Beograd

Pošto je bila reč o knjizi, evo i priče o knjižari. Za razliku od mnogih drugih, na žalost nestalih, ipak je, konačno, spasena od propasti.

„Knjižara „Geca Kon“, koja više od sto godina postoji na početku Knez Mihailove ulice, prema odluci Vlade Srbije, a na inicijativu Ministarstva kulture, proglašena je za značajno kulturno dobro. Kupac „Prosvete“ koja je vlasnik ove knjižare, neće nikada moći da joj menja ime i namenu, da je pretvori u parfimeriju ili prodavnicu odeće, što su nakon privatizacije postali „Nolit“ i „Jugoslovenska knjiga“
(„Blic“, 7. februar 2009)


Geca Kon
(2. VIII 1873, Čongrad – 1941, Beograd)

Geca Kon je rođen u mađarskom delu Austro-Ugarske kao sin rabina u poznatoj jevrejskoj porodici. Posle njegovog rođenja, porodica se seli u Zemun. U Zemunu je Geca učio trgovačku školu a potom je otišao u Novi Sad i upisao se u gimnaziju. Zavolevši knjigu sa jedne vrlo praktične strane, ubrzo je napustio gimnaziju i prešao u Beograd da uči knjižarski zanat kod poznatog Fridriha Breslauera ali se, nezadovoljan, vratio u Novi Sad i počeo raditi u knjižari kod Arse Pajevića. Ni tu se nije smirio nego se 1894. godine opet vratio u Beograd i stupio u dobro uređenu staru Fridmanovu knjižaru.


Molba za prelazak iz Austro-Ugarske u Srbiju:


U potrazi za novcem otputovao je u inostranstvo, odakle se vratio 1901. godine, dobio srpsko državljanstvo i napokon u Beogradu otvorio svoju knjižaru. U njoj je praktično primenio svu svoju ljubav prema knjizi i svoj trgovački dar. Zamislio je da u njoj izdaje dela iz srpske i strane književnosti pa je pozvao srpske i hrvatske pisce i izdavače da mu šalju knjige i časopise, kao i novine, po jedan primerak koji bi platio odmah, a drugi bi naručivao prema potrebi. Oko njega se okupljaju istaknuti književnici i drugi intelektualci tog doba, saradnici Srpskog književnog glasnika: Slobodan Jovanović, Branislav Nušić, Andra Gavrilović, Jaša Prodanović, Božidar Kovačević, Miloš Crnjanski i mnogi drugi.
Prva knjiga koju je izdao 1905. bila je Sintaksa srpskog jezika za srednje škole, Janka P. Lukića. 1907. objavljuje prvi prevod strane knjige, Princa Nikoloa Makijavelija (tada izdat pod naslovom Vladalac).


Pečat, simbol Gece Kona:


Geca Kon je veliki deo novca zarađenog štampanjem knjiga iz oblasti pravnih nauka, zakona kao i udžbenika uložio u štampanje dela domaćih pisaca („Zlatna knjiga", „Naša knjiga", „Srpski narod u 19. veku" i dr.) kao i stranih (edicije „Plava ptica", „Plejade", „Karijatide"...).Objavio je veliki broj knjiga, po 200 naslova godišnje, među njima sabrana dela Slobodana Jovanovića, Jirečekovu Istoriju Srba, Dvornikovićevu Karakterologiju Jugoslovena, Cvijićevo Balkansko poluostrvo, dela Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Skerlića, Branislava Nušića, Tihomira Đorđevića i drugih. Od stranih autora izdavao je dela Sigmunda Frojda, Karla Marksa, Benedeta Kročea i mnogih drugih. U Beogradu je Geca Kon postao poznat po tome što je novčano pomagao književnike i sve vrednije kulturne institucije poput „Akademije sedam umetnosti".


Ugovor sa Branislavom Nušićem:



Posebno su zanimljive anegdote vezane za Gecu Kona, pre svega ona o njegovom odnosu prema takođe značajnom ali malom izdavaču Cvijanoviću, za kojeg je govorio: „Neosporno da je gospodin Cvijanović veoma obrazovan čovek, ali mu je greška što, za razliku od mene, čita knjige koje izdaje i zato propada. Za razliku od njega ja redovnim akontacijama pomažem pisce da na miru rade i na vreme mi predadu knjigu za štampu, koju ne čitam, jer imam dobar nos da pogodim koje će se delo dobro prodavati. Eto, u tome leži tajna mog uspeha..."
Zbog kalendara Ratnik, u kojem se veličaju pobede Srpske vojske nad Austro-Ugarskim trupama, okupacione vlasti 1916. godine hapse i internišu Gecu Kona u jednom koncentracionom logoru kod Nežidera u Gradišću. Knjižara je zatvorena, a knjige na ruskom, engleskom i francuskom jeziku su javno spaljene.
Posle Prvog svetskog rata, uspešno nastavlja svoj rad. Prilikom osnivanja prvog udruženja srpskih knjižara u 1921. godini izabran je za podpredsednika, a u 1929. za predsednika udruženja. Te 1929. godine izdaje 2000. knjigu. U Dobračinoj ulici sazidao je kuću u koju je smestio izdavačko odeljenje I skladište knjiga, a u Knez-Mihailovoj je na najbolji način opremio prodajni proctor knjižare. Svoje preduzeće je 1934. godine objedinio sa knjižarom za stranu literature svoga zeta Franje Baha (oženjen Gecinom starijom ćerkom Elvirom) i radnju za prodaju laboratorijskog materijala u Knez Mihailovoj 8 i tu osniva "Izdavačko preduzeće Geca Kon A. D.". Stekao je ogromno bogatstvo. Posedovao je prvi luksuzni automobil u Beogradu i čak ga je pozajmljivao vladi Srbije u reprezentativne svrhe, na primer prilikom posete predsednika Čehoslovačke Edvarda Beneša 1937.


Izlog knjižare u Kneza Mihaila:



U poslu mu je neumoran saradnik bila supruga Elza (devojačko prezime Vajs). Imali su dve ćerke, Elviru i Malvinu, udatu za Leopolda Hercoga, industrijalca iz Zemuna. Njihova knjižara je pred II svetski rat bila najveća i najpoznatija u Jugoslaviji i na Balkanu. Posebno se vešt pokazivao pri reklamiranju knjiga uređenim katalozima koji su izdavani uglavnom po strukama a sastavljao ih je njegov najbolji radnik Boško Veljković. U opštem katalogu iz 1938. na 700 strana popisano je 16.000 knjiga, od toga 14.000 na srpskohrvatskom jeziku.


Narudžbenica za izdanja knjižare:

Fotografija Gece Kona pred rat koju je snimio Paja Jovanović:


Pored mišljenja svojih savetnika S. Jovanovića i Ž. Milićevića, Geca Kon je posebno cenio predloge tada mladog književnika Božidara Kovačevića, poslednjeg urednika „Srpskog književnog glasnika", koji mu je pred rat dobronamerno savetovao da kao veoma bogat čovek zakupi avion i sa porodicom pobegne u SAD. Geca Kon je posle bombardovanja Beograda 6. aprila pobegao sa porodicom u Vrnjačku Banju, gde mu je prijatelj Dušak Milojević preneo poruku od knjižara Rajkovića da je na „crnom spisku" i da treba što pre da ode iz zemlje. Uveren da mu se zla sudbina progonstva u vreme Prvog svetskog rata ne može ponoviti, nije poslušao, pa je uhapšen i odveden u beogradski zatvor Gestapoa zajedno sa Milanom Petrovićem, mlađim bratom književnika Ilije M. Petrovića s kojim je sarađivao. Prma rečima Milana Petrovića, krajem aprila 1941. godine u zbornu sobu zatvora doveli su Gecu Kona koji je preko ruke nosio samo malo ćebe. Kon je Petroviću tom prilikom poverio svoju veliku grešku: uoči hapšenja u Vrnjcima jedan poručnik-avijatičar ponudio mu je da ga za veću sumu novca avionom prebaci sa porodicom u Grčku. Dok se premišljao Nemci su ga uhapsili, oduzeli mnogobrojne kofere i ostavili mu samo malo ćebe i sedam dinara, koje je, jadan, za vreme zatočeništva, pred ostalim zatvorenicima stalno prebrojavao. Valjda je tako stišavao nervozu. ‘’Sećam se’’, pričao je Petrović, ‘’ jedan Bosanac, takođe zatočenik, uspeo je Geci da uzme dinar. Bio je tada očajan, počeo je pred nama da izvrće džepove, stalno se pitajući: 'Pobogu, ljudi, gde mi je dinar! Gde li mi je nestao?' Eto, šta ti je život: u neizvesnosti i mukama zatvora svi smo se počeli smejati videći koliko je tako reći do juče silno bogat čovek sada žalio za dinarom! Bosanac mu je vratio dinar, a Geca nas je prekoreo: 'E, deco, ja sam ovde najstariji, nije red da se tako grubo šalite!' I oprostio nam je... Potom sam sa Gecom bio vozom prebačen u Beč, gde smo u zatvoru bili razdvojeni.
Jednog dana, ugledavši me u hodniku, Geca mi je prišao, pružio mi ruku kao da je predosećao da je to naše poslednje viđenje, i rekao: Ti ćeš možda da se izvučeš, a meni se zna kraj... Pozdravi brata Iliju...' „Bio je to, stvarno, naš poslednji susret."
Mesto Gecinog stradanja nije poznato; ostali članovi porodice, žena Elza Vajs, ćerke Elvira i Malvina, njihovi muževi Franjo Bah i Leopold Hercog, kao i njihova deca, streljani su kod mesta Jabuka blizu Pančeva u jesen 1941. godine. Celokupna imovina im je zaplenjena, a najvredniji deo knjižnog fonda prenešen je u Nacionalnu biblioteku u Beč.
Izdavačku kuću je 1942. preuzelo nemačko preduzeće Jugoistok (Südost), koje je okupator koristio za širenje političke propagande. Posle oslobođenja, 14. decembra 1944. godine, preduzeće je pretvoreno u Izdavačko preduzeće Prosveta.

Odlomak iz mog romana s tim nazivom. Upravo je kročio u svet, putem izdavačke kuće "Mali Nemo"

Ovo je,  u stvari, sam početak:

 

***

Скоро сваке ноћи у сну враћа кошаву у Београд. Хода Теразијама, Булеваром краља Aлександра, родном Косовском... Goin Back Home…

На мосту, загледан у линију што спаја бездано небо београдско с водама. Неисказним, попут његових осећања. Толико би желео да их изрекне. A само један је начин. Музика. Поезија.

Али ноте разноси кошава, магична и неухватљива, као џез. Јад и блаженство у исти мах. Као Serene. И као Ламент...

...Blow Wind Blow Wind...

Не уме рећи да ли то у Сави, дубокој као блуз, ветар мрешка месечину. Или ноте бљескају на води? И ко би то боље испричао, бас кларинет тихог господина с лулом, Долфија, сакс «Птице», Душкова труба, Belgrade Blues-ом. Или, можда, лицем ка ветру, глас Миланов? Она, једина зна. И зато...

Окренути се. К њој.

Тако би желео.

Отвара очи...

Да сам писао роман, вероватно бих почео овако. Aли, ово је само мој дневник. Читам на прескок.

Музика, попут валова, дође, попрска, преплави, дотакне, оде. И све тако, наново, у Круг.



«8. јуни 1993.»

Највише се враћам на тај датум, и многе после њега. И све време, листајући, као да ћу тиме наћи одговор, изнова се питам:

Да ли је било неопходно да се преселим из Рима у Трст? Иди за својом судбином...?

Понекад помислим, боље да то нисам урадио. Могао сам и тамо лепо завршити факс. Aли ја, надобудни, будући филолог, хтео да будем што ближе извору. О'ладио ме извор, што ли сам морао да будем баш толики штребер?

Је ли све то, доиста, судбина? Случај Комедијант, како каже мој најдражи српски песник? Или ја, са својим комплетним «ликом и делом»? Немам појма. Ипак, контам да је за читав даљи ток мог живота пресудан... е, стој, која патетика. Океј, де, рећи ћу: «нарочито важан», овај други датум:



14. септембар 1993.

Кућа Јанка Aрсенијевића, Монтебело.

У дворишту, посебну ми пажњу привуку кош, и мотор. «Хонда» NX 125, мали кросер.

А унутра, у дневној соби на столу, часопис «Musica Jazz».



Док идемо у његову радну собу, Јанко пита:

-A откуд сте баш одабрали студије српског језика?

-Мајка ми је била Српкиња. Милица, рођена Петронијевић. Студирала италијанистику на Универзитету у Падови. Упознала тамо мог оца, и остала. Још као дете сам ишао у Београд. Сваке године проводио бар по један распуст. И сад идем, сваке године.

-Идете... Благо вама - уздахне дубоко. - A имате ли у Београду кога?

-На жалост, од пре три године више не. A мајка ми је умрла пре десет. Отац, прошле.

-Моје најдубље саучешће - каже Јанко, чврсто ми стежући шаку.

-Хвала - одвратим - Ех, имао сам супер екипу у Бгд-у. Најортаци, Димитрије, сад у рату, у Босни, добровољац. Владан, запалио за Aустралију, са све маторима. Комшије, Чубурци, Мутапова... - Помислим за трен на ону Моји су другови... - A ви, не одлазите за Београд?

-Од сеобе у Трст, не. Испрва нисмо стигли, а потом, премда силно желимо, не бих ризиковао да ме мобилишу у тај договорени, и вештачки изазвани рат. Ех... Пет година. Као пет еона...



 

 

Ovim se priča o istoriji utvrđenja Žrnov i spomeniku Neznanom junaku na Avali završava. Naravno, privremeno, kao i sve druge priče o našem Večnom Beogradu.

Na kraju, još samo nekoliko reči:

Spomenik Neznanom junaku Ivana Meštrovića napravljen je od crnog jablaničkog granita. Koncipiran je u obliku sarkofaga postavljenog na masivnom postamentu koji čini šest stepenika. Sa obe strane ulaza postavljene su po četiri granitne karijatide - predstave žena u tradicionalnim nošnjama jugoslovenskih naroda, izvedene bez realističkog naglašavanja folklornih elemenata.



Spomenik zauzima značajno mesto u sveukupnom opusu Ivana Meštrovića kao mauzolej javne namene u kojoj su pejzaž, arhitektura i skulptura podređeni osnovnoj ideji kako bi se naglasila monumentalnost, reprezentativnost i simbolika, a sve u skladu sa namenom spomenika kao simboličkog mesta zvaničnog odavanja počasti svim ratnicima palim za slobodu zemlje.







 

 

Tokom popodneva, na Vidovdan, 1934. godine, Viteški kralj Aleksandar I Karađorđević Oslobodilac stigao je na Avalu.U pratnji pet ađutanata, kralj je obišao spomenik, a potom...


...svečano otvorio spomenički kompleks Neznanom Junaku na Avali.


Potpisana povelja smeštena je zatim u stakleni tubus zajedno sa srebrnim čekićem i položena u temelje spomenika.

Proces uklanjanja i poslednjih ostataka starog grada, budno je pratio kraljev ađutant puk.Ninković.

Postojao je plan da se u blizini starog spomenika Neznanom junaku na Avali podigne novi i reprezentativniji.

Radovi su se obavljali u čak tri smene dok je na realizaciji ovog projekta radila i teška parna mehanizacija.

Kamene blokove srednjovekovnog utvrđenja, majstori kamenorezci pretvarali su u pravilne grubo tesane kvadere kojima je instaliran potporni sistem za budući spomenik na veštačkom uzvišenju.

Na vrhu Avale, u idiličnom krajoliku, dizalo se srednjovekovno, a po nekima, još keltsko i rimsko, utvrđenje Žrnov.

Efektan izgled utvrđenju-osmatračnici davali su masivni bedemi i visoke kule.

Mesto je bilo veoma cenjeno u epohi traganja za nacionalnim identitetom jugoslovena pa ga je jednom prilikom posetio čak i Kralj Aleksandar I Oslobodilac, ali...

...taman oblak nadvio se iznad srednjovekovnog utvrđenja...

...koje je minirano kako bi se na istom mestu započelo sa izgradnjom novog simbola jugoslovenskog naroda.

Od svih bivših Beograđana, Kelti-Skordijci su bili prvi rudari na Avali. Naslednici Rimljani, osim rude, prvenstveno cinabarita (Šuplja stena) i olova, koristili su i avalske izvore. Mokroluškim vodovodom su vukli vodu iz podavalskih izvora do Singidunuma. Na ostacima keltskog utvrđenja legionari su podigli motrilju, preteču grada (tvrđave) Žrnova.



Zanimljivo je da iz vremena Vizantije nema mnogo podataka o Avali, mada su njena rudna bogatstva i tada eksploatisana. Slovensko ime planine je bilo Žrnov, kao i male tvrđave koju su krajem milenijuma obnovili Srbi. U srednjem veku Žrnov je imao tri visoke peći za topljenje rude, a sa sačuvanih likovnih zapisa na svili se vidi da je grad imao dva bedema, jarak i pet kula visokih po 25 metara, od kojih je najviša bila srcolikog preseka. Beogradska planina pominje se i u dokumentima iz turskog vremena. Kada nije uspeo da osvoji Beograd 1440. godine, sultan Murat je pre povlačenja u Jedrene gde mu je bio dvor, naredio da se na ostacima srpskog Žrnova podigne utvrđenje Gjuzeldže. Zidanje je trajalo dve godine. Žrnov je ostao upamćen u junačkim narodnim pesmama, posebno onoj o boju Zmaja Ognjenog Vuka i Porče od Havale, u kojoj je poraženi turski nasilnik pribijen kopljem na kapiju svoje "Čemerli kule", kako je narod nazivao Gjuzeldže. U 18. veku urušena tvrđava je potpuno napuštena.

Srpske vlasti su proglasile Avalu zaštićenim prostorom 1859. godine, a krajem 19. veka je počelo pošumljavanje grabom, bukvom, javorom, brestom i lipom. U Prvom svetskom ratu, srušeni Žrnov je poslužio kao osmatračnica srpske vojske.





Kada se 1924. godine, među Beograđanima odomaćio planinarski sport, podignuta je planinarska kuća, a zatim je zamenjena domom u koji su vešto utkani elementi srpske arhitekture (1933). Nazvan je po lekaru Dušanu Mitroviću - Špirti, najzaslužnijem za popularizaciju planinarstva u prvoj polovini prošlog veka. Skladan hotel Avala je podignut tridesetih godina prošlog veka po nacrtima ruskog arhitekte Viktora Lukomskog. Vajar Vladimir Zagorodnjuk, takođe Rus, 1928. godine, oblikovao je dve sfinge na ulaznom stepeništu hotelske terase.

Na mestu groba nepoznatog srpskog vojnika u Prvom svetskom ratu, kojeg su sahranili nemački vojnici na vrhu Avale, 28. juna 1834. godine, kralj Aleksandar Karađorđević položio je kamen temeljac Spomenika neznanom junaku. Prethodno, 18. aprila, minama je razrušen Žrnov, ali i ruševine obližnje crkvice.

Spomenik od tamnog jablaničkog granita, visok 14,5 metara, delo Ivana Meštrovića, osvećen je na Vidovdan 1938. godine. Iznad kripte sa kostima neznanog junaka, večnu stražu drži osam kamenih žena-majki koje simbolišu područja Kraljevine.

Stari spomenik Neznanom junaku prenet je u portu crkve u Belom potoku.

Nacionalnim parkom Avala je proglašena 1947. godine.
U toku je izgradnja replike Avalskog tornja (202 metra visoki original izgrađen je 1964. godine), prelepe konstrukcije na trokrakom osloncu, koju je srušio NATO u agresiji 1999. godine.

O Avali valja znati i to da je na njoj otkriven avalit, nepoznati zelenkasti mineral, da četiri planinska izvora - Vranovac, Kamenovac, Ledinac i Sakinac, imaju savršeno čistu vodu, a da su dva značajna spomenika na njenim padinama: onaj prema Grockoj koji podseća na Vasu Čarapića i prvu pobedu ustanika, a drugi na šumadijskoj strani koji čuva sećanje na Ruse, maršala Birjuzova i generala Ždanova, poginule u avio nesreći 1964. godine. Dolazili su na proslavu dve decenije oslobođenja Beograda, u kojoj su i sami učestvovali.

Beogradu je posvećeno i mnogo muzičkih kompozicija.

Serenada Beogradu
(Žarko Petrović)

Beograd volim kad sviće,
Beograd volim kad spi
ja volim kad snegom obeli sav
volim ga kad dođe maj.

U njemu upoznah tebe,
kraj Save šetasmo mi
i u tom cveću tad zavoleh te,
ljubavni počeše sni.

Iz grada mog, kad odem ja,
koliko čeznem to srce mi zna
da tebe vidim, o grade moj,
i tvoje bašte, Bulevar tvoj...

Beograd volim kad sviće,
Beograd volim kad spi
ja volim kad snegom obeli sav
volim ga kad dođe maj,
volim ga kad dođe maj.

http://www.youtube.com/watch?v=HpVeFCalnT8

Beograde
(Duško Jakšić)

On ima čudesnu moć
da svetlom ispuni noć
belinom osmeha svog razgoni tugu
On ljubav svakome da
i vrata otvara sva
k'o stari voljeni drug uvek je on

Beograde, Beograde
na ušću dveju reka ispod Avale
Beograde, Beograde
vec vekovima čuvaš beo lik
Beograde, Beograde
ti srce svoje nesebično daruješ
Beograde, Beograde
tvoj zagrljaj i ljubav žele svi

Za tebe k'o da stoji vreme
ti živiš srcem uvek mlad

Beograde, Beograde
svi vole tvoje nasmejane ulice
Beograde, Beograde
sa nama i u nama živis ti.

Izvedba Đorđa Marjanovića:
http://www.youtube.com/watch?v=LKeDZljQLDc


Himna Beogradu
(Mihovil Logar)
(Pamte je dobro generacije iz vremena prvih decenija TV Beograd)

Slobodom drevni grade budi gord
digni zvezdu na svoj steg.
Da svetom tvoje slave prođe glas,
da odjekne dol i breg.
Jedinstvu i bratstvu sad pesmu zapoj
nek tiranin svaki tu nađe grob svoj...
Beograde, Beograde,
ko sunce sjaš, gordi grade naš,
večno naš
http://www.youtube.com/watch?v=w7emCP-6NXA&feature=related


Devojko mala
(Darko Kraljić, na stihove pesnika Božidara Timotijevića)


Devojko mala, pesmo moga grada,
Što si mi dala oči pune sna.
O, što se setih kišu da ti kupim
I oblak beli pod kojim tebe snim
Nemoj da kuneš oči moje snene,
Kad kiša pada, ja sam oblak tvoj.

Devojko mala, pesmo moga grada,
Tvoje ću usne večno da ljubim ja.

Pesmu su interpretirali mnogi, počev od Đuze Stoiljkovića (uz pratnju Kvarteta Predraga Ivanovića u filmu „Ljubav i moda“1960,

http://www.youtube.com/watch?v=_8_RBzwBP_U 

http://www.youtube.com/watch?v=xZgqx5ekiUo&feature=related 

do grupa „Idoli“

http://www.youtube.com/watch?v=BgpUnu9U7vU 

i „Piloti“ osamdesetih, a ima i džeziranih verzija, na primer naš Happy Guitar Jazz Trio, ili ova, Zvonimir Tot i Paulinho Garcia:

http://www.youtube.com/watch?v=hKbQC40vq64


„April u Beogradu“:
(Kornelije Kovač)

Dolaze i vraćaju se s lastama
Sunčani i nasmijani dani,
Opet je u mojoj du[i proljeće
Da l' si djevojka il' žena sada ti?

April u Beogradu uzaludno traži
Usne jedne djevojke sto se divno mazi
April u Beogradu miluje joj kosu
Ispod Savskog mosta to je možda ona
Al' je drugi ljubi.

Dolaze i vraćaju se s lastama
Sunčani i nasmijani dani
Opet je u mojoj dusi proljeće
Da l' si devojka il' zena sada ti?

April u Beogradu jedno prošlo doba
nosim ga u mislima iz vojničkih soba
April u Beogradu umorno se smiješi
Ispod Savskog mosta, dok se sumrak sprema
Više mene nema.
http://www.youtube.com/watch?v=Jnt1hrVG3LM&feature=related


Vlada, Bajka, Prele, Bora-Čorba, Bjela, Kojo, Dragan Nikolić

Pamtiš li još naša jutra
i sad ima nešto sto nas veže
ima nečeg u ovom gradu
neka suza sto me steže

Pamtiš li još one noći
sto im sunce zvezde krade
ima nečeg na tom nebu
samo tvoje beli grade

Gde god da krenem
taj grad me prati
Beograd moj
sebi me vrati

Gde god da odem
taj grad me čuva
kroz moju glavu
košava duva

Njemu je svuda rasuta duša
po celom svetu deca i ljudi
a grad iznad reka stoji ko kruna
danju me veze, noću me budi
http://www.youtube.com/watch?v=KkInhCrhYfs

Svetlana Ceca Ražnatović

Znam za jedan grad, zove se Beograd
Znam za jedno ime, al ga ne spominjem
Znam za jedan grad, gde si večno mlad
Znam i jedno srce, sto ga proklinje

Jednom sa probala, te tvoje usne od čemera
I ko ce ovo ludilo da otera
Jednom sam probala, iz srca da te izbrisem
Al svako proleće na tebe mirise

Znam mu boje košulje, ja je kupila
Znam mu ukus usana, ja ih ljubila
Znam i s kime vino noćas pije
Znam da i on zna, kako mi je

Jednom sa probala, te tvoje usne od čemera
I ko ce ovo ludilo da otera
Jednom sam probala, iz srca da te izbrišem
Al svako proleće na tebe miriše

Ovo sećanje ruši meni sve
Moj Beograde, zagrli me

http://www.youtube.com/watch?v=6AZkLyOyFrc


Zana - Belgrade, My Belgrade
http://www.youtube.com/watch?v=J_RjanzJND8


Gde je sad moj Beograd, Nikola Kojo
http://www.youtube.com/watch?v=eVy-JqR5TKc&feature=related


Beogradski sindikat
http://www.youtube.com/watch?v=Q3dE8ogdmlw&feature=related


I, po mome skromnom sudu, najlepša muzika posvećena Beogradu:

Moj dragi Beograde
(Kompozitor Dušan Ristić)

Bila sam u Pragu i Londonu
prošla kroz Atinu večni Rim,
videla sam Napulj i Veronu
Jarkim suncem obasjani Krim.

Gledala sam raskoš i bogatstvo
Mnoge čari sretala sam tad,
Ali nigde, nigde, ne pronađoh
To što ima moj voljeni grad.

Moj Beograd srce ima
I u srcu ljubav čistu
Beograd ruke širi svima
Radost svima pruža istu.

Ja se divim čarima Pariza
Prag će uvek biti zlatni grad
Poštujem ih, ali ljubav moju
Ima samo moj voljeni grad.

Peva, naravno, Lola Novaković
http://www.youtube.com/watch?v=oDZvU3Hg_hI

Dopuna uz pesmu „... Vlada, Bajka, Prele, Bora-Čorba, Bjela, Kojo, Dragan Nikolić...” Naziv pesme je "Beograd", kompozitor: Vladimir Marković, tekst: Petar Lazić.

S obzirom da je već toliko puta pominjana, red je da odmah dobije i poseban članak.

Najpre, stara crkva Svetog Marka

U Beogradu je 1835. godine sagrađena stara crkva Sv. Marka, a po naređenju Kneza Miloša koji piše sudu okružja varoši Beograda: ''...jedno zdravlja radi, a drugo dobra poretka radi...preporučujemo vam da odma jednu kapelu u groblju Beograda sazidati date...'' Jednobrodnа crkava bez tornja bila duga oko 21,0 m zajedno sa oltarom a široka svega 8,80 m. dok je njena visina iznosila samo 6,20 m.

Oltarna apsida iako petostrana spolja ispadala je svega 1,26 m a njen unutrašnji deo bio je segmentast; pevničke apside takođe petostrane bile su jače izražene na zidnim masama. I u ovoj crkvi svod je bio poluobličast od drveta i malterisan, okačen o krovnu konstrukciju.

Spoljna arhitektura crkve Svetog Marka koja ima u osnovnoj konstrukciji i u pojedinim elementima portala neosporne veze sa starom srpskom crkvenom arhitekturom znatno se odvaja od onih koje smo zapazili na crkvama u unutrašnjosti Srbije ove epohe, mada se po rešenju osnove ne razlikuje od njih.
Ovu razliku arhitekture crkve Svetog Marka primetio je i sam F. Kanic u svojoj, ranije pomenutoj, kritici srbijanske crkvene arhitekture. Profesor P. Krstić s pravom zapaža da postoji izvesna veza između arhitektonske obrade Markove crkve i topčiderske; obe su izvodili isti majstori Janja Mihajlović i Nikola Đorđević; Janja je možda i planove izradio mada pos-toji pretpostavka da su planovi Hadži-Nikole Živkovića koji je i nadzor vodio.

Nova crkva Svetog Marka

Nova, monumentalna crkva svetog Marka sagrađena je 1931-1940. godine, prema planovima arhitekata Petra i Branka Krstića. Oblikovana je u duhu arhitekture srpsko-vizantijskog stila. Po opštem graditeljskom rešenju, arhitektonskim formama i polihromiji fasada, ovaj hram je najsrodniji manastiru Gračanici. Opremanje i ukrašavanje hrama još nije završeno.



U južnom delu naosa nalazi se sarkofag sa kostima cara Dušana, koje su prenesene iz njegove zadužbine manastira sv. Arhanđela kod Prizrena. Na severnoj strani je grobnica od belog mermera u kojoj su sahranjeni zemni ostaci patrijarha Germana.
U crkvi se čuva jedna od najbogatijih zbirki srpskih ikona 18. i 19. veka.

Neko vreme stara i nova crkva egzistirale su zajedno, a onda je mala crkva Svetog Marka pogođena i uništena zapaljivom bombom 6-7. aprila 1941. godine. Pri tom je oštećena i nova crkva.
Tužno zgarište je izgledalo ovako:




Posle Prevrata u maju 1903, kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga sahranjeni su najpre u kripti stare crkve, a po njenom uništenju njihovi zemni ostaci preneti su u kriptu nove crkve, gde se nalaze i danas.

Neko je onomad u komentaru pomenuo zgradu Glavne pošte, stoga, evo posebnog članka.

Da ostanemo najpre malo opet u domenu „urbane mitologije“. Bilo je i drugih legendi vezanih za ovu zgradu, jedna koja kaže kako je kako je upravo kralj Aleksandar I, kada je video Pičmanov moderan plan fasade zatvorene staklenim panelima, izrekao da ''Ne želi državnu instituciju koju doslovno mogu da razbiju i deca igrajući se na ulici sa loptom''. Ovaj mit potekao je iz pera dobro obaveštenog izvora sa dvora koji je potom i tekstualno prikazan u listu ''Vreme''... U svakom slučaju, prvobitni Pičmanovi planovi nisu nam poznati ali prema elaboraciji konkursne komisije može se zaključiti da je prvobitna i nesuđena fasada Glavne pošte bila izvedena u modernom duhu sa plošnim malternim (okrečenim) površinama i nizovima prozora.

A zvanična verzija kaže:

Na mestu prizemnih trošnih kuća, uglavnom dućana polovne robe, izgrađena je 1934-1938. zgrada Glavne pošte. (Štedionice). Prvobitni projekat je delo Josipa Pičmana koji je dobio prvu nagradu na javnom konkursu, ali u toku gradnje zahtevane su izmene, pa je zgrada dobila ovakvu kamenu fasadu, po projektu Vasilija Mihajloviča Androsova.

Šta god bilo istina, evo kako je to izgledalo:


(Dakle, ne zaklanja Crkvu Svetog Marka ;) ).

Pošta, gde se vidi i ograda oko Skupštine:

I, dakako, opet Crkva Svetog Marka.

Nešto malo posle II sv. rata:

Evo još jedne moje pesme 

 

POGLED S KALEMEGDANA

Pepeo neba
sred voda zgasnu.
Svetlosti pregršt
uzdahom spasen
niz breg
se kotrlja.
Miso
Ko lađa
potonu.
Duša osta
nasukana.
Mostovi svedoče
nedokut.

Slavija je već bila na ovom blogu, u vidu moje pesme, fotografije tramvaja iz pedesetih, kao i pominjanjem zgrada kojih više nema, i fotkom Jeremije Stanojevića, no, zaslužuje opširniji članak

Ovaj prostor prvobitno se nazivao Simićev majur. Državnik i trgovac, čuveni Stojan Simić tokom života je vizionarski precizno kupovao placeve na tadašnjoj široj gradskoj periferiji, svakako, računajući da će im naposletku porasti cena. Stojanov sin Đorđe Simić, takođe državnik i diplomata, nasledio je očev majur ali ubrzo ga je prodao najpoznatijem beogradskom Englezu, Fransis H. Makenziju (1822-1895), imućnom, obrazovanom čoveku i filantropu, za 4800 dukata. Grozničavo kupujući placeve u okolini Beograda, Makenzi je nameravao da emulira engleski način života i kulturu na poturcizovano srpsko stanovništvo u prestonici. Kao jedan od konkretnih poteza bila je i i zgradnja Sale mira. Makenzi je gajio neku vrstu dogmatizovanog socijalizma i nije verovao u prosperitet zemlje koja se vodi iz kafanskih bircuza. Nameravao je da formira jednu vrstu Doma kulture sa utvrđenim programom delovanja, uglavnom, edukativnog karaktera.



Sasvim drugačijeg izgleda, Slavija je imala konkretne nazive ulica koje su je sekle dok je ulično čvorište kasnije tokom jednog veka postepeno formirano kao gradski prostrani trg. Stoga, kada je realizovana početkom aprila 1889. godine (započeta je 20. 06. 1888. godine), ova građevina nalazila se na adresi Oraška ulica br.3. Arhitekta ovog objekta bio je inž. Svetolik Popović koji je projektovao i apoteku ''Kod crvenog krsta'' Koste M. Nikolića na uglu Beogradske i Oraške ulice, u neposrednoj blizini Sale mira. Dok je trajala izgradnja ovog objekta, neki dnevni listovi huškali su javnost da ''Englez zida Nazarensku crkvu u sred grada'' što je svakako doprinosilo senzacionalizmu. Nakon realizacije, Mekenzi je počeo sa održavanjem predavanja o astronomiji i biologiji dok su se ovde održavala i predavanja profesora Učiteljske škole. Godine 1890. Mekenzi je sa desne strane sale dozidao još jedan objekat u kome je otvorio mušku večernju Školu za nepismene kao i privatnu Školu za ženski ručni rad. Kako to biva u našem narodu, ovaj objekat je po automatizmu stoga nazvan ''Ženska radenička škola'' ili ''Radenička škola na Englezovcu''. Od Mekenzijeve smrti, 22. 08. 1895. godine u Londonu, ova škola prolazi kroz novu višu fazu delovanja. Nastavio je da je vodi dr Gratan Gines, doktor iz Londona. Zatim je škola postala Srpska Crtačko-Slikarska škola Kirilo Kutlika nakon čije smrti i malog prekida postaje Spska slikarska škola čiji su direktori i osnivači bili Beta i Rista Vukanović. Vlasnici su se menjali kao i namena ovog objekta sve do 1929. godine kada je zabranjeno delovanje Socijalističke Partije, čiji je epicentar događanja u Beogradu i Srbiji predstavljala upravo ova zgrada.




I baš protiv čega se Mekenzi borio i težio, postalo je stvarnost od 1930. godine kada je Sala mira pretvorena u kafanu-pivnicu. Od 1934. godine novi vlasnik ''lokala'' Ilija Đorđević izvršio je korenitu rekonstrukciju ovog objekta u kome je otvorio čuveni bioskop ''Vračar'' a potom nazvan ''Slavija''. Rekonstrukciju objekta u modernističkom duhu izveo je inž. Svetomir Lazić krajem 1934. godine. Prva filmska projekcija puštena je na Uskrs 28. 04. 1935. godine filmom ''Ali baba i 40 razbojnika''.

1949. godine na Slaviji je postavljen spomenik Dimitriju Tucoviću. A zajedno s njim preneti su i zemni ostaci Dimitrijevi, koji i dalje počivaju ispod postamenta.

1962. godine, za Prvenstvo Evrope u atletici, izgrađen je i osamnaestospratni oblakoder, poznatiji kao hotel “Slavija”.

Na ovoj fotografiji se još uvek vidi pomenuta „Sala mira“/bioskop „Slavija“.

Apsolutnim paradoksom, ova zgrada dočekala je svoju sudbinu 1991. godine kada je srušena i pored zvanične odluke Skupštine grada Beograda od 17. 09. 1981. godine da je ovaj objekat proglašen kao kulturno dobro.

 

Na kraju, još jedan mali povratak u ranije doba. Šezdesetih, imali smo na Slaviji, recimo, i ovakve prolaznike:

 

Jeremija Stanojević

Jeremija Stanojević, pukovnik Jugoslovenske vojske.
Pravi primer na delu ljubavi prema svom gradu.
Između 1929. i 1932. sistematski fotografisao ulice Beograda.

 

Poreklom iz poznate srpske porodice XIX veka, čiji je predak knez Stanoje, jedan od onih posečenih knezova 1804. god. Deda Jeremija, po kome nosi ime bio je, kako se to onda govorilo, «sovjetnik, popečitelj, polkovnik i kavaler» Oženio se kćerkom prote Mateje Nenadovića, Marijom, pa je tom vezom bio u srodstvu i Karađorđevićima.(Sinovica prote Mateje bila je Persida, žena kneza Aleksandra). I za vreme kneza Aleksandra Jeremija - deda bio je ministar pravosuđa i prosvete.
Posle ubistva kneza Mihaila porodice Stanojević i Nenadović proterane su iz Srbije, jer su optužene za organizovanje ubistva. Deda Jeremije Stanojevića je oslobođen usled nedostatka dokaza, ali mu je konfiskovana imovina i proteran je sa celom porodicom u inostranstvo. Ocu našeg Jeremije, Vitomiru, tada je bilo jedanaest godina.
Vitomir se u inostranstvu oženio Jelisavetom Longinović kćerkom prote Simeona Longinovića iz Srpskog Itebeja. Dok su živeli u Nemačkoj, Karlsrueu, rodio im se sin Jeremija, 1881. Sledeće godine porodica se vratila u Srbiju, jer je pomilovana, pa je Jeremija kršten u Beogradu i u crkvenim knjigama upisan kao da je rođen u Beogradu.
U porodici vezanoj za književnost (babin brat je Ljubomir Nenadović, stric dr Dragiša Stanojević, publicista) i politiku, Jeremija Stanojević je već sa tri godine naučio da čita i piše. A do osme godine pročitao je masu srpskih književnih dela i narodnih umotvorina.
Sa šesnaest godina je maturirao. Konkurisao za Vojnu akademiju, jer mu je ideal bio vojnički poziv. Ali iz političkih razloga nije bio primljen, pa se upisao na studije istorije, jer ga je to takođe interesovalo. Ipak, pokušao je i sledeće godine opet da se upiše na vojnu akademiju, ali opet bezuspešno. Tek u trećem pokušaju je uspeo, 1900. god, kad se politička klima u Srbiji promenila.
Školovanje u Akademiji završio je za tri godine, kao trinaesti od 182 pitomca.
1908, za vreme aneksione krize obučavao je đake – dobrovoljce okupljene oko «Narodne odbrane». 1911. postao je član organizacije «Ujedinjenje ili smrt», poznatije kao «Crna ruka».
U oba Balkanska i u Prvom svetskom ratu, kao kapetan druge klase, i komandir čete, istakao se hrabrošću, i za to svaki put bio odlikovan.
Posle rata postao klasni starešina, a zatim profesor na Vojnoj akademiji
1938. postavljen za načelnika Istorijskog odeljenja Glavnog generalštaba, gde ga je zatekao Drugi sv. rat.
Rat je proveo u zarobljeništvu, odakle se vratio s obolelim srcem. Dobio je penziju i poživeo do 1950.
Bio je od ljudi koji mnogo rad na sebi. Kao mladić, smatrao da mu preterana zadubljenost u knjige i bujna mašta šteti, i zato se i opredelio za vojni poziv. Tad je shvatio i značaj sporta, kojem je kasnije u životu posvetio dosta pažnje. Sam je u oštrom maršu prepešačio veliki deo Srbije, a jednom prilikom je izveo i sportski podvig o kome je pisala i ondašnja štampa. Skočio je sa Savskog mosta u punoj ratnoj opremi i isplivao na obalu.
Bio je temeljan, uporan, izuzetno disciplinovan i strog, pre svega prema sebi. Zato je i nosio nadimak «Ješa Disciplina».
Kulturan, načitan, i esteta imao je mnogo prijatelja među umetnicima i bogatu biblioteku.
U slobodnim časovima, sem čitanja bavio se i filatelijom i skupljanjem narodnih nošnji.

Bulevar despota Stefana, parna strana, od Braće Jugovića prema Pozorišnom trgu



Veoma se interesovao za istoriju Beograda, a posebno topografiju. Nameravao je i da napiše topografsku istoriju Beograda, pa je godinama prikupljao raznoliku dokumentaciju o tome. Skupljao je gravire, planove, stare fotografije i razglednice Beograda, beležio kazivanja starih Beograđana, obilazio terene gde su se zidale nove zgrade, da bi zabeležio tragove prošlosti pri izradi temelja. Uticao je na vlasnike zemljišta da nađene predmete predaju muzeju grada. U tome je došao na ideju da sistematski fotografiše ulice Beograda.
Ali, sav prikupljeni materijal Stanojević je držao u sanducima koje je čuvao u zgradi Vojne akademije. U bombardovanju 6. aprila ova zgrada je izgorela, a s njom i sva prikupljena dokumentacija o Beogradu. Delić tog velikog paketa, zbirka fotografija, koja se sad nalazi u Muzeju grada slučajno je sačuvana u kući Jeremije Stanojevića, gde se nekim srećnim čudom zatekla.
Zbirka je zatim preživela i bombardovanje 1944, pa sačekala svog autora da se vrati iz zarobljeništva.
Na poleđini svake od fotografija koje predstavljaju zgrade srušene u bombardovanjima Jeremija je pedantno dopisao taj tragični podatak.
Posle smrti Jeremije Stanojevića, Muzej grada Beograda otkupio je Zbirku.
Uz novopronađene i dodate nešto kasnije, ukupan broj u Zbirci iznosi: 2290 fotografija ulica Beograda.

Ako ništa drugo, Jeremija Stanojević zaslužio je bar da jedna ulica u Beogradu ponese njegovo ime.


Slavija

Beograd kojeg više nema...

Tema kojoj bi se čitav poseban blog mogao posvetiti, kao što su mu već posvećene mnoge stranice knjiga, Interneta…

Rečeno je ovde u komentarima, da ponešto više nije kao nekad. Tačno, ali, promene su neminovne. Pogotovo u gradu na ovakvom mestu.

Ipak, doista, nečeg naročito nema, a moglo je, i trebalo ostati.

Evo samo nekoliko od mnogih primera, tog Beograda kojeg više nema:

Pošta na železničkoj stanici, delo arhitekte Momira Korunovića, srušena u bombardovanju ’44, . obnovljena, ali potpuno neadekvatno.

Dobro znamo kako izgleda danas



A evo kako je izgledala

Sala mira (potonji bioskop "Slavija“) i Apoteka, na uglu s Beogradskom ulicom

 

Palata u okviru dvorskog kompleksa, srušena neposredno posle  II sv. rata

 

Čitav dvorski kompleks bio je opasan ogradom, što se vidi i na ovoj fotografiji

Zadnja fotografija, Bulevara kralja Aleksandra iz 1930., delo je još jednog dobrog duha Beograda, pukovnika Jeremije Stanojevića,  koji zaslužuje zaseban članak 

Lepota Beograda je lepota jednog živog bića; ova varoš, pored svog izvanrednog položaja, ima još i čar buđenja, značaj postajanja. To biva očevidno ako se Beograd gleda leti, na suncu, sa druge obale Save. U toj vreloj svetlosti vidi se jedan grad koji je doplovio iz dubine Balkana, i stao tu, pred Evropom, da se njegov orijentalski bazar pomeša sa dodacima internacionalizma i civilizacije XX veka…

(1924. Marko Ristić)

Spoljna lepota Beograda, vrlo velika, nije isticana dovoljno, ali je poznata već stolećima. Varoš sa visokim profilom, Beograd je lep lepotom uspravnog stava, pojavom na brdu, zakoračajem nad vodama. Prilazeći mu, ma sa koje strane, ugleda se profil moćan i oštar, koji će kroz dve-tri desetine godina biti, svakako, nezaboravan.

(1930. Miloš Crnjanski)

 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

«	Decembar 2024					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30	31

• Вук Караџић - Мање познато о Вуку, и о Вуковом споменику
• Милутин Бојић - филм, поводом споменика Бојићу...
• Pomirenje u kamenu - Članak u "Ilustrovanoj politici" o mom fotografisanju spomenika
• Moja fotografija "Pobednika" među 10 najboljih
• Pobednik je teško pobedio
• Dr Vladan Đorđević
• Delijska česma - Dva puta rušena, tri puta građena
• Česma Mehmed-paše Sokolovića
• Zatomljeni Pesnik Beograda Vlajko Stajić - Poeme POBEDNIK i KARIJATIDE
• ULICE SA DVA IMENA

• Generalna [93]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom