транспорт уговорили су баш за датум - 6. април. И, тако је евакуација, на нашу велику трагедију, пропала.
И, бомбардовање 1944. Може ли се замислити какво је, ако се помене да је било разорније од немачког? 400 авиона, врло симболичног имена - «либератор», са тепих бомбама од по 2 тоне.
Слушам даље немиле податке, размишљајући. Немилосрдно хладно звуче у статистици. Могу ли уопште заправо да са овог места, мирног и безбедног, замислим крике, општу бежанију по улицама, и дрхтање људских бића, по склоништима, која се на час и сама претворе у гробнице, унезверене напуштене мачке и псе по улицама...?
Око 2000 погинулих и пет хиљада рањених Београђана.
16. сам дан Васкрса, а затим, и 17. и 18. април 1944.
Гађаће, казаше, само немачке војне циљеве.
Породилиште, у ком страда 15 мајки с тек рођеним бебама. Логор на Сајмишту, погинуло 150 Јевреја и Срба. Оштећена оба моста на Сави, два дома за избегличку децу, биоскопи, позоришта, све три железничке станице, поште, факултети, фабрике, Вајфертова пивара...
И поново, 18. маја.
Сравњени са земљом, Пашино брдо, Котеж, Неимар и Чубура… Само испод једне куће извучена су 32 тела.
-Ваљда је то била, како говоре ове садашње њихове колеге политичари и генерали, «колатерална штета» - завршава горко, стиснута гнева, Јанко.
…Сви ови гарави заласци Сунца, који ми праве рупу у грудима…

 

Nastavak, u vidu foto priče na ovu našu usud-tragičnu temu  sledi narednih dana. 

 

TAŠMAJDAN


Reč je nastala od turskog taš— kamen i maden, majdan — kop, rudnik. Još od antičkih vremena ili, kako veli S. L. Popović, „još kad je prvi kamen postavljen Beogradu u temelj", na mestu današnjeg Tašmajdanskog stadiona, postojao je majdan kamena. Kao gradu najbliži, taj kamenolom je vekovima obezbedivao materijal za izgradnju i opravku bedema Tvrđave na Kalemegdanu, kao i za gotovo „sva u Beogradu stara zdanja, džamije, česme i ograde oko bivših avlija u Turaka". U XVII veku, međutim, Tašmajdan više nije mogao podmiriti potrebe grada za tesanim kamenom, te je u njegovoj okolini, na Karaburmi, a najverovatnije u to doba otvoren novi kamenolom.

Posle razaranja u austro-turskom ratu početkom sledećeg veka, kamen iz majdana u okolini Višnjice, vadili su i obrađivali pančevački kamenoresci."
Osim kamena, iz rudnika na Tašmajdanu vadena je i šalitra, so azotne kiseline koja se koristila za spravljanje eksploziva. Od otpadaka kamena, „istučenog" i kroz velika rešeta prosejanog, spravljana je smesa za malter, daleko bolja od svakog, pa i dunavskog peska. Kako se stoga u tašmajdanski breg sve dublje i izdašnije zahvatalo, s vremenom je u podnožju današnjeg parka stvoren veštački „amfiteatar", a pod njim izdubljen čitav sistem katakombi, laguma, pećina i hodnika.



Već prilikom borbi za Beograd u Prvom srpskom ustanku, kako beleži vojvoda i državnik, Prota Mateja Nenadović, u jednom od mnogih vojno-strateških nadmudrivanja ustanika i Turaka, sprski konjanici su se umeli skriti u majdan, ,,u onu rupu, gde je sada groblje: a kad Turci iziđu u Mokri Lug i Vračar da traže trave", pisao je Prota, „onda oni istrče iz majdana, preseku Turke, i dosta i' pobiju (...)".
Umesto da se vesto upotrebe kao najlepše hladište i pribežište u vreme beograd¬skih pripeka, kako je početkom XX veka predlagao S. Zorić, ove pećine su služile u ra¬zličite svrhe, a posebno za, kako je eufemistički sročio isti pisac, „ostavu poznatih kola koja noću vrše svoju malo mirišljavu službu".
Šezdesetih godina XIX veka, jedno radničko domaćinstvo sa stajama za magarce i konje u poluosvetljenoj dubini kamenoloma, podsećalo je poljskog književnika R. Zmorskog na kakav odlomak iz narodne bajke."'

U ratnim vremenima, pri opsadama i bombardovanjima Beograda, a posebno onom u 1862. i tokom Prvog svetskog rata, u tašmajdanskim lagumima tražili su spas brojni zbegovi, civili i ranjenici, bile organizovane prihvatne ambulante i „zavijališta".''



Tokom Drugog svetskog rata, ,,u dubini iskopane zemlje", a po nacrtima nemačkih inženjera, projektovan je i opremljen čak čitav podzemni grad, a zapravo komandni centar Vermahta za jugoistočnu Evropu i sklonište generala Lera. U majdanu, u koji se moglo ući i kamionima, na dubini od 20 metara pod zemljom, načinjeni su restoran, bolnica, svečana sala Vermahta, telefonska i dizel-centrala, autonomni sistem napajanja strujom, spavaće sobe, i u celini stvoren prostor za bezbedan, a po prilici i višemesečni smeštaj oko hiljadu ljudi.
Osim ove, savremeni istraživači beogradskog podzemlja opisali su u novije vreme još nekoliko tašmajdanskih pećina, utvrdili postojanje čitavog spleta koridora između njih, medu njima i onih zazidanih, problematizujući pitanje njihove nekadašnje i sadašnje namene.

Kroz istoriju, tašmajdansko uzvišenje je takođe, zbog svog izuzetnog položaja u beogradskom reljefu, zadobijalo i stratešku važnost. Prema jednoj neostvarenoj varijanti projekta inž. Doksata de Moresa za preuređenje Tvrđave i podizanje spoljašnjih varoških fortifikacija, ovaj je prostor određen za izgradnju zvezdastog utvrđenja petougaone osnove sa jasnom funkcijom da spreči instalisanje neprijateljskih opsadnih baterija na Tašmajdan-skom visu, kao što je to bio slučaj 1717. godine. Da je Doksatova neostvarena zamisao imala svog osnova, potvrdili su 1879. artiljerci feldmaršala Gideona Ernesta Laudona, koji su odatle napadali Turke na Vračaru ali i srpski ustanici s Karađorđem, kada su 1806, pripremajući odlučan napad na Beograd, upravo ovde postavili deo svoje artiljerije koja je tom prilikom ukupno brojala 40 topova." Tokom ove prve opsade, Turci su, uzvrativši vatrom, srušili visoku tašmajdansku vetrenjaču koja se do tada nalazila u blizini crkve sv. Marka i koja je poslužila kao odlična orijentacija topovskom nišandžiji.''



Početak nove etape u istoriji Tašmajdana počinje 1826. kada je po zapovesti kneza Miloša Obrenovića ovde preseljeno srpsko pravoslavno groblje koje se do tada nalazilo sa spoljne strane Varoš-kapije u današnjoj Brankovoj ulici. Budući da je varoš-kapijsko groblje zapremalo prostor koji je stajao na putu planiranom širenju varoši, a da je kod Tašmajdana od ranije postojalo groblje sela Palilule , o izboru lokacije se nije mnogo razmišljalo.
Ipak, veza ovog kraja sa samom varoši nije bila nimalo ugodna, pošto je do groblja vodio stari seljački put, prolokan u vreme kiša i pun prašine u letnjim mesecima. Tek 1859, „put carigradskij od Batal-džamije pa do na kraj Fišekčijske čaršije", sav je „kao što treba kaldrmisan". Prvo sahranjivanje izvesnog Dimitrija zvanog „Bik", izveštava Popović, „koji se sam ubio u najvećem veselju", obavljeno je tek po podizanju stare Markove crkve 1835. godine. Od tada, pa gotovo tokom čitavog XIX veka, uvećavala se „čitava varoš od groblja i lepih nadgrobnih spomenika" i dugo vremena, okasnelim putnicima na Carigradskom drumu, u plavičastoj svedosti mesečine koja bi „naginjala zahodu", ulivala strah u kosti.
Za videla i dok još ne beše groblja i palilulske crkve, na Tašmajdanu je pročitan i pred narodom obznanjen sultanov Hatišerif iz 1830, kojim je utvrđena organizacija srpske autonomije, a Milošu priznato nasledno kneževsko „dostojanstvo" i poverena unu¬trašnja uprava nad zemljom uz učestvovanje skupštine starešina. Za tu priliku, u porti da¬našnje crkve sv. Marka bio je razapet skupocen šator sa dva ulaza, za tursku i srpsku stranu. U zimu iste godine, humka sa koje je, uz prisustvo mase radosnog naroda iz varoši i sela, obnarodovan ferman, obeležena je ogradom od prošća.



Na ovom istom prostoru, u porti crkve, pa i dalje prema Batal-džamiji, panadure su priređivali i žitelji Palilule, slaveći Markovdan - „svoju domaću svetkovinu, nezavisnu od sviju promena i režima, kroz dugi niz godina".' Uporedo, oko crkve i prema Trkalište, u grobljanskoj tišini, držano je oproštajno slovo preminulima, pa i najvećim uglednicima - Tomi Vučiću Perišiću, Stojanu Sirnicu, trgovcu i zadužbinaru Iliji Milosavljeviću Kolarcu, filologu Đuri Daničiću, botaničaru Josifu Pančiću, položenom, protiv tadašnjih propisa, u kovčeg od drveta omorike koju je naučnik za života „negde na Kopaoniku našao i opisao", Jovanu Skerliću i dr.
Kada je 1884. na čelo Beogradske opštine stao dr Vladan Đordević, predsednik Srpskog lekarskog društva, političar i reformator, već desetinu godina stara ideja mitropo¬lita Mihaila o izmeštanju tašmajdanskog groblja, počela je da dobija jasnije obrise. Tim pre što se već početkom osamdesetih godina,o ovome groblju, neizdeljenom na parcele, zapuštenom, obraslom u žbunje, a čuvenom po vandalizmu i krađama, pisalo kao o beogradskom ruglu, „skloništu mangupa i neradnika".
Za potrebe tadašnje varoši koja se ljudstvom umnožavala, groblje je, uz to, postalo nedovoljno, a njegovom fizičkom širenju stajalo je na putu kako naselje tako i duboki kopovi rudnika prema kome je groblje delio šanac i drvena ograda koja je „udarena" 1872. godine. Sledeći razlog za njegovo izmeštanje bila je i mitropolitova želja da se ovo zemljište, kao svojina crkve, njoj vrati na slobodno raspolaganje, što će se ubrzo dogoditi i donositi joj lepu rentu od dućana sazidanih s lica Fišekdžijske čaršije i Takovske koji su porušeni 1932. go¬dine. Svima, osim onima koji imaju ozidane grobnice, 1883, zabranjeno je sahranjivanje na tašmajdanskom groblju. No i pored ove naredbe, ono je živelo i dalje, dočekavši novi, XX vek. Groblje je prekopano krajem dvadesetih godina, ali je tokom sledeće decenije, kako pokazuju fotografije Jeremije Stanojevića, u zaleđini neprekinutog niza starinarnica, kafanica i prizemnih zgrada, prostor bio zakrčen grobnim mestima i grobovima koji se nisu dali raspoznati, medu njima i ponekom kapelom, poput grobnice braće Radovanović podignute u srpsko-vizantijskom stilu .


Na jedinoj tašmajdanskoj uzvišici još od 1909. nalazio se prizemni paviljon Seizmološkog zavoda (dozidan spratom 1912), stvaralački prvenac Montira Korunovića a dalje prema istoku, ruska crkva sv. Trojice, podignuta 1924. po projektu Valerija Staševskog (krovna konstrukcija oštećena u bombardovanju 1999). Početak današnje Takovske ulice markirala je i dalje zidana ograda groblja sa ulaznom kapijom zalučenog oblika. Na drugom kraju grada, iznad Bulbuldera na Vladanovcu tj. Novom groblju, otpočela su prva sahranjivanja 1886. godine.




Već početkom dvadesetih godina program internacionalnog konkursa za Generalni urbanistički plan Beograda odredio je prostor Batal-džamije, Starog groblja i Trkališta kao najuži gradski centar na kome bi trebalo rasporediti najistaknutije javne građevine. Posle završenog konkursa, posluživši se njegovim rezultatima, posebna stručna komisija planirala je stvaranje univerzitetskog kompleksa na Trkalištu, parka na Tašmajdanu, kao i podizanje zgrade Beogradske opštine u gradskom bloku koji bi se dobio produženjem Kosovske i Resavske ulice te zgrade Ministarstva spoljnih poslova (na mestu današnje poslovnice JAT-a). Izgradnjom Univerzitetske biblioteke, u sledećoj deceniji, i podizanjem Opštinske štedionice (Glavne pošte), zatim stambeno-poslovne višespratnice crkve sv. Marka, kao i zgrade „Madera" na mestu predviđenom za Ministarstvo unutrašnjih dela, plan je bio poreknut pre svega nemarnim činodejstvovanjem države i opštine. Potpuno nepoštovanje plana pokazao je i izbor lokacije za zgrade Tehničkog fakulteta i Državnog arhiva, a nemarnost u njegovom sprovodenju, potvrdilo je otrajavanje ledine davno napuštenog i zakorovljenog groblja na Tašmajdanu, koja je bezuspešno bila predviđena „za vaspitno-zabavne atrakcije podmlatka".

Napušten je i prvobitni projekat S. Jovanovića11 i određena lokacija zgrade Pravnog fakulteta koja je podignuta na današnjem mestu 1935-38. po nacrtu P. Bajalovića11 i P. Anagnostija. Ipak, tokom čitave decenije, od 1932. do 1939, crkva je dosledno i istrajno gradila novi pravoslavni hram svetog Marka po projektu Petra i Branka Krstića.

Nešto niže u Aberdarevoj ulici, krajem iste decenije, 1939-40, zaslugom kraljice Marije Karađordević, podignuta je i zgrada Đačke trpeze po projektu Rajka Tatića11 (kasnije zgrada Radio-televizije Srbije, dogradena po projektu Miomira Lužajića i Dragoslava Marčića, 1988). Oblik najdominantnijeg dela objekta s nadvišenom kulom, otvori i sekundarna dekoracija, otkrivali su uticaje nacionalnog stila. Krajem aprila 1999, pod nepojmljivim izgovorom da jedna medijska kuća, ma kakav bio način njenog izveštavanja, i njeno tehničko osoblje mogu predstavljati „legitiman vojni cilj", glavni rizalit građevine sa svojih šest etaža razoren je u Nato bombardovanju krajem aprila 1999. godine.



Na neizgrađenom delu Tašmajdana gde su često gostovale šatre mnogih cirkuskih trupa i putujućih bioskopa, a kako je bilo i nagovešteno novim Generalnim urbanističkim planom iz 1950, Beograd je konačno dobio dugo očekivanu zelenu oazu u samom centru grada. Radovi na raščišćavanju terena i uređenju parka na površini od 10,8 hetara otpočeli su 1952. i dovršeni sledeće godine. U tu svrhu iseljena je i porušena cela „Pištolj-mala" sa njenih 800 stanovnika, među kojima je bilo i onih koji su se opirali preseljenju u nove stanove s kupatilima na Karaburmi.

Gotovo istovremeno, u potpunosti poštujući amfiteatarski oblik tašmajdanske stene, ispod koje su dotle bili smešteni tereni Beogradskog teniskog kluba, podignut je Tašmajdanski stadion M. Jankovića 1 i U. Bogunovića . U sklopu stadiona izgrađena je i Ledara koja je, u to doba bez frižidera i zamr-zivača, snabdevala beogradske domove takozvanim „higijenskim ledom". U plitak bazen budućeg veštačkog klizališta, koje je zvanično otvoreno početkom 1954, ugrađeno je gotovo 20 kilometara rashladnih cevi kojima je strujala slana voda od —15 stepeni Celzijusa. Po završetku zimske sezone, preko cevi je nasipana šljaka pomešana sa mlevenim tašmaj-danskim kamenom i teren se pretvarao u igralište za vrhunsku košarku, tenis i odbojku. Do tada neprikosnovenim savskim i dunavskim kupalištima preotet je primat kada je 1961. na Tašmajdanu izgrađena prva gradska „plaža na asfaltu", a zapravo letnje olimpijsko plivalište, te kada je čitav sportski kompleks Tašmajdana dovršen izgradnjom pokrivenog olimpijskog bazena sa skakaonicom, 1968. godine.3 Oba projekta izvešće osnivač i prvi protagonista projektantskog ateljea „Stadion" — M. Janković.




Angažovanje omladinskih radnih brigada proteglo se i na onaj prostor starog Trkališta gde su se, još od Balkanskih ratova održavala mobilizaciona zborišta srpske vojske. Zatvaranje rubnih delova budućeg malog Tašmajdana prema Bulevaru kralja Ale¬ksandra 1 započeto je još predratnom izgradnjom Pravnog fakulteta i raspisivanjem konkur¬sa za Ekonomsko-komercijalnu visoku školu na kome je prvu nagradu 1940. odneo Dimitrije M. Leko . Ono je dovršeno posle rata podizanjem velike, osmospratne zgrade Omladinskog doma po nacrtu Đorđa Ristića (upravo na stopama temelja Ekonomske škole), koja je, posle dužeg prekrajanja i intervencije D. Brašovana , pretvorena u hotel (današnji „Metropol").

Krajem XX veka, prepušten propadanju, nemaru i neodržavanju, urastao u korov, zazidanih prolaza, okružen priraslicama u liku lokala i noćnih klubova, izgubivši namenu koja je godinama unazad potvrđivana košarkaškim, rukometnim i hokejaškim utakmica¬ma, nebrojenim koncertima i radom otvorenog klizališta, Tašmajdanski stadion je doživeo degradaciju na sličan način na koji se to dogodilo i Letnjoj pozornici u Topčideru.

Spomenuh nedavno u pesmi Vodenu kulu. A u odlomku iz mog romana "Povratak košave u Beograd" vidi se i da je, sem dva imena, bilo i - dve kule...

 

26. август 1997.

На омиљеном месту. Испод «Прогнаника».
Сетим се оне приче о «пуштању сокола», Бацам потајно погледе ка Ксенији, замишљајући како ју је Јанко овде, некада, у сутон, први пут пољубио. И, како ју је целивао после, толико пута...
…Као уздаси на обали пред залазак Сунца…
И баш ми његове речи прекидају нит мисли:
-Знате ли како се ова кула прво звала? - упита, показујући према кули Небојши.
Ја, наравно, немам појма. A искрено, овог момента ми и није толико стало, као до оног малопређашњег... И пратим пажљиво како она одговара:
-Заборавила сам. Aли знам да је постојала још једна, старија кула Небојша, у горњем граду, као део средњовековног града деспота Стефана. И да је прво њу народ прозвао «не бој се», јер су на брежуљку крај ње погубљивали на смрт осуђене. По предању, пре него што би замахнуо мачем, џелат би му ради охрабрења говорио «не бој се!» - и брзо одсекао главу...
Помислим, опет: јесте скроз опичено, али ја бих у овом часу, за један Ксенијин пољубац, пристао да ми она потом, сопственом руком замахне сабљом... Не бих се бојао, стварно. Као ни Јанковог даљег, неуморног историјског предавања:
-A она је, Мишо, (ти, Сенице, сигурно знаш) преживела две опсаде турског султана Мурата II.
-Aли се не сећам године прве - каже Ксенија - Друга, беше 1456, зар не? A одмах после ње, ако се не варам, при обнови тврђаве у Доњем граду, саграђена је ова друга, велика, кула Небојша...
-Е, те године се не могу сад сетити ни ја. Aли тако стигосмо баш до одговора на моје питање... У време градње била на самој обали Дунава, крај ње су лађари везивали бродове, па јој отуда у народу прво име - Водена кула.
…Далеки градови на води, као бродови на води, ти знаш, ти знаш, вода носи све...



 

 

 

 

Путујемо... Све ближе и ближе.

 

Торањ1

Торањ 2 

Торањ 3

 

Да знамо где је шта.

Зимски угођај

Кроз грање Торањ

Паркинг, Хотел "Авала"

Авалске јеле 1

Авалске јеле 2

Ка Незнаном јунаку

Поглед са степеница

Ка Незнаном 2

Ка Незнаном 3

Кроз јеле поглед

Одмарајући се, Незнани јунак

Многобројни народ на Авали

Незнани и Јела

Поглед Незнаног

Поглед Незнаног 2

Поглед Незнаног 3

Поглед Незнаног 4

Поглед Незнаног 5

Поглед Незнаног 6

Венац Незнаном

Каријатида

Поглед Каријатиде

Поглед Каријатиде 2

Поглед кроз Јеле

Довиђења, Незнани, с Јелом

Довиђења, Незнани

У силаску

Кроз јеле и ауте Хотел „Авала“

 

Довиђења, Торњу!

Расти, расти, наш бетонски Торе

 

 

 

 

Njegoševa 51



Zgrada je, otkad je podignuta 1904. godine, služila je u prosvetne svrhe. U njoj je do 1911. bila Privatna gimnazija sa internatom prof. Vladimira Zdelara, a potom, do 1938. godine, I ženska gimnazija. Godine 1938. u ovu zgradu je useljen Prirodnjački muzej sa namerom da to bude privremeno rešenje, ali je tu ostao do danas.
Zgrada je značajna i kao svedočanstvo razvoja školstva u Beogradu i Srbiji i kao redak primer škole internatskog tipa.

Obilićev venac 16



Stambena kuća Steve Jovanovića Resavca podignuta je 1912. prema projektu istaknutog srpskog arhitekte Branka Tanazevića u duhu secesije. I pored preuzimanja arhitektonskih motiva ranijih epoha, kako balkanske tako i evropske arhitekture, njihovom stilizacijom i veštim uklapanjem u originalnu kompozicionu šemu, Tanazević je stvorio delo koje predstavlja zanimljiv primer beogradske arhitekture toga vremena.

Palmotićeva 2



Zgrada Ministarstva pošta predstavlja jedno od najuspelijih dela arhitekte Momira Korunovića, ali i celokupne srpske arhitekture nacionalno-romantičarskog smera između dva svetska rata. Izgrađena je u periodu od 1926. do 1930. godine i bila je jedna od najvećih zgrada u Beogradu.

Spoljna obrada građevine ukazuje na Korunovićevu inspiraciju u riznici srpskog srednjovekovnog neimarstva, evropskog romantičarskog nasleđa i secesije. U oblikovanju glavne fasade Korunović je iskoristio i poznavanje srednjovekovnog srpskog živopisa. Dve figure iznad ulaznih vrata, jedna sa svitkom, druga sa građevinom u rukama, ukazuju na očigledan uticaj crkvenih ktitorskih kompozicija. Autor ovih figura je vajar Stamenko Đurđević.

Patrijaršija



Zgrada Patrijaršije građena je od 1932. do 1935. po projektu ruskog arhitekte Viktora Lukomskog u duhu arhitekture akademizma, odnosno akademizirane varijante srpsko-vizantijskog stila.
Simbolizuje ustaljivanje upravnog crkvenog centra u Beogradu, nakon dužeg perioda kada se on nalazio unutar državnih granica Turske, odnosno Austro-Ugarske. Podizanje Patrijaršije koincidira sa periodom podizanja monumentalne crkve Svetog Marka i pripremama za podizanje crkve Svetog Save.

Svetosavska 22



U Zemunu. Sagrađena je 1907-9. kao Dom srpske pravoslavne Crkvene opštine i škola u Donjem gradu Zemuna po projektu arh. Kosta Atanackovića-Stanišića. Zgrada je podignuta na mestu gde su bile Stara konfesiona škola iz XVIII veka i nekadašnja gostionica "Kod kneza Miloša".


Svetozara Markovića 6



Sagrađena je 1932. godine za inženjera Božića.

Zgradu karakteriše rustično obrađeno prizemlje. Na fasadi su istaknuta dva medaljona i plastika obrađeni u duhu istoricizma.

Terazije 39



Zgrada Smederevske banke sagrađena je 1912. po projektu arhitekata Milorada Ruvidića i Isaila Fidinovića za trgovca Milana M. Stefanovića-Smederevca.

U prizemlju zgrade neko vreme se nalazila Smederevska banka, pa je zgrada i docnije zadržala taj naziv. Oblikovana je u maniru secesije sa adekvatnom dekoracijom, naročito izraženom na glavnoj fasadi.

Vuka Karadžića 9



Sagrađena je 1923. godine po projektu Petra Gačića.
Prvobitno trospratna, 1925. godine nadzidan je jedan sprat. Poseban akcenat predstavlja timpanon iznad krovnog venca kao završni element fasade.

Zadarska 6



Sagrađena je 1927. godine po projektu arhitekte Branislava Kojića, akademika i jednog od osnivača grupe arhitekata modernog pravca.

U ovoj jednospratnoj porodičnoj kući arhitekta Kojić proveo je čitav radni vek. Zgrada predstavlja redak primerak primene folklorizma u beogradskoj arhitekturi.

Zmaj Jovina 5



Sagrađena je 1927. godine po projektu inženjera Gligorija Vukčevića u duhu akademizma sa elementima evropskog art dekoa, stila koji je dominirao u periodu između dva svetska rata.

Zmaj Jovina 7



Trospratna stambena kuća Savke Maksimović sa dućanima u prizemlju 7 obrađena je u maniru akademizma XX veka prema projektu inženjera Božidara Božića.


Zmaj Jovina 9



Spratna porodična kuća trgovca Koste Milenkovića izgrađena je 90-ih godina XIX veka. U literaturi je zabeleženo da je ova kuća "veoma uspela analogija palate Openhajm Gotfrida Sempera", čiji je Konstantin Jovanović bio "verni poklonik".
U kuću se ulazi kroz impresivno drvorezbarenu kolsku kapiju sa detaljima bravarije, jedinstvenim u arhitekturi tog vremena, na kojoj se ističe monogram vlasnika.

Zmaj Jovina 15


Kolektivno-stambena i trgovačka kuća trgovca Živojina Jankovića sagrađena je 1928. po planovima inženjersko-arhitektonskog biroa čeških arhitekata Krehlika i Jelinika. Monumentalna ugaona građevina je koncipirana u duhu modernizovanog akademizma.

Reprezentativno obeležje je, osim fasade, dato i enterijeru. Ulazni hol je obložen mermerom i omalterisan, a pod je pokriven dekorativnim kamenim pločama. Skladno rešenje stilizovanog akademizma, koji je u kontrastu sa staklenim površinama, zanimljiv je marker prostora.

Zmaj Jovina 35



Sagrađena je oko 1890. godine u maniru akademizma XIX veka kao skromna ugaona prizemna zgrada.

Zgradu je podigao, u njoj živeo, radio i umro istaknuti srpski slikar XIX veka, Đorđe Krstić (1851-1907), predstavnik realizma u srpskoj umetnosti. U ateljeu, koji se i do danas sačuvao, nastala su najznačajnija dela: "Anatom", "Pad Stalaća", "Studenica", "Babakaj", i dr.

POGLED S KULE NEBOJŠE

Morem odbeglim
lađa belostena plovila.
Pristala na sidro kraj
Vodene kule.

 

Bulevar kralja Aleksandra 46



Sagrađena je 1930. godine, prema planovima arhitekte Aleksandra Jankovića. Građena je za doktora Vladu Markovića, u duhu modernizma.
Zgrada je prvobitno imala podrum, prizemlje, tri sprata i mansardu, a u dvorištu je bila podignuta garaža. Tokom II svetskog rata, 1941. godine, zgrada je teško oštećena i tada je dat plan za obnovu prvog i drugog sprata i tavana, koji je pripremio arhitekta Janković.
Pedesetih godina XX veka nadzidani su treći, četvrti i peti sprat.

Bulevar kralja Aleksandra 63



Sagrađena je tokom prvih decenija dvadesetog veka u duhu akademizma.


Dečanska 23



Izgrađena je 1923. godine u duhu akademizma. Prvobitno jednospratni objekat vremenom je nadzidan za tri sprata, u istom maniru.


Dositejeva 16



Sagrađena je krajem 1872. godine kao porodična kuća Jakova Damjanovića, građevinskog preduzimača, koji se naročito istakao u izgrađivanju Beograda i kaldrmisanju njegovih ulica posle turskog bombardovanja 1862. godine.
Neposredno po izgradnji, od jula 1876. do maja 1877. godine, kuća Jakova Damjanovića poslužila je za smeštaj Engleskog zavoda za srpsku siročad, koji je posle srpsko-turskih ratova osnovao engleski lekar Henri Ciman.
U ovoj kući je živeo i radio Stevan Mokranjac (1856-1914)

Gospodar Jevremova 39



Kuću je sagradio 1882. godine kao prizemnicu Kosta St. Pavlović, načelnik Ministarstva unutrašnjih poslova. Na postojeće prizemlje dograđeni su 1927. godine sprat i potkrovlje po projektu arhitekte Aleksandra Sekulića.
Dom porodice Pavlović odigrao je određenu društveno-političku i kulturnu ulogu, jer se u njemu okupljala srpska i jugoslovenska inteligencija. Tu su se sastajali, a poneki radili i stvarali, mnogi naši velikani: Stojan Novaković, Ljuba Kovačević, dr Demosten Nikolajević, Giga Geršić, Nikola Pašić, Ljuba Davidović, Mihailo Petrović - Alas, Paja Jovanović, Ivan Meštrović, Ivo Andrić i drugi.
U dom porodice Pavlović dolazili su i političari i ljudi iz sveta kulture iz inostranstva, prvenstveno iz Francuske i Rumunije. Kuću je posećivao skoro ceo diplomatski kor između dva svetska rata. Dom porodice Pavlovića je od podizanja do danas ostao u vlasništvu iste porodice i zadržao svoj prvobitni izgled.

Mnogo više o o ovoj kući ima na:

http://www.domporodicepavlovic.org.yu/pages/razdoblja.htm

Kralja Milana 20



Sagrađena je 1936. godine, prema planovima istaknutog arhitekte Franje Urbana. Na fasadi je natpis "DOM HADŽIJA ROSANDE I LAZARA JOVANOVIĆA".


Kralja Milana 24


Sagrađena je prvih decenija dvadesetog veka u duhu akademizma. Deo je niza stilskih građevina u istorijskoj i do danas značajnoj saobraćajnici u centru grada.


Kralja Milutina 5



Dom braće Krstić, podignut je krajem 80-ih godina XIX veka kao reprezentativna kuća arhitekture akademizma sa elememtima secesije.
U njemu su svoj radni vek proveli arhitekte braća Petar i Branko Krstić koji pripadaju nizu najznačajnijih srpskih arhitekata XX veka. Pretpostavlja se da je projektant ove kuće bio istaknuti arhitekta Jovan Ilkić.

Kralja Petra 22



Izgrađena je krajem XIX veka u duhu arhitekture akademizma.
Nalazi se u okviru prostorne kulturno-istorijske celine "Knez Mihailova ulica" koja je utvrđena za kulturno dobro od izuzetnog značaja.

Knez Mihailova 17

Podignuta je u periodu od 1922. do 1924. godine po projektu Leona Talvija u standardnom akademskom maniru.
Vlasnik zgrade bio je Mladen Obradović.

Knez Mihailova 28



Kuća Ćire Panića, u Knez Mihailovoj 28 sagrađena je 1929. godine, prema projektu beogradskog arhitekte Aleksandra Jankovića u duhu akademizma.

Knez Mihailova 24



Kuća Divne Popović, podignuta je 1939. kao stambeni objekat. Projekat je uradio arhitekta Samuil Zaks u duhu arhitekture modernizma.


Knez Mihailova 47



Zadužbina Nikole Spasića podignuta je 1930. godine kao trgovačko-stambena četvorospratnica, po projektu arhitekte Josifa Najmana, u duhu akademizma.
Fasada zgrade je ukrašena skulpturama koje simbolizuju industriju i trgovinu. Postavljene su u timpanonu nad centralnim delom fasade, a delo su vajara Dragomira Arambašića. Osim toga, postoje i četiri grupne i dve pojedinačne dečije figure postavljene naizmenično nad centralnim i bočnim fasadama, rad vajara Živojina Lukića.

Knez Mihailova 52



Spratna kuća poznatog beogradskog trgovca ćir Mihaila Pavlovića, sagrađena je 80-ih godina XIX veka. Obrađena je u maniru akademizma XIX veka, a glavna fasada iz Knez Mihailove ulice naglašena je balkonom koji nose atlanti, što je dosta redak slučaj u beogradskoj arhitekturi.
Za ovu zgradu je Milivoje Kostić u knjizi "Poslovi i dani trgovaca, privrednika i bankara u Beogradu XIX i XX veka" napisao : "Impozantna zgrada na sprat sa velikim balkonom, koji su svojim leđima podupirali lepo izvajani Herkulesi. Svojom lepom spoljašnoću zgrada je privlačila mušterije. U prizemlju je bio prostrani dućan sa dva odeljenja i sa zastakljenom kancelarijom... Na spratu je stanovao kućevlasnik i njegova porodica. "

Nebojšina 53



Sagrađena je u periodu između dva svetska rata u stilu modernizma.
Fasada je potpuno svedena i krajnje pojednostavljena, simetrično koncipirana, sa središnjim naglašenim rizalitom.

Njegoševa 8



Kolektivno-stambena zgrada sa lokalima u prizemlju, sagrađena je u periodu između dva svetska rata u stilu modernizma.
Objekat je 1940. godine nadzidan po projektu inženjera Leonida Z. Makšejeva. Fasada je koncipirana u duhu savremene arhitekture koja se oslanja na postulate modernizma.

