Beograd

Posle knjižare, valja otići malo i do kafane. 

A Beograd je prvu imao pre Pariza, Beča i mnogih drugih evropskih metropola.

Od samih početaka do danas, kod nas su se za kafanu koristila razna imena: karavan saraj, han, mehana, mejhana, kavana, birtija, bife, gostionica, aščinica, krčma, bar, restoran i, na kraju, “ugostiteljski objekat”.

U prvo vreme, u kafanama služila se samo kafa "uz ambijent koji je pratio kulturu života istočnih naroda, gde se kafane prvo i javljaju. Nije zato bez osnova tvrdnja da su Turci, dolaskom u Beograd 1521. godine u jednom od prostora na Dorćolu služili kafu.
Sam naziv, kafana, u Beogradu i Srbiji počinje da se koristi tek posle 1738. godine, kada su Turci ponovo došli u Beograd, posle vlasti Austrije. U turskim izveštajima iz XVI veka opisuju se beogradski karavan saraji i hanovi. Hanovi su imali bolji komfor i služili su za boravak gostiju od više dana.

O prvim kafanama u Beogradu, pisao je 1740. godine, putopisac Keper, koji ističe da su jedne kafane posećivali muslimani, a druge hrišćani. Keper tom prilikom daje opis kafane "Crni orao" na Dorćolu, koja je, kako veli, najbolja u gradu.
Kafana "Crni orao" bila je na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i Kralja Petra, a do nje se dolazilo trošnim drvenim stepenicama. Kafana nije imala stolove, stolice ni klupe, već minderluke prekrivene ćilimima. Visina kafane nije dozvoljavala da se u njoj čovek uspravi. Zidovi su bili išarani zelenom, crvenom, modrom i narandžastom bojom, a na ulazu je bilo postavljeno nekoliko krčaga i ibrika.

Fotografija Crnog orla, na žalost, ne postoji, ali tu su iz nešto kasnijeg doba, čuveni “Dardaneli”:


Početkom XIX veka knez Miloš uvodi porez za mehandžije i obavezu dobijanja dozvole za rad. Mehane su bile stecište trgovaca i špekulanata, a u Savamali i Bukurešt-mali već je 1826. godine bilo alkoholnih pića, ali i bluda.



Među važne datume za istoriju beogradskih kafana svakako spada 1821. godina, kada Beograd dobija mehanski esnaf, 1840. je počela da radi Kneževa pivara, 1871. godine Prvo srpsko pivarsko akcionarsko društvo, 1873. Vajfertova a 1884. godine i Bajlonijeva pivara. Bajlonijeva pivara je 1903. godine proizvodila oko 28.000 litara svetlog ("Prvenac" i "Plzen") i crnog ("Prvenac" i "Salvator") piva.



Beograd najveći broj gostionica i kafana dobija krajem XIX i početkom XX veka. Grad u nekim statističkim procenama na pedeset stanovnika ima po jednu kafanu ili gostionicu. Na Pozorišnom trgu, danas Trgu Republike, u tom periodu je bilo šesnaest kafana, a u Poenkareovoj, danas Makedonskoj ulici, od 40 kuća 17 je bilo kafana ili gostionica. Na Varoš kapiji je bilo 12, na Terazijama 11, u Skadarliji sedam, na Slaviji devet, u Dubrovačkoj ulici, u donjem delu, 16 kafana i gostionica.
Kafane su imale izuzetno mesto u razvoju društvenog, privrednog i kulturnog života Beograda.

1860. godine Nikola Hristić, tadašnji gradonačelnik Beograda, izdao je naredbu da se stanovništvo u kafani može zadržavati do 11 sati uveče, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera. Jedna od obaveza srpskih vlasti bila je i obaveza vlasnika kafana da svako veče upale fenjer pred kafanom, i to u deset sati uveče. Srbi su poštovali naredbu, ali Turci nisu. Terali su inat.

Hroničari su zabeležili i pokušaje borbe s prostitucijom. Knez Miloš je u svoje vreme naredio da se "te nesrećnice dave bacanjem u Savu". Naredio je i davljenje podvodačica, takozvanih "peza". Golubović navodi da su stradale mnoge Vlahinje, Grkinje, Ciganke, Jevrejke, Levantinke... kao i to da nema traga da su se Srpkinje bavile najstarijim zanatom. Sve to nije sprečilo nered i prostituciju u kafanama, čak ni na tada popularnim "krompir balovima", pa 1838. godine knez Miloš uvodi porez za sve posetioce balova od 10 groša za bolničku kasu i jednog cvancika za pandura.

U kafani "Proleće", kasnije nazvanoj "Hamburg", zasijala je prva električna sijalica u Beogradu. Na tom mestu, u Masarikovoj ulici, danas nalazi zgrada - Elektrodistribucije.

U kafani se vodila i politika. Između dva svetska rata a i pre, u njoj su zabeleženi značajni događaji, odluke. Pripadnici stranaka imali su svoje omiljene kafane. Demokrate su išle u "Barajevo", Slovenska ljudska stranka u "Ljubljanu", ministri Cvetkovićeve vlade svraćali su u "Maderu". U kafani su sedeli znani i neznani, slavni i neslavni pisci, pesnici, urednici novina i časopisa, novinari, glumci, slikari i vajari, sportisti, političari... Kafana je bila mesto gde su nastala i značajna književna dela, i mesto književnih diskusija, sukoba oko književnih pravaca, putokaza i književnosti.
U kafanama su nastale i mnoge danas čuvene i rado slušane muzičke kompozicije.

U kafanama su se proslavili pevači kao Sofka Nikolić, Divna Kostić, Mijat Mijatović, Nata Pavlović, Nada Aleksandrović, Dušan Đorđević… Zahvaljujući toj slavi Sofka "lepotu svog glasa (na ploči) zabeležila je u Parizu i Berlinu. I mnogi orkestri, poput "Braće Cicvarića" potekli su iz kafana.

Jedna od tih kafana bila je i „Savinačka kasina“, vlasništvo čuvenog muzičara, kompozitora, vrednog skupljača našeg narodnog melosa, i advokata, koji je besplatno branio siromašne, Vlastimira Pavlovića Carevca


U kafani su nastupali svi značajniji muzičari i pevači toga doba, Beograda između dva rata. Bila je velika čast pevati u Carevčevoj “Savinačkoj kasini”.

Na žalost, kafane ovde sada izumiru. U stvari, ne izumiru nego ih - ubijaju.

Nestale su mnoge kultne kafane, kao „Orač“, „Marš na Drinu“, „Trandafilović“, „Večiti mladoženja“, „Vltava“, ili, „Tri lista duvana“, koja ima poseban istorijski značaj, jer je u njoj obavljen prvi telefonski razgovor u Beogradu, 1883.


kao i čuveni „bermudski trougao“ Šumatovac“, „Pod lipom“, Grmeč“. Potonuo je u svojevrsnom bermudskom trouglu nemilosrdnog gašenja starih, kultnih kafana.



I „Domovina“, recimo, pretvorena u nekakav bezlični, sterilni, strani i doslovno, „Speak easy“. Nepodnošljiva easiness.

Ali, meni je naročito žao „Grgeča“, kao jednog od „mojih“ posebno dragih mesta, a i ubijen je tiho, nečujno, bez ikakve medijske pompe i barem pokušaja, da se spase. Samo je na mestu nekadašnje kafane jednog dana osvanula „Rajfajzen“ banka.

Taj "Grgeč", je inače postojao još od pre II sv. rata, što vidimo na fotografiji Jeremije Stanojevića:


Na žalost, nemam noviju fotografiju. Ali je tu tekst anonimnog autora s jednog foruma:
„…tamo gde je do juče bila kafana Grgeč, na ćošku preko puta Pravnog,
tamo gde smo smirivali ispitnu tremu, jeli najbolji gravče na tavče na svetu,
plaćali sok liku što radi na šalterima da nam overi indeks preko reda… tu je sada jebena rajfaijzen banka..siva, bezlična, hladna i naših para gladna…“

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Вук Караџић - Мање познато о Вуку, и о Вуковом споменику
• Милутин Бојић - филм, поводом споменика Бојићу...
• Pomirenje u kamenu - Članak u "Ilustrovanoj politici" o mom fotografisanju spomenika
• Moja fotografija "Pobednika" među 10 najboljih
• Pobednik je teško pobedio
• Dr Vladan Đorđević
• Delijska česma - Dva puta rušena, tri puta građena
• Česma Mehmed-paše Sokolovića
• Zatomljeni Pesnik Beograda Vlajko Stajić - Poeme POBEDNIK i KARIJATIDE
• ULICE SA DVA IMENA

• Generalna [93]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom