Beograd

Beogradski motivi, dočarani posredstvom jedne beogradoholičarke. Ona je književnica, a zove se Neda Kovačević. Njen mejl glasi: nedakovacevic@yahoo.com

Beograd iz Dimenzije X

beogradska | 28 April, 2011 17:08

Стојим на углу Београдске и Крунске, чекајући зелено светло.

Бацам поглед на сат. Четврт до девет.

Насмешим се у себи, задовољан што имам довољно времена да наставим опуштено пешке.

Помислим на њу, која је већ тамо, данас јој часови почињу раније но мени. Дочекаће ме, као увек, испред кабинета.

Подигнем главу, светло на семафору мора да се…

Али, тамо сад семафора – нема.

Одмах уочим: нема више ни седмоспратнице преко пута.

Ту је сад, додуше, исто, дуж читавог угла, на обе улице, једноспратна зграда. На њој пише „'Барајево гостионица“.

На час склапам очи, можда је тренутни поремећај свести, мада, управо сам испаван, јутрос се свеж пробудио.

Отварам капке поново, али тамо је иста слика.

Узбуђен, запитан шта ово треба да значи, али, зачудо, не осећам страх.

Чак ни кад схватим да то више није зрело јутро, око девет, него дан тек отргнут ноћној тами. Праскозорје.

Након спорог трамваја што звони, прелазим улицу.

Лагано се приближавам вратима кафане, и кроз њих разазнајем:

Унутра је већ неколико гостију за столовима. И келнер, који пролази с послужавником.

Улазим у кафану.Седам за сто. Долази келнер. Наручујем две земичке, путер, мармеладу од кајсије, кифлу, туршију,  мочу, дуплу кафу и три деци ризлинга.

Гледам на сат: доиста, имам још много времена, тек је пола шест.

Однекле, тихо, допире Хтео бих те видет. Само мелодија, донета примом и контрабасом.

Једући полако, осматрам около.

За суседним столом, жена средњих година, испред ње чаша црног вина, до пола поједена кифла на тањиру, велики блок за цртање. По једном од листова, она задубљено црта.

Трудећи се да останем пристојан, дискретно се окрећем у правцу њеног помног погледа у хартију.

То је Београдска, трамвај што њоме управо пролази. Само што су на цртежу шине мало изнад коловоза. Као да трамвај клизи по некаквом облаку. А из Крунске, од смера Двора, на раскрсници, чека прилика у униформи, на коњу. Левом држи дизгине, десном, испруженим кажипрстом показује… некуд.

Цртеж је тако веран, жив, да се морам нагнути к прозору, да видим, није ли тамо, доиста…

Кроз окно се види и део призора Крунске улице. Дрвореда, на средини, више нема...

У том часу, иза себе, зачујем тихи глас:

-Из мога је сна ноћас

одјездио касом лаким Кнез.

Свако се јутро на Трг враћам

ата да оседлам.

А тамо, тек постамент.

На њему, ћути шлем.

Схватајући да ме обавија дим, и пријатни мирис неке необичне цигарете, окрећем се у правцу из ког долази глас.

Други сто, и ту, такође жена, млађа него ова што црта. Пред њом, сем тањира с мрвама-остацима пецива и празне шоље за белу кафу, на столу су књига и свеска. У једној руци јој оловка. Замишљена повремено, миче усне, па записује. У другој, извор оног мириса и дима, који и њу сву обавија, танка цигара.

Гледам, тако, и слушам, њу, па онда опет ону другу, што и даље помно црта.

Хтео бих, најзад, нешто и сам рећи, обратити им се.

Али схватам да не знам којој бих прво.

Овој, што црта најпре? Старија је, лакше ћу с њом успоставити разговор.

Али, не, мислим, можда је баш она оптерећенија животом.

Него, баш овој што пише, јер је млађа, а млађима је ипак све лакше.

И тако, гутајући лагано залогај по залогај, земичке с путером, па киселог краставца, моче на кифли,  и најзад, земичке с мармеладом, никако да се одлучим коју бих прву ословио. Вуче ме, и ка једној и ка другој, истом снагом.

Вином терам залогаје низ грло.

Али не успевам разбити ту грудву, што, осећам, скупља се, и расте, од непца, ка грлу.

А зашто се оне мени не обрате, кад их тако пажљиво гледам?

Виде ли ме уопште, занете својим радом? И је ли у реду да оне…?

Не, наравно, морам први ја…

Али, премда бих то силно желео, спознајем: никад нећу бити у стању да одлучим.

Да отерам тескобу, зовем келнера. Ко зна већ колико је прошло, долази време за часове, још ћу и закаснити.

Плативши, нагло устајем, у последњем покушају да се обратим некој од жена.

И, кроз влажну измаглицу на очима, стиснутих усница, окрећем се ка вратима кафане.

Журно, гоњен јадом љутње на себе, искорачујем на улицу.

Свуда, густи мрак.  

На сред Београдске.

Само светлост трамвајских фарова сече таму, и заслепљује ме.

Последњи одјек свести пре но се сав сјури к мени, или ја к њему, је рески звук његовог звона.

 ****

Уз неми крик, нагло се усправљам на кревету, збацујући знојне чаршаве.

Будилник, у пуном полету, звони, одскакује по ноћном сточићу.

Разазнајем полако, цифре на бројчанику.

Пола осам.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 Ovo je  početak moga novog romana  "Beograd iz Dimenzije X"

 I on je delom inspirisan i prožet našim dragim gradom.

 Kafana "Barajevo" koja se pominje u romanu:

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

 

"Barajevo" i Beogradska ulica na fotografiji Jeremije Stanojevića:

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

A više o mom romanu je ovde:

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 http://poeta.5forum.info/t223-topic

 

 

 

BEOGRADSKI MALI PIJAC...

beogradska | 17 April, 2011 14:22

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Još jedan odlomak iz romana  "Povratak košave u Beograd":

 

Београдски мали пијац потопила Сава... - певуши и свира Димитрије.

После, пита га Јанко:

-A, знаш ли на који се то пијац односи?

-Искрено, немам појма - слеже Димитрије раменима - на који?

-Е, па кад већ певаш, што и да не знаш? Испод Зеленог венца, ка Сави, где се у Карађорђеву стаче Краљевића Марка, била је некад пијаца знана као Мали пијац. A уистину је савска обала у то време била неуређена, мочварна и цео тај крај био често плављен.

И у новој лекцији из историје Бегиша сазнајемо:

Да је у то време (средином XIX века) ту било и пристаниште где су пристизале дереглије трговаца из Босне, такозваних «Турака дереглија». Зато је београдски трговац Ћира Христић на тој пијаци о свом трошку, поставио крст од црвеног мермера, ограђен гвозденом оградом и објашњењем - «кад сиђу са брода да виде да су у хришћанској земљи». Крст је данас у парку код долазне аутобуске станице, а мали пијац је нестао почетком XX века подизањем зграде Београдске задруге.

 

BEOGRAD NEKAD I SAD - Deo Drugi

beogradska | 12 April, 2011 20:50

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

 

 

 

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

 

 

 

 

 

Prva opera u Beogradu i pozorište “Manjež”

beogradska | 07 Avgust, 2010 00:51

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Odlomak iz romana "Povratak košave u Beograd":

 

            3. јули 2002.

Лучија се сама «пријављује» да, док смо ми у позоришту, чува Николу.

-Ја оперу не готивим, а нама двома биће супер - каже.

Опера «Норма». Ксенија и Јанко не пропуштају да ме обавесте: прва оперска представа у Народном Позоришту била је «Мадам Батерфлај», 1920. A иначе су прве оперске представе у Београду даване у сали некадашњег хотела «Опера», (пре тога познат као хотел «Булевар»), где је данас биоскоп «Балкан», још почетком XX века.

 

Ипак, њихово најомиљеније позориште било је и остало Југословенско драмско. У шетњи следећег дана, док управо пролазимо крај здања у Краља Милана 50, Ксенија помене:

-Ова зграда би могла носити и надимак «Заменица Народног позоришта».

-Aко мислиш на време, од пре '47, кад је настао наш драги «Југодрп» - допуњује Јанко.

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

-Да - одвраћа она. - Најпре, после Првог рата, кад је Народно позориште тешко оштећено аустријским гранатама, дотадашња Школа јахања преуређена је у позориште. До обнове Народног, «Мањеж» је био једина позоришна зграда у Београду. Онда, немачким бомбардовањем опет разорено Народно. «Мањеж» је опет једино београдско позориште, до обнове велике зграде.

 

 

 

-Колико знам - кажем - онај пожар '97. није био први.

-Није - одврати Јанко - дели их тачно седамдесет година. 1927. године «Мањеж» је сасвим изгорео. Aли, обновљен за наше прилике брзо, две године.

 -A јел’ тачно да је ова сад фасада иста она која је била на том обновљеном «Мањежу»?

-Јесте, сем стакла, наравно. Које, искрено, не знам шта овде тражи - одговара Јанко. - Двојице, проф. Војислава Зађина, и академика Николе Краснова.

-Што, мени је баш кул и стакло... - примећује Лучија, и надовеже - Е, а за школу јахања, има ли је сад у Београду?

-Има - одвраћа Ксенија - на хиподрому.

-Имате и хиподром! Супер - одушеви се Лучија. Е, Никола, гледаћемо трке! И кладити се.

Треба ми свет, отворен за погледе, отворен за трчање

 

 

 

 

Despot Stefan Lazarević

beogradska | 16 April, 2010 19:27

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Odlomak iz romana "Povratak košave u Beograd" :

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

2. јули 2002.

«Нађох најкрасније место од давнина, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, саздах њега и посветих га пресветој Богородици». Каже деспот Стефан Лазаревић у повељи Београду. A нама преноси Ксенија.

Деспот подиже нову, много бољу тврђаву, замак. Прву библиотеку, болницу. Политички, привредно и културно уздиже Београд. Досељава многе способне и богате људе. Претпоставља се да је град тада имао 40-50 хиљада житеља. Београд тога времена путописци описују као «седмоврх град ванредних лепота», називају га «царствујући град», упоређују с Јерусалимом.

 

 

 

Тад је Београд први пут постао српска престоница, 1404.

Деспот Стефан Лазаревић, сјајан дипломата и војсковођа, вешт у политичким играма, човек који после битке код Aнгоре поново осамостаљује српску државу, ексклузивно образован, имао је своју школу борилачких вештина. Постаје чувен по њој у западним земљама, и у Београд долазе млади витезови на обуку.

Деспот Стефан je укинуо феудалне одреде и увео регуларну, стајаћу војску, одлично наоружану, увежбану и добро мотивисану.

У селу Црквине код Марковца, на Космају, у порти цркве Светог Илије, на месту где је умро деспот Стефан, његов пратилац Ђурађ Зубровић подигао је камени обелиск од венчачког мермера, који је сачуван до данашњих дана и на њему је читљив уклесан текст о том догађају.

 

 

            Размичеш завесе, гледаш обећани град

 

 

ADA CIGANLIJA

beogradska | 24 Mart, 2010 17:22

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Одломак из романа "Повратак кошаве у Београд":

 

14. август 1997.

Кад се помене Aда, већина прво помисли на језеро, купање. До сад сам и ја одлазио само зато.

Идем с Aрсенијевићима, али овај пут не тамо, не воле ту гужву, где «седе један другом на глави», како кажу, већ у шетњу шумом. Зађемо мало дубље, у неуређенији део. Нисам скоро чуо овакво певање птица, куцкање детлића, а промакну и срна у даљини. Кажу, има и зечева, многих врста биљака и гљива... Ових око 160 ha још нетакнуте шуме им је последње уточиште.

Успут сазнајем, из занимљиве историје Aде, почев од самог имена.

Највероватније, комбинација келтских речи «синга» (острво) и «лиа» (подводно земљиште). Временом је израз промењен у Циганлија. У давна времена, представљала је удаљену периферију. Добијала на значају само у време ратних сукоба, због свог стратешког значаја. Један од најранијих записа ратних дејстава на Aди Циганлији потиче из 1688. У сукобу турске и аустријске војске (чији одреди су делом били распоређени на Aди) тешко је рањен принц Еуген Савојски, који ће тридесетак година касније предводити аустријску војску у ослободилачком походу против Турака. Опет, наравно, преко Београда.

 

Други интересантан запис потиче из 1788. кад је главни логор аустријске војске, која је држала град под опсадом,био смештен на Aди. У њеним редовима против Турака су се бориле и посебне српске јединице, «фрајкори», чији су припадници били Карађорђе, Aлекса Ненадовић, и друге потоње вође и хероји српских устанака.

            После ослобођења Београда од Турака, Карађорђе је Aду поклонио команданту београдске вароши, Младену Миловановићу. Књаз Милош, погубивши, како се зна, обојицу, прогласи Aду за «државно добро».

На северном шпицу острва показују ми два гроба српских ратника извиђача. Током Првог светског рата вођене су на Aди жестоке борбе између српске и аустроугарске војске.

 

 

 

Прво Европско првенство у веслању, 1932. На Aди изграђене трибине за око 2500 људи. 

Чује се звук који подсећа на хук из дубине шума 

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

 

Nikola Doksat De Morez - Prvi beogradski urbanista

beogradska | 17 Februar, 2010 14:44

 

 

Odlomak iz romana "Povratak košave u Beograd":

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

На Београдској тврђави, у Доњем граду, код Капије Карла VI, Јанко нам говори:

-Знате ли ко је пројектовао ову лепу капију? Целу Београдску тврђаву. Ко је први београдски урбаниста? - обрати се Николи - Још један твој имењак, сине. Никола Доксат де Морез.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4


 

 

            -E quando... Kада? - упита Никола.

            -Кад су Аустријанци поново преузели Београд од Турака, 1717.

            -Па, они играли пинг-понг, a Београд лоптица - примети Никола. - Мало Аустријанци, мало Турци...

            -Само, много грубљу варијанту пинг-понга, сине. Где лоптица обично буде згужвана - објашњава Ксенија

            -Нисте много погрешили - насмеши се Јанко - Али су и градили после. Ето, и овај Николин имењак. Швајцарац, инжињеријски пуковник у аустријској војсци. Од 1725. до 1736, обновио је и изградио Београдску тврђаву. Поделио Београд на четири подручја: на Београдску тврђаву са Горњим и Доњим градом, Српску варош на Савској падини, на дунавској страни - Немачку варош, као и на Карлштат где је данашња Палилула.

-E, allora... порушили турске куће, цркве?

-«Турске цркве» се, сине, зову - џамије. Да. И уместо њих изградили барокна здања, међу којима сви ондашњи путописци помињу велелепну Александрову или Виртембергову касарну, раскошну гувернерову палату «Пиринчану» и у Београдској тврђави, ову Капију Карла VI.

 

 

 

 

-Од тог што си набројао, ничег сада, сем ове капије, нема, зар не? - убацујем ја.

-Нема. Погађате већ зашто.

-Због нова партија пинг-понг - досети се први Никола.

-«Нове партије» Тачно, сине! - климну Јанко, а Никола упита:

-Е, а шта даље било с овога мога имењака?

-«С овим мојим имењаком». И његова судбина, на жалост, сличи усуду пинг-понг лоптице. После је унапређен у генералски чин и наименован за команданта Нишке тврђаве. Али када су је Турци опсели, снагама десетоструко бројнијим од његових, увидевши да нема другог излаза, да би спасао своје војнике од уништења, командант Доксат се повукао. У Београду, одмах га утамничише, баш у овој тврђави, коју је сам изградио. И, под оптужбом за издају, осудише на смрт. Кажу да је пре погубљења рекао: «О, тврђаво, ја сам те саградио, а ти ми сада одузимаш живот».

 

 

SAČUVAJMO BEOGRADSKE PLATANE

beogradska | 05 Februar, 2010 14:26

Да ли сте чули да градске власти намеравају посећи преко 400 платана у Булевару краља Александра?

Акција  "Сачувајмо београдске платане":

http://www.facebook.com/group.php?gid=287356195519&ref=ts

 

Преносим саопштење Удружења "Заштитимо Звездарску шуму",  које се укључило у акцију  "Сачувајмо београдске платане:

Jasno je da je reč o još jednom potezu građevinske mafije, potezu koji će napuniti džepove nekolicine, a svim građanima Beograda naneti štetu.

Mimo građana

Ponovo se, i povodom zamene platana na Bulevaru kralja Aleksandra, ponavlja uobičajena priča: o važnim zahvatima u ovom gradu se odlučuje mimo i iza leđa građana, bez odgovarajuće stručne i javne rasprave.
Postavlja se niz pitanja.
Kako to da su platani u Bulevaru odjednom oboleli a do nedavno to niko nije pominjao? Ako se to znalo već pre par godina, zašto nije ništa preduzeto na lečenju drveća? Zašto nije obaveštena javnost? Zašto nije vođena ozbiljna stručna i javna rasprava o tome šta da se preduzme?
Kada se čovek razboli, ne ubijate ga nego lečite. Zašto bi sa drvećem bilo drugačije?
Zašto se još jednom sve zbrzava?
Na ovako važnim poduhvatima se radi godinama i decenijama. Poznat je prirmer sa kakvom ozbiljnošću je Pariz pristupio zameni drvoreda na Jelisejskim poljima.
Svojim raskošnim krošnjama platani Bulevaru daju osoben izgled i predstavljaju jedan od simbola Beograda. Nije istina da platan nije drvoredno drvo, ima ga i u drugim velikim gradovima širom sveta.
Zašto se tako bahato uništavaju simboli Beograda? Zašto se tako olako narušava jedna važna ambijentalna celina?
Još uvek se ne zna šta će biti posađeno u Bulevaru umesto platana, što je još jedan dokaz neverovatne neozbiljnosti kojim se pristupa ovom značajnom i dalekosežnom zahvatu. Princip – lako ćemo - ne vodi nigde. I nije obeležje odgovorne uprave.
Manje drveće o kome se govori neće moći da zameni postojeći drvored ni u estetskom, ni u ekološkom, ni u simboličkom pogledu.
Kako će mlada stabla podneti zagađenje jedne od najvećih i najprometnijih ulica u Beogradu?
Zašto će Bulevar mesecima ostati bez drveća, od seče pa sve do završetka rekonstrukcije?
Koliko će sve to da košta?
Zahtevamo da se pitanje drvoreda odvoji od pitanja rekonstrukcije Bulevara i da se o ovom problemu otvori krajnje ozbiljna stručna i javna rasprava tokom koje bi se razjasnilo ima li leka postojećem drveću i, ako ga nema, kako ga adekvatno zameniti a da se ne uništi ambijent i jedinstveni šmek Bulevara.
Načelo – sve od nule i i sve počinje od nas nije obeležje dobre uprave. Dobra uprava čuva i unapređuje ono što joj je povereno.
      
  
   

 U subotu, 6. februara, kod Cvetkove pijace, od 12 do 14 časova, biće potpisivana peticiјa protiv seče platana. Predstavnici inicijativa za zaštitu Zvezdarske šume, za zaštitu beogradskih platana i za zaštitu zelenih površina u Mirijevu će biti prisutni.
Dođite, potpišite peticiju i informišite se o problemima koje građanima Beograda pravi građevinska mafija.

 

Фотографија од прошлог лета:

 

Овде се види да је штета над платанима већ учињена. Али, не дозволимо да дрвеће буде сасвим посечено.

 

А како је некада то дрвеће  на Булевару изгледало, види се из ове фотографије:

 

 

 

 

Kuća Jovana Ilića

beogradska | 30 Januar, 2010 13:55

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 Ондашња Ратарска 11, потом Џорџа Вашингтона 22. Преко пута садашње «Видин капије», тадашње кафане «Седам шваба», на ћошку данашњих улица Палмотићеве и Џорџа Вашингтона.

 

 

 

 

На овом месту, шездесетих год. деветнаестога столећа, до незнано тачно које године (споменуше негде само: «после 1939»), била је кућа романтичарског песника у народном духу, секретара Светоандрејске скупштине и каснијег министра правде Јована Илића.

 

 

 

 

Беше она стециште људи од пера и духа. Књижевно средиште престонице, звано и «први београдски књижевни клуб». У њој је настало 36 оригиналних лирско-драмских дела, а неколико преведено. Никакво чудо: Јован Илић са супругом Станом имао је четири сина - Милутина, Драгутина, Војислава и Жарка, све књижевнике. (Сем тога, и три кћери: Милеву, Јелену и Божицу). Од њих данас је најпознатије име песника Војислава Илића.

Кроз ову кућу прошла је цела наша књижевност седамдесетих и осамдесетих година деветнаестог века. Бан, Ненадовић оба Лазе, Костић и Лазаревић, Ђура, Шапчанин, Змај, Глишић, Веселиновић, Матавуљ, Ранковић, Сремац, Матош, Домановић, Шантић, Ћоровић, Скерлић, Нушић, Митровић... Поред поменутих, овде су радо навраћали и велики пријатељи Јована Илића, Сима Милутиновић Сарајлија и Бранко Радичевић.

            Године 1883. у овој кући основао је стари Јован Илић са синовима Војиславом и Драгутином, као и родољубивим песником Каћанским  "Друштво за уметност"

 

 

Čubura...

beogradska | 05 Decembar, 2009 00:43

...
Odlomak iz romana "Povratak košave u Beograd":

 

2. јануар 2004.

Иначе, и о Чубури, ред је да запишем. Ваљда сам неки бар полу-Чубурац. Назив, по многима, потиче из времена кад је ту, ваљда на месту где је сада парк, постојао бунар - извор из кога су, кроз некакву шупљу цев, или велико буре, сви захватали воду. A Турци за шупљу цев кажу: чурук буру.

Aли, Ксенија пише да се нико не сећа бунара, и вели да је назив вероватније настао овако:

«Субура је било име једног од резиденцијалних, али и по пороку чувених квартова старог Рима. Имао је и улицу истог назива, познату по занатлијама, пијаци, и прљавштини. На италијанском и данас за прљаво предграђе каже се управо: Suburra.

Може се, дакле, претпоставити да је аустријски фелдмаршал Гидеон Лаудан, бранећи Београд од Турака крајем XVIII века, своје тек прокопане ровове означавао античким именима у знак обожавања војсковођа и старог Рима: Via Aurelia, Via Appia Antica, Via Subura... и баш тај, тек прокопани шанац, који се протезао овим делом Врачара, назвао по једној од тих улица».

Aли, Димитрије не прихвата теорију о, како рече, «некаквим субурама»:

-Aма, од кубура је. Сви добро памте свађе с тучњавом, кубуре, тамо је, брате, малтене до скора била Циган-мала, с кафанама, куплерајима. То је, бре, тек за ону «конференцију» «тарзана,-љубитеља-банана-с-грана» и људождера с којима се Брозомор дружио, тзв. «несврстаних» разбуцано. И «Кикевац», и «Чубура». A добро, де, баш, ако није од кубура, онда је сигурно од, «чурук-буру». Како да баш на сред Чубуре није био бунар, кад по целом Београду, к’о у Aрабији нафта, где год забодеш штап, шикља природна вода. A јел’ није сама писала и о чубурском потоку?

И пронађемо у књизи:

«Чубурски поток, у дну улице Престолонаследника Петра, текао је несметано, а понекад, за кишних дана и за време провала облака, и шумио бучно, те је знао однети ћупријице и даске које су домаћини постављали преко потока испред својих кућа да могу прелазити на другу страну у свако доба. По њему су пловиле патке и тиме увесељавале децу у Рејонској улици, касније названој Јужни булевар».



 

Narodno pozorište

beogradska | 13 Novembar, 2009 16:26

Narodno pozorište na Trgu republike, građeno je od 18. avgusta 1868. godine (maloletni knez Milan Obrenović je tog datuma položio kamen temeljac) do 30. oktobra 1869.Tad je i otvoreno.

Zgradu je projektovao arhitekta Aleksandar Bugarski, a preduzimač i izvođač bio je Josif Štajnlehner.






Izgled po ideji Bugarskog iz 1869.



Prva rekonstrukcija je usledila u dva navrata: 1911-1912. (ometena balkanskim i Prvim svetskim ratom) i 1919-1922. po projektu Josifa Bukavca iz 1911. godine.



Izgled po prvoj rekonstrukciji, 1922.



Rekonstrukcija planirana 1940. (isprva poverena Gojku Tadiću a potom je predata Dragutinu Gudoviću, arhitekti Ministarstva građevina) nije izvedena, usled aprilskog bombardovanja 1941. Bomba je potpuno razorila pozornicu i gledalište.



Ali, već krajem iste godine, pozorište je dobilo novu scensku opremu, električne instalacije a bina je još jednom, znatno, proširena. Sa pročelja  je izbrisana gotovo sva dotadašnja dekorativna plastika.

U drugoj fazi ove rekonstrukcije,odmah posle rata, dograđen je modernistički oblikovan aneks radnih i upravnih prostorija objekata, sve do Ulice braće Jugovića.






Izgled treće rekonstrukcije sa dograđenim delom



Rekonstrukcija enterijera je opet izvedena 1965. pod rukovodstvom Nikole Šercera.

Od 1986. do 1989. preduzeta je najobuhvatnija i najcelovitija od svih dotadašnjih intervencija. Iako su se stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada zalagali da se pozorištu vrati izgled iz 1869. obnovljen je Bukavčev model iz 1922.

 

(Izvor: Sajt www.skyscrapercity.com) 

Telefonska centrala, Kosovska

beogradska | 10 Oktobar, 2009 16:59


Podignuta je 1908. na uglu Kosovske broj 47 i Palmotićeve ulice. Sazidana je u vreme kada je Beograd, kao nevelika varoš sa 80.000 stanovnika i oko 8.000 mahom prizemnih kuća, već posedovao moderni vodovod, električnu centralu i predajnu mrežu, električni tramvaj koji je zamenio konjski, već pripremljen generalni projekt „kanalisanja" grada te gotovo poluvekovni običaj prenošenja informacija telegrafom. Po narudžbini Ministarstva narodne privrede još devedesetih godina XIX veka izrađen je projekat za Centralnu zgradu pošte, telegrafa i telefona Konstantina Jovanovića na mestu današnjeg Doma Vojske.



Pravi tehnološko-tehnički osnov rađanju auditivne kulture i masovnijeg interpersonalnog saobraćanja telefonom dalo je tek podizanje zdanja za glavni komutator, na no¬voizabranoj lokaciji, uglu Palmotićeve i Kosovske ulice. Posle studijskog obilaska Telefonske centrale u Pešti 1905, jedne od najsavremenijih u Evropi toga doba, osokoljen inostranim iskustvom, projekat beogradske Centrale izrađuje mladi docent Beogradskog univerziteta Branko Tanazević. Omogućivši postavljanje telefonskih instalacija za 6.000 pretplatnika, okupivši u svome enterijeru odeljenja poštanske i telegrafske službe, zgrada Telefonske centrale sasvim je zadovoljila potrebe malog, i još uvek sujeverjem zaodenutog grada, u kome je, uzgred rečeno, banalna predrasuda o baksuznom pretplatničkom broju 13, već jednom osujetila genezu i šire rasprostiranje telefonije.

„Jer svaki narod, ma koliko da je mali", pisao je Tanazević, „ima prava, kao i jedna individua, na svoje razviće u istoriji sveta". Time je, stoga, to uplašeno uvijanje tehnologije pod domaćinski, zavetni plašt srpsko-vizantijskog stila zadobilo opravdanje, premda je samoisticanje narodnih osobenosti i tradicijskih mitema bilo pristalije fasadi kakve ustanove od nacionalnog značaja poput Ministarstva prosvete (rekonstruisao takođeTanazević), no zdanju glavnog komutatora.




Upoznavši se sa dostignućima savremene tehnike, ali gotovo istovremeno obišavši stare srednjovekovne spomenike, arhitekt Telefonske centrale shvata da stepen „onarodnjavanja" arhitekture ne bi smeo biti prekomeran. Čak i više od toga. Profane građevine u srpsko-vizantijskom stilu , ističe on u „Srpskom tehničkom listu", nemoguće je projektovati. Umesto odlučnog zahvatanja u domen celovite arhitektonske obrade prostora, normativistički postulira da je za „modernu arhitekturu"(srpsko-vizantijskog stila) dovoljno slediti „impresiju" starih formi, njihovo podražavanje u malteru, i pri tom ne insistirati na starom „načinu zidanja", zapravo prenošenju čitavih tektonskih oblika srednjovekovne ar¬hitekture. U iznalaženju podesnog „modula" za naše buduće profane građevine, „impresija" i „naznačenje" starih motiva i oblika nas zasad, kao metodi toga iznalaženja, moraju zadovoljiti.

Uprkos oštrom, i javno iznesenom protivljenju Tanazevića, zgrada Telefonske centrale nije podignuta na regulacionoj liniji Kosovske ulice već, sasvim protivno građevinskom zakonu i onoga doba, sa nje povučena u „avliju", zbog stare zgrade komutatora koja se nalazila na toj liniji. Već sačinjeni projekat je otuda valjalo izvesti na nagnutom ter¬enu klinaste, a ne, kako je planirano, pravougaone osnove i bez nagiba, te je, pored otežane komunikacije određenih unutrašnjih prostorija i razlike u koštanju, trebalo „istegliti" već proporcionisani front zgrade za čitav metar. Građevinske radove na ovom, batal-džamijskom zdanju, izvodio je jedan od viđenijih „prestoničkih" građevinara toga doba, Nikola Vitorović.


Između dva rata (1921-26), zgradi je nadzidan sprat koji nije narušio njen prvobitni sklad. Intervenciju je izveo sam autor a gradnju nadzirao Petar Popović. Ipak, veličina kubeta, primerena prvobitnim obrisima i razmerama objekta, uveličavanjem njegovog gabarita izgubila je svoj nekadašnji vizuelni značaj.

Plan nadziđivanja:

http://www.muzejnt.rs/images/dokumentacija/zbirke_mnt/covek_i_tehnika/zbirka_odeljenja_arhitekture/branko_tanazevic.jpg

Zdanje Telefonske centrale je obnovljeno 1989. po projektu Z. Jakovljevića . Ima podrum, prizemlje i tri sprata.

(Podaci preuzeti iz knjige "Arhitektonska enciklopedija Beograda" Slobodana Bogunovića) 

Radio Beograd

beogradska | 15 Septembar, 2009 17:50

Радио Београд

 

 

Још један одломак из мог романа "Повратак кошаве у Београд", илустрован фотографијама, и занимљивим линковима везаним за историју Радија:

30. септембар 1993.
Јанко и Ксенија, једини људи које познајем, да немају у кући телевизор.
Јанко крај радио апарата. «Грундиг», преисторијски, старији од мене, чини ми се.
Окреће скалу, смењују се језици, станице. Помно тражи ону, њему најомиљенију.
Кад ме угледа, не прекине. Осмехне се, у знак да му је драго што ме види, и извињавајуће. Без речи ми показује да седнем. Контам да ћу морати да сачекам крај емисије.
A кад се из тог замешатељства разних звукова, коначно пробије тај толико жељени, Јанков израз одаје осећање као кад жедан из пустиње најзад дође до воде. Сав се предаје слушању.
Кад се емисија заврши, не издржим да не упитам:
-Видим, смарате се тражећи. A данас има супер радио-апарата. Потпуно дигитализованих, који памте станице. A, још боље, сателитски.
-Знам, и јесте некад мало... - одвраћа Јанко - Aли овај ми је особито драг, још из Београда.
-То је режимски радио. Како можете да га слушате?
Јанко се осмехне, помало горко, чини ми се:
-Да, тачно. Aли, заправо, радио је изнад свих режима, као институција, и цивилизацијска тековина. Узгред, нашег Тесле откриће. И ја га, напросто, морам слушати. Уживам у српском језику. То је моја култура, моја традиција. Једино у Београду могу да ходам улицама затворених очију...
Мало касније, настави:
-1. октобар 1924. Чаробна кутија је оживела...
Помислим - и Јанко је мало као та кутија, кад јој само дарнеш право дугме. Тако сазнајем:
«Хало, хало, овде Радио Београд на таласној дужини од 455 метара. Молимо све који нас чују да нас обавесте о начину пријема, јачини гласа и модулацији». Глас спикерке Јелене Билбије.

 

Предајник је био у Кнез Михаиловој 42, зграда некадашње Хрватске штедионице. Касније, начињен је јачи, и краткоталасни, у Макишу, 20 киловата, емисиона зграда са антенским постројењем, била је здање занимљиве, модерне архитектуре. Почетни сигнал био је први такт песме Милкина кућа на крају. (Пред Други светски рат, почетни сигнал замењен је првим тактом Хеј, трубачу с бојне Дрине). У тo врeмe сaмo 10 eврoпских зeмaљa имa рaдиo-стaницe. Овај Радио Београд је угашен 1. јула 1926. доласком Марија Осане из Љубљане у Министарство ПТТ за руководиоца одељења радио саобраћаја. Осана је лично тражио гашење под изговором да радио програм Главне радиотелеграфске станице Београд - Раковица, "не даје никакве резултате". Крајње бесмислено и немушто образложење. Онда се те године отвара Радио Загреб и припрема отварање Радио Љубљане. Послератна идеологија је многе врло значајне ствари из тог периода маргинализовала.Тако је званичан дан ЈРТ у комунистичкој Југославији био - датум оснивања Радио Загреба! А ја сам стално упорно тврдио, а и данас тврдим, што је и сасвим очигледно, како је Раковица с јесени 1924. једнако - Радио Београд. Али, кад се у све уплету неке друге ствари… (То је, можете ли веровати, између осталог стајало и у оптужници, кад су ми својевремено судили у Београду, да „ширим националну нетрпељивост“). Елем, ово је битно: - дa je правде, 19. септембар1924. би био датум који би се признавао као почетак радиодифузије у Србији, Балкану и Јужној Европи. Далеко пре него многе важније европске земље оног доба (пре Беча и Рима). Захваљујући томе што је имала ову станицу, Краљевина СХС постала је чланица Међународне уније за радиофонију приликом њеног оснивања 1925. у Женеви. На пример, још увек мало ко зна, јер се још увек прећуткује, и да су, упркос оном прекиду, инжењери у Министарству ПТТ крајем 1927. поново пустили у рад бољу и јачу радио станицу у Београду (овај пут у својој канцеларији у Делиградској). Да буде још занимљивије, ова радио станица читава je настала у самоградњи. И радила, практично, све до редовног пуштања у рад Радио Београда, 24. марта 1929. Тога дана се огласио, из зграде Српске Академије Наука, Радио Београд А. Д. Значи, није био државни. За крајеве без струје увезени су и портабл радио апарати на батерије. Многи су имали и радио-детекторе са слушалицама, за које се није плаћала претплата. Међу главним акционарима била су тројица Немаца: Роберт Веге, Густав Браун и Фрања Мозер. У почетку је техничка и финансијска документација вођена на немачком језику! Постоји књига Роберта Вегеа, коју је с немачког превео Фрања Мозер из 1929. са упутствима претплатницима за коришћење радио апарата. Мозер је иначе био фолксдојчер, власник предратне Винарије у Земуну, коју су му комунисти отели '45 и претворили је у „Навип“. (Вероватно је и то један од разлога зашто се пуна истина о Радио Београду заташкавала). Одмах су позвали Царевца, да оснује Народни оркестар, а током неколико следећих година настао је и Симфонијски оркестар, Џез оркестар, Хавајски квартет. Кажу да је тада бити примљен за музичара и певача на Радију било теже но постати члан Академије Наука…
-Царевац - усудим се да прекинем причу из чаробне кутије - чуо сам од мајке. Колико се сећам из прича, држао је и кафану, негде изнад Славије.
«Аха, Алфијери», кажем себи, «памтиш оно што ти је интересантније, кафану». Али Јанко ми прекида нит тих „мудрих“ мисли:
-Да. „Савиначка касина“. Доводио је повремено чланове Оркестра да ту наступају. Певати у Царевчевој кафани била је велика част и најчувенијим певачима. Царевац, вредни сакупљач и упорни бранитељ српског народног изворног мелоса. Али је пре Другог светског рата он био и успешни адвокат. Бранио бесплатно сиромашне...

-А, после рата? - улучим час да питам кад Јанко избаци два-три дима лулом. Да га мало одморим? Или, у благонаклоној иронији, дискретно замолим нек мало застане, како оволике податке да савладам? А још увек је у предратном добу. Али, он би овако могао сатима. И одговара истим жаром:
-Полако, стићи ћемо и дотле. Али пре тога, да вам, као љубитељу џеза, још нешто испричам. Радио џаз (није грешка, тако су најавили) оркестар" је свој први концерт на Радио Београду одсвирао у среду 20. марта 1929. године од 22:00 сата, а затим и у четвртак 21. марта у исто време. А, затим, Други светски рат... У сред те бизарне мешавине нацистичке окупације и општег, некритичког посрбљавања свега што се могло, Радио Београд очувао је, неким чудом, и џез музику. Пре свега, на Радију, „Soldatensender Belgrad, Немачком војном радију Београд“ како се тада називао, свирао је оркестар Фридриха Мајера. Мајер је био, нећете веровати - антифашистички оријентисан. У оркестру би ангажовао добре музичаре различитог порекла и тако им спасавао главе од полицијских прогона и терора. На жалост, не знам шта је с њим до краја рата било. Претпостављам да је остао све време окупације у Београду и да га нису, као његовог претходника, Ханса Георга Шица, значајног немачког џез музичара, (како видите, нимало наивни људи нису слани у Београд), послали на источни фронт. Једном, негде 1943, настао је снимак за плочу који показује да је садејсво домаћих и немачких музичара итекако било делотворно. Оно мало што сам имао срећу чути испод крцкања и шкрипавог звука је заиста магично искуство: свирка потпуно у духу најчишћег свинга, виртуозно и на нивоу европског џеза. А свирао је на Радију и Бубиша Симић, тада матурант, са својом дружином. Aмеричке композиције су, додуше, морали преименовати у српске, али било је ту доброг џеза.
-Значи, има снимака с радија од пре рата, и ових, за време?
-На жалост, врло мало тога је сачувано, иако је Радио Београд још пре рата располагао занимљивом апаратуром тзв. „резачима плоча“. Имао их је неколико. На њему су резане нарочите плоче, не грамофонске, него је то пре личило на некакве фолије, траке, као својеврстан магнетофон свога доба. Прављени су снимци битних емисија, за неку врсту одложеног преноса, Служби Божјих из Саборне цркве, из Опере, с концерата, предавања из Коларчеве задужбине. Велик део је уништен у бомбардовањима. А пред коначне борбе за Београд, био je Радио небрањен, могло се несметано ући, те је доста и тад разграбљено.
-Преноси? Зар су и пре рата…?
-Наравно. Радио је имао сталну кабловску везу с Народним позориштем и Саборном црквом а са осталих места је преносе вршио неким премошћивањима или телефонским везама. Само две недеље по оснивању, изведен је први директан пренос, једне фудбалске утакмице. А први директан пренос опере из Народног позоришта зачуо се у етеру, то тачно памтим - 19. априла 1929.
-А, ти резачи, је ли то било нешто специјално, само за радио, или као данас, касеташи, да свако може…?
-Добро питање! Да, имали су их људи и приватно. Али нису били ни близу тако распрострањени. Памтим из прича, имао га је и један очев пријатељ. Он је, на пример, успео да сними појање хора београдске Саборне цркве, директно на лицу места (што је тада вероватно било прави мали подвиг). Такође, у драматичним данима пред априлски рат оваквим резачем снимљени су објава младог Краља Петра о ступању на престо, коју је, глумећи краља, заправо читао један од официра пучиста, и говор Патријарха Гаврила Дожића…
-А после рата - улучим опет моменат да питам, јер, овим темпом, да ли ћемо икад дотле стићи, помислим - Од кад почиње да се масовно снима?
-Све до '54, емисије су се углавном давале уживо, а трајно је остало понешто на предратним грамофонским плочама, и приче о неким сјајним гласовима. Наставили су и после рата, и Бубиша и Царевац са својим оркестрима у Радију… Међу успоменама из раног детињства су ми нека од тих имена и гласови певача, композиција. Можда сам први пут постао свестан српске традиције кроз народну песму с радија.
-Знам и за Бубишу, од ортака из Београда, и, опет, од мајке. И неких српских песама које је певала сећам се. A отац је због ње научио српски. И крштен сам у Српској православној цркви. Aли, српску културу, историју ипак, нисам стигао довољно да упознам, да бих их смео назвати «својим».
-Aко вас само занима, овде ћете моћи надокнадити све пропуштено - каже Јанко.
You Don't Learn That In School.

 

Легендарна спикерка Радио Београда, Драга Јонаш: 

 

Зграда Занатског дома пре Другог светског рата:




Изузетно занимљив фељтон о радијском певању, аутор Саша Јанош:
http://starigramofon.wordpress.com/feljton/


Чланак о Јелени Билбији:
http://grahovo.net/joomla/index.php?option=com_content&task=view&id=429


Драга Јонаш:
http://www.radio103.rs/draga2.php


О згради Радио Београда:
http://sajkaca.blogspot.com/2008/04/radio-beograd-building-in-belgrade.html



 

 

 

 

 

Palata Albanija

beogradska | 31 Avgust, 2009 13:12

Zvaničan naziv ovog zdanja, dobro nam svima znanog kao “Palata Albanija”, je Zgrada Hipotekarne banke Trgovačkog fonda u Beogradu.




Na ovom mestu, najverovatnije 1840. godine podignuta je kuća u kojoj se nalazila kafana "Kod Albanije”, što se može videti i na sledećoj fotografiji iz 1914. godine.



Negde posle prvog svetskog rata kafana menja naziv u “Albanija”. Ova kafana je bila na odličnom mestu jer je u blizini bio hotel Moskva, a svako ko je hteo da pođe ka Kalemegdanu je morao proći pored nje i čuvenog sata koji je Beograđanima bio neka vrsta orijentira, i mesta za sastanke.



Izveštaj vlasti iz 1938. godine kaže da je kafana bila uglavnom izgrađena od blata, trošnog drveta, kao i da je imala ogromnih problema sa ventilacijom.

Čest gost ove kafane, pored mnogih poznatih Beograđana onog doba, bio je i Branislav Nušić.



Najpopularnija ali netačna verzija o nazivu kafane kaže da je kafana dobila ime u znak zahvalnosti Albanije što je dopustila srpskoj vojsci da se povuče preko njene teritorije tokom prvog svetskog rata. Na fotografijama kafane koje su nastale mnogo pre prvog svetskog rata vidi se da se ona zove "Albanija". (Ovo inače nije jedina kafana koja je nosila slično ime, takođe su postojale kafane “Mala Albanija” i “Albanez”).



Upravo je kafana "Albanez" vrlo zanimljiva pri otkrivanju imena kafane "Albanija". Kafana "Albanez" se nalazila na samo nekoliko metara od "Albanije", na Terazijama. Ugostitelj u ovoj kafani je bio Mihajlo Kostić koji je račune potpisivao sa “kod Albaneza Skenderbega”. Zašto je on to činio niko ne zna, ali se zna da je 1896. prešao da radi u kafanu "Albanija", ali ne zna se da li je on zatekao to ime po dolasku ili je hteo na svoj stari ugled da privuče mušterije i dao naziv kafani "Albanija".

Kafana "Albanija" , verovatno 30-tih godina, postaje restoran "Albanija".




14. januara 1938. Hipotekarna banka Trgovačkog fonda Kraljevine Jugoslavije objavljuje oglas pod sledećim nazivom: “Konkurs za “Izradu idejne skice za novu zgradu hipotekarne banke Trgovačkog fonda u Beogradu”". Kao što se vidi, nijednom rečju se ne spominje palata Albanija osim u novnskim člancima toga vremena. 6. aprila1938. se objavljuju imena pobednika na konkursu i od tog trenutka počinje prava zavrzlama oko toga ko je autor zgrade.

Konkurs se smatrao neuspešnim i nije dodeljena prva nagrada dok su drugu nagradu prvobitno dobili arhitekte iz Zagreba, Branko Bon i Milan Grakalić, ali im je nagrada oduzeta jer u to doba njihova škola nije imala rang visoko školske ustanove, kojije dobila naredne godine, 1939. Zbog ovoga, drugu nagradu dobijaju Hinko Bauer i Marjan Haberle dok treću dobija Milan Zloković.



Pošto se žiriju najviše svidelo rešenje Bona i Grakalića oni odlučuju da ga prihvate kao pobednika, ali uz određene izmene. Zbog situacije sa diplomama, Grakalić i Bon unajmljuju beogradskog arhitektu Miladina Prljevića da ih predstavlja u ovom poslu. Nakon izvršenih izmena, fasada Hipotekarna banka otkupljuje projektnu dokumentaciju, ali kaže autorima da će verovatno odustati od gradnje zbog mogućeg rata. Ovo je verovatno bio samo izgovor jer je poznato da je bilo nesuglasica oko honorara. Nakon odlaska Bona i Grakalića u Zagreb kreće se sa gradnjom palate. Bon i Grakalić su se najviše žalili što se uopšte ne navode kao autori objekta već se sve zasluge prebacuju na Miladina Prljevića.

Ključnu ulogu u toku izgradnje ima statičar Đorđe Lazarević, koji je svoj posao odradio besprekorno dobro, te prilikom savezničkog bombardovanja bomba od pola tone nije uspela da sruši zgradu.














Izgradnja je završena 20. oktobra 1939. U tom trenutku je već počela Nemačka agresija na Poljsku koja se posle uzima kao početak drugog svetskog rata. Nažalost, dolaze crni dani po Palatu Albanija.





 

Palata "Albanija" 1945.

 

Palata "Albanija" 1948.

Kada je bila izgrađena, palata je dominirala svojom okolinom, ali se sticao utisak da je mogla biti malo viša od zvaničnih 45 metara. Ovo je na umu imao i Bon koji je napravio i projekat za nadogradnju još četiri sprata. U realizaciju, tj. pribavljanje dozvola, se krenulo početkom 1990, ali je još jedan rat omeo ovu nadogradnju.



Korišćen materijal Ivana Stojanovića sa:

http://unkool.wordpress.com/2009/01/21/palata-albanija-od-prizemljuse-do-visespratnice/ 

Astronomska opservatorija na Zvezdari

beogradska | 17 Avgust, 2009 21:53

 Odlomak iz mog romana "Povratak košave u Beograd":

19. октобар 2003.
«Брдо и крај око њега, а у ствари и сав простор наниже до Вуковог споменика, који је у Београду данас познат као Звездара, све до почетка 30-тих година двадесетог века звао се Источни Врачар.
A онда је, 1931, на делу Источног Врачара којим се простирао Лауданов шанац, на брду, изграђена Aстрономска Опсерваторија.
Народни израз за њу је звездарница, или звездара, те се ускоро и читав тада беспутни крај прозвао тако, Звездара, препуштајући претходни назив само центру ближим и заправо западнијим деловима, с друге стране Булевара краља Aлександра.
Иако је пре тога дуго трајала расправа где је изградити, Опсерваторија је подигнута баш на месту које је главни стратешки правац свих војски које су овим крајевима пролазиле. За време Другог светског рата, рецимо, Немци су однели неке важне инструменте. Касније, током борби пред крај рата у Београду, Опсерваторија је и знатно оштећена Данас, ширењем Београда, показује се да је ова локација исувише близу центра, и почиње да смета раду Звездарнице.
Опсерваторију је пројектовао чешки архитекта Јан Дубови.



Главна зграда је архитектонски изузетно занимљива, као и читав комплекс осталих здања.
Aли, мало ко зна да овде постоји и сунчани сат. Које место би му било примереније од овог окружења? Само што има једну «ситну» ману: од почетка, не ради. Никад није постављен правоугли окомити део који упошљава Сунце у мерењу времена. A камена плоча, с уклесаним римским цифрама које означавају сате, бивала је повремено и сасвим зарасла у траву. Као да су и запослени у Опсерваторији, обузети другим, важнијим пословима, заборавили на овај сунчани сат. Можда уистину изграђен само куриозитета ради. Aли, чему, такав, недовршен, кад нема сенке да мери време? A на улазу у главну зграду Звездарнице стоји мото «Omnia in numero et mensura». «Све је у броју и мери».

Или је време овде стало? Можда, ни не постоји, кад се загледамо у звезде.
Из књиге «Осветљени Београд». Део с насловом: «Место где време не постоји».
Време, време ми више није проблем. Дани су се претворили у сате… …Под великим, светлим сунцем, под великим, светлим сводом










 
Powered by blog.rs