 LAMENT NAD IŠČUPANIM ŠINAMA

u Makenzijevoj ulici

Minut žagora molim, za
«Prištinca»,
poginulog na dnu
Čubure.
preseljenog u Suburu Višnju.
Gde jošte živi
okađen smešanim
mirisom roštilja
i pokislih lipa u cvatu.
A huk prvi što raseca
izmaglicu praskozorja,
da li je uzdah
šina iščupanih?
Okretom na Slaviji
tramvaji
dal suzu načine,
ili, tek, možda,
položenu osmicu?

U vreme dok su još bile šine:

Na prostoru današnjeg Studentskog trga, još pre 1688. nalazilo se tursko groblje. Prilikom austrijske rekonstrukcije Tvrđave i varoši između 1723. i 1736. postavljena je kapija na jugoistočnom bedemu Gornjeg grada i probijena današnja saobraćajnica na pravcu Uzun Mirkove i Vase Čarapića ulice, prema Stambol-kapiji. Premda tek kao nazna¬ka prostornog definisanja trga, ova je intervencija do danas opstala kao jedan od retkih „otisaka" urbane rekonstrukcije varoši iz tog doba.



Groblje sa zadržalo i po odlasku Austrijanaca, opstajući čak i kada je na ovom mestu otvoreno prvo beogradsko „pazarište", Velika pijaca, u leto 1824. godine. Čak četrdeset jednu godinu, pijaca je „živela" neposredno do groblja koje je prekopano tek dve godine po izgradnji Kapetan Mišinog zdanja 1865. godine. Između 1872. i 1896. ovaj prostor je nazivan Veliki trg, od tada do 1946. nosio je naziv Kraljev trg, da bi tada bio nazvan sadašnjim imenom.

Velika pijaca ili, kako je kasnije nazivana, Pijaca kod Glavne policije, bila je centar svakovrsne trgovine, dok je Ulica Vase Čarapića slovila kao čaršija gde su s obe strane bili smešteni brojni turski dućani, kako ih pominje Košta N. Hristić: kasapnice, saračke i papudžijske radnje, duvandžinice, bozadžinice, aščinice, alvadžinice, bakalnice i kafane.
U okolini pijace, mahom uz regulacionu liniju današnje zgrade Kapetan Mišinog zdanja, podignuto je više arhitektonskih objekata koji su se isticali svojom građevinskom solidnošću i javnim značajem.

Na danas praznom prostoru-platou ispred Filozofskog fakulteta, nalazio se Turski han iz XVIII veka. Han je imao podrum, prizemlje i sprat, a pred njim su bila pobijena četiri stuba sa alkama za koje su se privezivali konji. U ovo zdanje, temeljno prepravljeno i adaptirano po neorenesansnom stilskom obrascu osamdesetih godina XIX veka, useljen je hotel „Imperijal". Ne izmenivši funkciju, „Imperija!" (tj. potonja „Stambol-kapija"), radio je sve do 1968. godine. Pre no što je srušen, u leto te godine, kao i mnogo puta pre i posle toga, nadležni se nisu prisetili tradicije niti spomenuli jedne rečite poruke iz spiska bivših turskih meana i kafana, napisane čitav vek ranije: „Prema važnosti mesta gdi postoji ova zgrada, kao i dobrom prihodu koi se otuda dobija, trebalo bi da ostane i dalje kao mehana". Verovatno ni tada više ne kao mehana ili kafana, a možda i najmanje zarad prihoda, ova je zgrada morala biti sačuvana kao redak i vredan arhitektonski spomenik Beograda iz XVIII veka.




Na istoj liniji, na mestu zgrade današnjeg Filološkog fakulteta, i na uglu sa Ulicom 1300 kaplara, nalazila se omanja spratna zgrada, u kojoj je, pre no što je preuzeo presto i preselio se u Stari konak , živeo knez Aleksandar Karadordević. U toj kući, u sobi na uglu, rođen je budući kralj Petar I Karadordević u leto 1844, a u prvoj godini Prvog svetskog rata, u njoj je našao privremeni smeštaj i tadašnji Narodni muzej.


(To je ovaj kućerak desno)

U nastavku, sa ugaonom pozicijom u odnosu na poprečnu (tadašnju Uskočku ulicu), a najverovatnije na starom broju 9, nalazila se i rezidencija beogradskog guvernera i brata kneza Miloša - gospodara Jevrema Obrenovića. Ne samo po svome položaju unutar varoši u Šancu , već i po arhitektonskom oblikovanju, ovaj spratni objekat, podignut između 1835. i 1841, predstavljao je referentnu građevinu starog Beograda.

Na istom uličnom frontu, bliže Kalemegdanskom parku, danas Uzun Mirkovoj broj 1, 1853. podignut je hotel „Srpska kruna , posle „Starog zdanja drugi po vremenu nastanka i najveći hotel u Beogradu toga doba.

Preko puta ovog hotela nalazila se kuća prvog starešine vojske kneza Miloša, političara i pisca „Načertanija" Ilije Garašanina, a na uglovima današnje Višnjićeve i Braće Jugovića - zgrade turske i srpske policije koje je međusobno delio samo uzan sokak. U ovoj drugoj, počev od 1840, radilo je Upraviteljstvo varoši ili, kasnije, Uprava varoši Beograda. Zbog njene trošnosti, u neko doba, najverovatnije 1856. ili 1857, seli se u obližnju novosazidanu građevinu.
Na ovoj adresi — Kraljev trg broj 16, nalazio se glavni policijski zatvor tzv. „Glavnjača" u čijim su prostorijama isleđivani i bili zatočeni „rastrojni elementi" svih reži¬ma, politički i kriminalni kažnjenici, čak i posle Drugog svetskog rata.



Niže zgrade turske policije nalazila se Kizlar-agina džamija koja je 1875. srušena, a preko puta, turska tekija i u njenim nekadašnjim zabranima, Šejh-Mustafino turbe iz poslednje četvrtine XVIII veka, kao jedina preostala istorijska retkost onoga doba. U pomenutoj, nevelikoj zgradi tekije Hadži-šeih Muhameda, koja je najverovatnije bila podignuta polovinom XVII veka, a srušena 1892, u tih nekoliko prostorija ukupne površine oko 200m2, sednicama Praviteljstvujuščeg sovjeta srbskog za vreme Prvog srpskog ustanka začeta je tradicija parlamentarnog života u Srbiji.

Na dodiru današnje Vasine i Studentskog trga, sem hotela „Makedonija", bila je i kafana „Rajić", poznata po tome da je već oko 1860. gostima prva u Beogradu nudila do tada potpuno nepoznat, tursko-leskovački izum - ćevapčiće.

Na gornjoj strani današnjeg parka, odmah do Turskog hana, kako je već pomenuto, 1863. po projektu Jana Nevole, izgrađeno je Kapetan Mišino zdanje, najveća i najdopadljivija zgrada Beograda toga vremena. Ova građevina, po želji zadužbinara Miše Anastasijevića, zaveštana „za smeštaj učbenih i prosvetnih zavoda kao što su: Licej, Narodna biblioteka, Narodni muzej, po vremenu Narodni univerzitet itd.", podignuta je u okružju mahom prizemnih zgrada i usred pijačne vreve. Zbog njene superiorne visine, u posebnoj kuli-motrilji na krovu zdanja, danonoćno je dežurao stražar sa zadatkom da uoči i locira požar i o tome hitno obavesti požarnu četu koja je bila smeštena u uskoj zgradi drvene fasade sa karakterističnim „kanelurama", u blizini današnjeg Etnografskog muzeja, na Studentskom trgu broj 17.




O akademskoj tišini i o kultivisanom prostoru ispred Kapetan Mišinog zdanja
stoga, nije moglo biti reči, a sama okolina, kako uvida Hristić, nije bila prijatna „ni po ono¬me što se sa prozora široke fasade Univerziteta dole vidi, ni po onome što se otud ovamo čuje". Istom utisku je u neko doba doprinosio i „razuzdani kor" fijakerista postrojenih ispred zdanja, praveći larmu i uznemirujući svojim skarednim recima okolinu i posebno „školsku mladež" Velike škole, ako je verovati jednoj epistoli konjičkog kapetana Konstantinovića Upravi varoši Beograda. Čitav ovaj nesklad i vrevu nije bilo teško uočiti, te je već 1867, planom rekonstrukcije varoši u Šancuprofesora Velike škole i inženjera Emilijana Josimovića , predloženo da se pijaca ispred zdanja ukloni i na njenom mestu načini park.




Odmah po oslobođenju od Turaka, teren Velike pijace je iznivelisan i zaravnjen, i tom prilikom prosečene su i pravolinijske staze. Godine 1880, na sredini trga podignuta je česma sa obeliskom. I pored tih manjih intervencija, Josimovićev predlog ostvaren je tek 1886, i to delimično, buduči da park nije bio na čitavom prostoru već samo „na praznoj polovini pijace".

Krajem veka u središte mladog parka postavljen je spomenik Josifu Pančiću, po kome je ovaj jeleni sad" i dobio ime: „Pančićev park". Iz nejasnih razloga, ovaj rad vajara Đorđa Jovanovića, dugo posle postavljanja, stajao je prekriven sargijom (sve do 11. maja 1897), i omaleni park koji se „prostirao samo u onom delu prema Kolarčevom univer¬zitetu", spontano biva nazvan „park čoveka u džaku".



Najverovatnije zahvaljujući stečenoj reputaciji i navikama Beograđana, ali i onih koji su donosili proizvode na pijacu, ona je opstala na starom mestu sve do 1926. godine. Iako se izgradnjom parka pijačni prostor uveliko smanjio i početkom veka bio sveden samo na trotoare i prostor ispred zgrade Univerziteta, popularnosti pijace u velikoj meri je doprinelo uvođenje tramvajske linije-okretnice broj 1, čime je poboljšano snabdevanje i prevoz brojnih mušterija i prodavača. Uvođenje ove tramvajske linije koliko je pomoglo toliko je i odmoglo pijaci, uglavnom „otimajući" prostor prodaje i onemogućavajući izgradnju adekvatnih proširenja u skladu sa zahtevima vremena. Otuda je već Generalnim urbanističkim planom od 1924, s razlogom predloženo izmeštanje pijace u Jovanovu ulicu i proširenje tadašnjeg „Pančićevog skvera" u „Akademski park", što je i bilo ostvareno krajem treće decenije XX veka. Još od 1914, u parku se nalazio i spomenik Dositeju Obradoviću, rad vajara Rudolfa Valdeca.




Posle rata i oštećenja Kapetan Mišinog zdanja, a shodno naporima brze obnove visokoškolske nastave, podignut je Novi univerzitet (1922), danas Filološki fakultet ,po planovima Petra Gačića. Ova zgrada, izgrađena u postakademskom stilu, oštećena je za vreme, a obnovljena posle Drugog svetskog rata, po projektu Aleksandra Sekulića.

U trećoj deceniji istog veka preduzeta je i izgradnja ostalih delova trga. Godine 1931, sa frankofilskim sentimentom, ali i vrsnim poznavanjem arhitektonskih uzora, Milutin Borisavljević, u kompilativnom maniru koji je izazvao bujicu prigovora domaćih stručnjaka, pa čak i navođenje konkretnih dela koja su autoru poslužila kao uzor, dovršio je ogradu i kapije parka. Ipak, ovo skladno i za Beograd vredno, čak prestižno delo, od tada do danas je jedina uzorno oblikovana parkovska međa prestonice.

Godine 1934, na mestu nekadašnje kafane „Ujedinjenje" podignuta je zgrada Beogradske berze ili Trgovinska komora (kasnije Etnografski muzej) po projektu takode francuskog vaspitanika, Aleksandra Đorđevića.

Nekoliko godina ranije, 1929-31, Petar Bajalović ostvaruje nacrt zgrade Kolarčeve zadužbine na Studentskom trgu broj 5. Svoju kulturnu misiju i zenit, ova će institucija, osnovana sredstvima iz fonda Ilije Milosavljevića Kolarca, doživeti u prvim posleratnim godinama izrastavši u značajnu „koncertnu poslovnicu" i „javnu tribinu". Za jednog od svedoka svakovečernih okupljanja u koncertnoj dvotani do danas nenadmašene akustičnosti, Svetu Lukića, „Kolarac" je u to vreme značio i mnogo više od institucije opštekulturne namene i predstavljao „jedan planinski vrh koji prevazilazi i samu muziku, postajući središnja kota naše duhovne avanture ako ne i celo-kupnog života".

Na mestu stare „Glavnjače", koja je delimično oštećena u bombardovanju a kasnije srušena, po projektu arhitekata A. Sekulića11 i Đorda Stefanovića, podignuta je 1954. veličinom impozantna zgrada Hemijskog instituta, tj. Prirodno-matematičkog fakulteta. Izgradnjom monumentalnog korpusa sa gabaritnim blokovima koji su obrazovali početna slova imena instituta (HE), današnji Univerzitetski park je dobio vizuelno nepropustljiv okvir prema Dunavu. Ne samo usled takve paravanske postavljenosti zgrade, a još manje zbog njene implicitne simbolike, već pre svega zbog nesrećno određenih urbanističkih uslova, taj granični deo Studentskog trga ostao je primer izvorne neusklađenosti Šireg ambijenta i „korbizijanski" samodovoljne arhitekture kojoj bi svakako više odgovarala osama na kakvom manje urbanistički osetljivom terenu van grada.

Pogled, (s Kapetan-Mišinog zdanja) pre:

Pogled, sad:

U osovini fakulteta, a u samom parku, kao treća u nizu skulptura na ovom prostoru, 1994, postavljen je spomenik Jovanu Cvijiću, rad vajara Ota Loga.

Evo i nastavka mog romana "Povratak košave u Beograd":

***

Враћам се неколико страница дневника.

9. септембар 1993.

На српској катедри овдашњег Универзитета имају доста материјала за дипломски, али не све који су ми потребни. Исто у Црквеној општини. Aли свештеници цркве Светог Спиридона ме упуте на извесног Јанка Aрсенијевића, Србина који живи овде. «Aко желите да дођете до најбоље и најобимније грађе за ваш рад, и ако бисте, да као будући филолог српског језика, доиста упознате нашу историју, културу, традицију, нема бољег човека».

Потражим Јанка на његовој матичној катедри, класичне филологије.

-Добар дан. Ја сам Милош Aлфијери. Радим дипломски на тему: «Српска књижевност у Трсту». Упутили су ме на вас...
Док говорим, сав као да је претворен у ухо. Скапирам да тако пажљиво ослушкује управо - српски језик. Рекао бих да, уживајући у свакој речи на српском, и одговара:
-Добар дан. Радите, дакле... - размисли на час - онда је најбоље да дођете код мене кући ових дана, кад вам одговара, тамо можемо на миру...


И поново, на овај 14. септембар.

Док он пуни лулу дуваном, у Јанковој радној соби, одмах уочим - књиге. Полице, дуж сва четири зида, од пода до плафона, осим простора неопходног за радни сто, крај прозора. Испод стола, једва има за ноге. Неке на поду морам да прескачем, умало се саплетем. Много књига је на српском.
-Књиге, ове српске... - упитам. - Опростите, могу ли детаљније да погледам?
-Наравно, само изволите - одврати Јанко с осмехом, палећи лулу.
-Па, ви стварно овде имате књига, да се недељама не излази - констатујем после.
-Да знате, кад имам времена, ја скоро да се тако и задесим - А и ви, дођите слободно, кад год вам нешто буде требало, и не само из ове најуже струке - одврати Јанко, за димом из луле.
Пријатни мирис увлачи се и међу редове полице посвећене искључиво књигама о Београду.
Ту је и факсимил писма папе Јована VIII од 16. априла 878. године - најстаријег писаног документа у коме се помиње словенско име Београд.
-Такозвана «крштеница Београда». Чува се у Ватиканском архиву - каже Јанко, и објашњава:
-Али је, наравно, именом Београд назван раније, 630, доласком Словена.
Приметим на радном столу фотку широке панораме Београда снимљену из перспективе Бранковог моста. На странама полица, залепљени, песма Војислава Илића Над Београдом, и Габријелеа Д Анунција Ода народу српском, као и други фотоси, најстарије српске цркве, Светог Петра и Павла (у близини Новог Пазара), Исидоре, Црњанског, Тесле, Његоша, Кнеза Михаила, Илије Гарашанина, Стојана Новаковића, Војводе Мишића. Ту је и постер - колаж фотки, нешто као мали историјат баскета у Југославији, снимци, од првих предратних почетака, до најновијих шампионских екипа.
И, фотка која одудара од општег тона. Грејс Кели. Упитно погледам Јанка.

Evo je u knjižari "Belić", pored  "Kolarca":

 

        Nekadašnji Carigradski, Smederevski drum, Fišekdžijska čaršija ili Fišeklija. Od 1872. deo ulice od Takovske do Beogradske nazivan je Fišekdžijskom, a onaj od Terazija do Dragoslava Jovanovića - Markovom. Godine 1895. Bulevar je poneo ime kralja Aleksandra Obrenovića, da bi posle rata (1946) bio nazvan Bulevarom Crvene armije. Od 1952. do 1997. ulica nosi ime Bulevar revolucije, kada joj je vraćen nekadašnji naziv - Bulevar kralja Aleksandra.

        

      Nekadašnja se Fišeklija, nastala polovinom XIX veka, smatra pretečom današnjeg Bulevara. Jednovremeno sa početkom regulisanja vračarskog dela Beograda, te tako i razmeravanja vračarskih placeva na preporuku Popečiteljstva, Uprava beogradske varoši ocenila je 1845. tadašnji tašmajdanski kraj kao „bezopasan" za prodaju i promet baruta. Na taj se način „na velikom putu carigradskom kod Tašmajdana", fišekdžijama, sklonjenim od ostalih žitelja, odredilo mesto shodno njihovom zanatu koji će oni, po mišljenju gradskih vlasti, „bez i najmanje opasnosti ostalima upražnjavati moći".
        Po ovom zanatu i zanatlijama, a zapravo fišecima u kojima se prodavao barut, ulica je imenovana Fišekdžijska čaršija ili, jed¬nostavno, Fišeklija. Godine 1859, deo Carigradske džade od pomenute džamije „do na kraj Fišekšijske čaršije" bio je „sav" kaldrmisan. Odatle se, međutim, put nastavljao dalje pre¬ma Trkalištu, sužen, poput nešto šireg seoskog druma, i probijao katkad kroz grmlje a mestimice i kroz barsku trsku.
        U poslednjoj četvrtini XIX veka fišekdžijama se pridružuju telali - starinari i pre¬prodava iz varoši, za čiji se espap „iz sanitetskih obzira" tvrdilo da je „zarazan i epidemičan".
        Dvadeset sedam članova trgovaca starudijama i rabljenom robom doselilo se sa Bitpazara, Zelenog venca i drugih krajeva varoši, te je Fišekdžijska čaršija dobila reputaciju druge čuvene „buvlje pijace" starog Beograda.
        Red „barudžinica" i „telalnica" na potezu od Takovske ulice do Starine Novaka sasvim je zatvarao prilaz starom tašmajdanskom groblju koje je tu preseljeno sa Varoš kapiji.
Okolina Fišekdžijske čaršije bila je na „lošem glasu", posebno zbog groblja koje je 1880, po pisanju „Videla", bilo kao neko leglo vandala i „mesto na kome se za mrtve nema nikakvog pijeteta".
       Već početkom XX veka, međutim, čitav kraj je polako gubio ondašnju funkciju trgovine oružjem i barutom, a na starom groblju oko turskog majdana bilo je zabranjeno sahranjivanje. Budući da prostor današnjeg Tašmajdana neće biti prekopan sve do kraja treće ili početka četvrte decenije, ovom su se, još jednako „tužnom" ulicom, dugo vremena kretale mnoge pogrebne povorke ka staroj Markovoj crkvi i groblju.

        Godine 1892. proradile su tri linije prve gradske mreže „varoške železnice" - tramvaja. Na uglu sa današnjom Sredačkom ulicom, naspram ondašnje kafane „Sibirija", iza povisoke zidane ograde, a na prostoru od 5000 m2, Opština je podigla depo, duhovito nazvan Tramvajske štale, koji je služio za garažiranje tramvajskih vagona i koji i danas postoji.



        Ne dugo zatim oko „štala" naselili su se radnici tramvajskog saobraćaja, uz njih i siromašan svet, te je čitav kraj poneo ime „Đeram", po rampi trošarinske stanice na Smederevskom drumu koja se nalazila upravo na mestu istoimene pijace.
        Oni je pamte kao široku, pravu i lipama ozelenjenu „veliko-varošku aveniju" sa čije se najviše tačke pružao veličanstven pogled na gradski centar.

        Početkom veka kolovoz Aleksandrove prekrivala je kaldrma, trotoari su dobili zastor od četvrtastih kamenih ploča kojima je kasnije kaldrmisana Kalenićeva pijaca, a jedan deo nekadašnje „Carigradske džade" bio je namenjen i stazi za jahače. I pored toga, u vreme žestokih kiša, zbog loše nivelacije i izrovane kaldrme, Aleksandrova je odavala utisak „neprelazne, blatnjave reke".

         Mnoštvom kafana i intenzitetom kafanskog života u dvadesetim i tridesetim godinama XX veka, isticao se kraj oko Đerma koji je po tome, verovatno, nadmašivao čak i Terazije.
Na mestu današnjih arkada „Novog doma", iz večeri u veče, održavan korzo.
         I sama Đeramska pijaca, otvorena sredinom dvadesetih, smeštena na uzdignutom platou između dve strme ulice, po svojoj šarolikosti i živosti predstavljala je „posebni spektakl, neuporedivo koloritniji nego što su današnje tržnice". Notu šarolikost, davali su okretni prodavci ,,s nogu": prodavci bureka, gibanice, đevreka, šećerlema, kandiranog voća, salepa i boze, sladoledžije, oštrači noževa i makaza, testeraši i svakako neizbežni trgovci — „torbari".

        Počev od tadašnje „Popovske kuće" na mestu današnje zgrade JAT-a (J. Ranković, 1930-32), pa sve do naselja „Sedam kuća" (ugao Batutove i neparne strane Bulevara) i „Cvetkove kafane", koji su smatrani sinonimima krajnje udaljenosti od varoši, ova „avenija" je bila prepuna kafana i mehana.
        Istoriografske beležnice o kafanama Beograda ispuniće pripovesti o mnogim „bulevarskim" restoranima poput „Sablje dimiskije" sa baštom između telalnica, „Smedereva" koje se nalazilo na mestu savremenije „Madere" (1936), ka¬fane „Grgeč" koja je prvobitno poslovala u trošnoj zgradi na suprotnom uglu od današnjeg, „Orašcu" - kafani „meraka i sevdaha" koja i danas stoji na istom mestu, starog „Lipovog lada" na broju 252 ili već pomenute „Cvetkove kafane", gde je dvadesetih godina premešte-na trošarinska stanica.

       Posle Prvog svetskog rata, čitav kraj oko „Lipovog lada" i naselje koje se obrazovalo između Bulevara i Ulice Vojislava Ilica, poneo je naziv kafane, premda je bilo težnji da se odomaći ime „Predgrađe kraljevića Tomislava". U međuratnom periodu ovaj deo Bulevara, ponajviše potez od kafane „Lion" do „Cvetkove kafane", odlikovao se posebnom društvenom, trgovačkom i privrednom živošću. Sa obe strane ulice nizale su se zanatske radnje, trgovine konfekcijom, drogerije i apoteke, kolonijalne radnje, mesare, pe¬kare, poslastičarnice, knjižare, no bilo je i začetaka metalske, štofarsko-tekstilne i kožarske industrije.

        Poslednje telalnice, koje su kao recidiv čaršijske živosti stare Fišeklije još uvek poslovale čak i kada je postavljana kupola palate Narodne skupštine, srušene su 1935. godine.

        Period između dva rata je ujedno i razdoblje najživlje izgradnje Bulevara čije frontove postepeno popunjava sve veći broj značajnih javnih građevina.



Gradi se palata Narodne skupštine, zgrada Cehoslovačkog poslanstva (u kojoj je potpisana kapitulacija Jugoslavije, aprila 1941), Pravnog (podignut 1935—38, obnovljen 1996) i Tehničkog fakulteta (podignut 1926—31, obnovljen 1996).


       Od gotovog novca dobijenog kao svadbeni dar, ali i od onog ubranog na ime ratnih reparacija, kralj Aleksandar I Karadordević 1928. finansira izgradnju Studentskog doma u Kralja Aleksandra broj 75, za smeštaj pet stotina studenata.




        Tokom čitavog ovog perioda, međutim, kao prave raspukline, neočekivane fisure u frontovima Bulevara, otrajavaju prizemne bondručare na¬herenih krovova i jednospratnice kraj višespratnih zgrada iz ne tako davne prošlosti.

      

      Sunovrat devedesetih godina XX veka, učiniće ovu ulicu, još jednom u njenoj istoriji, nezvaničnim centrom beogradske trgovine „na detalj", trgovačkim središtem paradržavne, „sive ekonomije" ili, jednostavno, „buvljom pijacom". 
      Jednovekovni krug trgovačke istorije Bulevara koja je začeta fišekdžijskom „buvljom pijacom" stareži, dovršen je tako bujanjem „buvlje pijace" mahom krijumčarene robe. U poređenju sa tužnom i za grad uvredljivom pojavnošću kartonskih kutija, tezgi prekrivenih šatorskim platnima i najlonom, u urbanom i civilizacijskom pogledu, stara je Fišeklija posedovala više digniteta, unutrašnje zakonitosti i reda.



Poslednjih meseci, konačno, preprodavaca više nema.

Posle knjižare, valja otići malo i do kafane. 

A Beograd je prvu imao pre Pariza, Beča i mnogih drugih evropskih metropola.

Od samih početaka do danas, kod nas su se za kafanu koristila razna imena: karavan saraj, han, mehana, mejhana, kavana, birtija, bife, gostionica, aščinica, krčma, bar, restoran i, na kraju, “ugostiteljski objekat”.

U prvo vreme, u kafanama služila se samo kafa "uz ambijent koji je pratio kulturu života istočnih naroda, gde se kafane prvo i javljaju. Nije zato bez osnova tvrdnja da su Turci, dolaskom u Beograd 1521. godine u jednom od prostora na Dorćolu služili kafu.
Sam naziv, kafana, u Beogradu i Srbiji počinje da se koristi tek posle 1738. godine, kada su Turci ponovo došli u Beograd, posle vlasti Austrije. U turskim izveštajima iz XVI veka opisuju se beogradski karavan saraji i hanovi. Hanovi su imali bolji komfor i služili su za boravak gostiju od više dana.

O prvim kafanama u Beogradu, pisao je 1740. godine, putopisac Keper, koji ističe da su jedne kafane posećivali muslimani, a druge hrišćani. Keper tom prilikom daje opis kafane "Crni orao" na Dorćolu, koja je, kako veli, najbolja u gradu.
Kafana "Crni orao" bila je na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i Kralja Petra, a do nje se dolazilo trošnim drvenim stepenicama. Kafana nije imala stolove, stolice ni klupe, već minderluke prekrivene ćilimima. Visina kafane nije dozvoljavala da se u njoj čovek uspravi. Zidovi su bili išarani zelenom, crvenom, modrom i narandžastom bojom, a na ulazu je bilo postavljeno nekoliko krčaga i ibrika.

Fotografija Crnog orla, na žalost, ne postoji, ali tu su iz nešto kasnijeg doba, čuveni “Dardaneli”:


Početkom XIX veka knez Miloš uvodi porez za mehandžije i obavezu dobijanja dozvole za rad. Mehane su bile stecište trgovaca i špekulanata, a u Savamali i Bukurešt-mali već je 1826. godine bilo alkoholnih pića, ali i bluda.



Među važne datume za istoriju beogradskih kafana svakako spada 1821. godina, kada Beograd dobija mehanski esnaf, 1840. je počela da radi Kneževa pivara, 1871. godine Prvo srpsko pivarsko akcionarsko društvo, 1873. Vajfertova a 1884. godine i Bajlonijeva pivara. Bajlonijeva pivara je 1903. godine proizvodila oko 28.000 litara svetlog ("Prvenac" i "Plzen") i crnog ("Prvenac" i "Salvator") piva.



Beograd najveći broj gostionica i kafana dobija krajem XIX i početkom XX veka. Grad u nekim statističkim procenama na pedeset stanovnika ima po jednu kafanu ili gostionicu. Na Pozorišnom trgu, danas Trgu Republike, u tom periodu je bilo šesnaest kafana, a u Poenkareovoj, danas Makedonskoj ulici, od 40 kuća 17 je bilo kafana ili gostionica. Na Varoš kapiji je bilo 12, na Terazijama 11, u Skadarliji sedam, na Slaviji devet, u Dubrovačkoj ulici, u donjem delu, 16 kafana i gostionica.
Kafane su imale izuzetno mesto u razvoju društvenog, privrednog i kulturnog života Beograda.

1860. godine Nikola Hristić, tadašnji gradonačelnik Beograda, izdao je naredbu da se stanovništvo u kafani može zadržavati do 11 sati uveče, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera. Jedna od obaveza srpskih vlasti bila je i obaveza vlasnika kafana da svako veče upale fenjer pred kafanom, i to u deset sati uveče. Srbi su poštovali naredbu, ali Turci nisu. Terali su inat.

Hroničari su zabeležili i pokušaje borbe s prostitucijom. Knez Miloš je u svoje vreme naredio da se "te nesrećnice dave bacanjem u Savu". Naredio je i davljenje podvodačica, takozvanih "peza". Golubović navodi da su stradale mnoge Vlahinje, Grkinje, Ciganke, Jevrejke, Levantinke... kao i to da nema traga da su se Srpkinje bavile najstarijim zanatom. Sve to nije sprečilo nered i prostituciju u kafanama, čak ni na tada popularnim "krompir balovima", pa 1838. godine knez Miloš uvodi porez za sve posetioce balova od 10 groša za bolničku kasu i jednog cvancika za pandura.

U kafani "Proleće", kasnije nazvanoj "Hamburg", zasijala je prva električna sijalica u Beogradu. Na tom mestu, u Masarikovoj ulici, danas nalazi zgrada - Elektrodistribucije.

U kafani se vodila i politika. Između dva svetska rata a i pre, u njoj su zabeleženi značajni događaji, odluke. Pripadnici stranaka imali su svoje omiljene kafane. Demokrate su išle u "Barajevo", Slovenska ljudska stranka u "Ljubljanu", ministri Cvetkovićeve vlade svraćali su u "Maderu". U kafani su sedeli znani i neznani, slavni i neslavni pisci, pesnici, urednici novina i časopisa, novinari, glumci, slikari i vajari, sportisti, političari... Kafana je bila mesto gde su nastala i značajna književna dela, i mesto književnih diskusija, sukoba oko književnih pravaca, putokaza i književnosti.
U kafanama su nastale i mnoge danas čuvene i rado slušane muzičke kompozicije.

U kafanama su se proslavili pevači kao Sofka Nikolić, Divna Kostić, Mijat Mijatović, Nata Pavlović, Nada Aleksandrović, Dušan Đorđević… Zahvaljujući toj slavi Sofka "lepotu svog glasa (na ploči) zabeležila je u Parizu i Berlinu. I mnogi orkestri, poput "Braće Cicvarića" potekli su iz kafana.

Jedna od tih kafana bila je i „Savinačka kasina“, vlasništvo čuvenog muzičara, kompozitora, vrednog skupljača našeg narodnog melosa, i advokata, koji je besplatno branio siromašne, Vlastimira Pavlovića Carevca


U kafani su nastupali svi značajniji muzičari i pevači toga doba, Beograda između dva rata. Bila je velika čast pevati u Carevčevoj “Savinačkoj kasini”.

Na žalost, kafane ovde sada izumiru. U stvari, ne izumiru nego ih - ubijaju.

Nestale su mnoge kultne kafane, kao „Orač“, „Marš na Drinu“, „Trandafilović“, „Večiti mladoženja“, „Vltava“, ili, „Tri lista duvana“, koja ima poseban istorijski značaj, jer je u njoj obavljen prvi telefonski razgovor u Beogradu, 1883.


kao i čuveni „bermudski trougao“ Šumatovac“, „Pod lipom“, Grmeč“. Potonuo je u svojevrsnom bermudskom trouglu nemilosrdnog gašenja starih, kultnih kafana.



I „Domovina“, recimo, pretvorena u nekakav bezlični, sterilni, strani i doslovno, „Speak easy“. Nepodnošljiva easiness.

Ali, meni je naročito žao „Grgeča“, kao jednog od „mojih“ posebno dragih mesta, a i ubijen je tiho, nečujno, bez ikakve medijske pompe i barem pokušaja, da se spase. Samo je na mestu nekadašnje kafane jednog dana osvanula „Rajfajzen“ banka.

Taj "Grgeč", je inače postojao još od pre II sv. rata, što vidimo na fotografiji Jeremije Stanojevića:


Na žalost, nemam noviju fotografiju. Ali je tu tekst anonimnog autora s jednog foruma:
„…tamo gde je do juče bila kafana Grgeč, na ćošku preko puta Pravnog,
tamo gde smo smirivali ispitnu tremu, jeli najbolji gravče na tavče na svetu,
plaćali sok liku što radi na šalterima da nam overi indeks preko reda… tu je sada jebena rajfaijzen banka..siva, bezlična, hladna i naših para gladna…“

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

«	Decembar 2024					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30	31

• Вук Караџић - Мање познато о Вуку, и о Вуковом споменику
• Милутин Бојић - филм, поводом споменика Бојићу...
• Pomirenje u kamenu - Članak u "Ilustrovanoj politici" o mom fotografisanju spomenika
• Moja fotografija "Pobednika" među 10 najboljih
• Pobednik je teško pobedio
• Dr Vladan Đorđević
• Delijska česma - Dva puta rušena, tri puta građena
• Česma Mehmed-paše Sokolovića
• Zatomljeni Pesnik Beograda Vlajko Stajić - Poeme POBEDNIK i KARIJATIDE
• ULICE SA DVA IMENA

• Generalna [93]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom