Beograd

Сви смо видели споменик  Вуку Караџићу на углу Булевара краља Александра и Рузвелтове улице.

Али, мало ко зна занимљиву историју тога споменика. Идеја о подизању споменика јавила се још 1920. године. Покренула ју је СКЗ. Вајар Ђорђе Јовановић је 1932. године у Прагу излио бронзану фигуру. Скулптура је пренета у Београд 1933. године. По приспећу споменика у Београд заподело се питање где га поставити. Задруга и вајар Јовановић тражили су од градских власти да споменик буде у Универзитетском парку, између споменика Доситеју и Панчићу. Захтев је одбијен јер би се због уношења споменика у парк морала рушити једна од капија или део ограде. Због тога су градске власти предлагале да се он постави ван ограде парка, што су Задруга и Ђорђе Јовановић одбили. Договор није постигнут, те је Вукова статуа смештена у двориште Задруге, у Улици краља Милана број 19, и тамо остала следеће четири године.

Почетком 1937, током припрема за обележавање 150. годишњице Вуковог рођења обновило се питање локације за споменик. Задруга и аутор предложили су да се споменик постави у парку испред Студентског дома Краљ Александар Први Карађорђевић, а градске власти да он буде на ободу парка, на углу Булевара краља Александра и Гробљанске (данашње Рузвелтове) улице. Пошто се ближио датум прославе,  Задруга и аутор нерадо су пристали на понуђено решење. Коначно, 7. новембра 1937. године,  свечано је подигнут је споменик Вуку Караџићу. Открио га је тадашњи председник СКЗ, Павле Поповић. Аутор Ђорђе Јовановић из протеста није дошао. Присуствовао је само свечаној литургији у цркви Александра Невског.

И о самом Вуку Караџићу шира јавност заправо зна мало.  Да је рођен у Тршићу (1787),  умро у Бечу (1864), реформатор српског језика, писац српског Рјечника и скупљач народних умотворина.

Али, сем тога, Вук Караџић се бавио и историографским радом. Као учесник Првог српског устанка, спремио је огроман материјал о догађајима све до 1814, као и о владавини кнеза Милоша Обреновића. Године 1828. је објавио рад Милош Обреновић књаз Сербији. Од обимне грађе о Првом српском устанку, Вук је објавио само један део, Правитељствујушчи совјет сербски, у ком је описао најважније битке из Првог српског устанка и неслогу између српских вођа. У неколико историјских монографија Вук је описао најистакнутије вође Првог српског устанка. Ту су Хајдук Вељко Петровић, Милоје Петровић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Хаџи Рувим... Вук је познатом немачком историчару Леополду Ранкеу дао обиман материјал о Првом српском устанку, на основу којег је Ранке касније написао дело Српска револуција. Вук је дао значајан допринос и српској антропологији и етнографији. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима.

Фотографије: Неда Ковачевић

... Мој кратки филм из пројекта "365 споменика у Београду", с ДВД бр 1. "Велики рат у београдским споменицима ", који је представљен 6. новембра о. г. у библиотеци "Милутин Бојић"  mоже се погледати на вези:

https://www.youtube.com/watch?v=TIFLfttSYL4 

Други споменик Бојићу може се видети у самој библиотеци:

(дело је Милована Крстића из 1969)

 У „Илустрованој политици“ од 27. новембра 2012. год. изишао је чланак посвећен мом фотографисању споменика у Београду:

Податак о броју већ забележених је сад већ мало и "застарео", управо ових дана, пре  снежног кијамета, стигох до 304. споменика.

Везе до пуне величине страница:

http://www.dodaj.rs/f/2E/zF/46nTaVkW/48.jpg

http://www.dodaj.rs/f/Z/2b/31SiAse8/49.jpg

Ова моја фотографија „Победника“ одабрана je у 10 најбољих, од 3759 из Србије послатих на конкурс Wikimedia Loves Monuments, и учествује с њима на глобалном конкурсу:

 Веза до странице с победничким фотографијама:

http://wlm.wikimedia.rs/pobednici.php

Чланак из "Блицовог" додатка од 30. септембра 2012:

" Неда Ковачевић, истраживач и хроничар збивања у српској престоници" из чланка је моја маленкост .

 Друга страница чланка:

Везе ка већим  фотографијама чланка су овде:

http://i80.photobucket.com/albums/j192/AtilaK/a_000150.jpg

http://i80.photobucket.com/albums/j192/AtilaK/a_000250.jpg

Градоначелник Београда, најзаслужнији за увођење водовода, канализације, калдрмисање улица, оснивач Новог гробља, за које је дао своје имање...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Сем тога, био председник владе, дипломата, писац, историчар. Оснивач СЛД и Црвеног крста Србије. Лекар,  хирург...
Залагао се за ред, рад, дисциплину, одговорност...
Све је то био, али, није био странчар, партејац.
Да ли зато овај човек нема улицу у Београду?

Биста у кругу КЦС

Сећају га се једино колеге, и овако, понеки од нас који спадају у оне  луде и назадне, што и даље проучавају нашу историју.

Биста, други одливак, у кругу ВМА

 Спомен плоча на улазу у Ново гробље

Опширније о Владану Ђорђевићу:

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%BD_%D0%82%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Овако данас изгледа Делијска чесма:

Подигнута је 1987. године у склопу реконструкције Кнез Михаилове улице, по идеји Александра Дерока.

Но, Дероков план изгледао је овако:

Прва Делијска чесма налазила се испред Делијског конака, који је у  XVIII веку заузимао простор између данашњих улица Кнез Михаилове, Вука Караџића и Ускочке. Ту је била смештена турска коњица – делије. Чесма је изграђена 1843. године.

Делијска чесма, снимљена 1876. године:

Срушена је 1889.  и уместо ње изграђена друга, на углу Кнез Михаилове и Вука Караџића. 1913. године копани су темељи за здање САНУ, тад је срушена и друга Делијска чесма.

 А ево данас чесме на још две фотографије::

 У сеновитом кутку Горњег града Београдске тврђаве, у непосредном суседству Дефтердарове капије, налази се такозвана «Турска чесма». Или, «Везирова». У ствари, то је чесма  Мехмед-паше Соколовића, једина његова сачувана задужбина у Београду.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

         Подигнута је у другој половини XVI века, а данас сачувана у доста измењеном стању. У доба турске управе, Београд је имао водоводну мрежу, чији је један крак напајао водом и Горњи град. Може бити и да је ова чесма била у функцији ондашње џамије султана Сулејмана, која се налазила на Горњем граду. Зидана је пажљиво тесаним каменом. Из резервоара је тада кроз луле избијала вода, ледена као тај камен. Фасада је у сараценским луковима који су украсили три нише. Две крајње нише су са лепим и једноставним рељефима чемпреса.

 У време када су Аустријанци направили реконструкцију Београдске тврђаве, у првој половини XVIII века, ров у којем се налазила чесма затрпан је како би се отворио пролаз кроз Дефтердарову капију према Доњем граду. Над чесмом је израсло дрво, шибље, коров. А онда, 1938. у току прекопавања у Горњем граду, «спрам Сахат-куле, уз саме зидине код Дефтердарове капије, откривена једна стара чесма». Друга половина још је под земљом. Једино је стављена табла на којој, српски и енглески, пише: «ТУРСКА ЧЕСМА НОВИ ВЕК». Нема обележја о њеном ктитору. 

Занимљив детаљ је северозападна, бочна фасада чесме. Корито од камених плоча, спојених гвозденим спојницама, очувано у целини.

Евлија Челебија извештава да је на чесми посебно писало: Дођи беже, ако желиш, да на овом свету пијеш с рајског врела.

Постоји један једини запис из прошлости где је изречена брига за судбину чесме. Било је то 1827. године, тада је Милош Обреновић тражио поправку турског водовода и захтевао да се поведе рачуна о «Везировој чесми у Горњем граду».

Чесма, дакле, најстарија од свих у Београду, стоји на «брегу за размишљање», лепа, али, без воде.

Владислав - Влајко Стајић. Једна надасве необична личност. Свестрани интелектуалац. Магистар правних наука, запослен у Министарству иностраних дела Краљевине Југославије, музичар, сликар, глумац... Но, надасве, лелујави, истанчани лиричар. Етеричан. Али и снажан родољубиви песник, што показује баш у своје две поеме „Победник“ и  „Каријатиде“.  

Остао је непознат широј књижевној јавности, можда и зато што сам није марио да своје песме преточи у збирку. Учинили су то много касније после његове смрти породица и пријатељи.

А међу тим пријатељима, Десанка Максимовић, која је написала и предговор за књигу, затим др Владета Јеротић, песник Миодраг Павловић, и сликар Марио Маскарели,  који је богато и надахнуто илустровао књигу песама Влајка Стајића.

Одавно је познато да су се називи улица у овом граду често мењали, можда чешће но у већини других на свету. Али бар се и овде знало: док траје један назив, ту је само по једна табла, с одговарајућим именом улице.

Међутим...

 ...у последње време, имамо један нов феномен: назив улице промењен, али и даље упоредо постоје табле са новим и старим називом.

Да ли постоји и рационално објашњење за то? 

Да ли је реч о немару,  лењости да се скине стара табла,  или је се ради о неодлучности: је ли требало, можда, ипак задржати стари назив улице, или,  ипак не, али,  онда,  ипак,  оставимо овако, ни тамо ни тамо?

Истина, нови називи се административно примењују, и то није спорно, али, чему, онда,  ипак, ове двоструке табле? 

Како год, и нека их, то је још један разлог више зашто волимо овај наш драги и шашави Београд.

Авала - средњевековно утврђење Жрнов, и маузолеј Незнаном јунаку саграђен по дизању Жрнова у ваздух, на истом месту.

Почетак Балканске улице

Краља Александра, некад Фишегџијска чаршија, данас Булевар, испред Великог Ташмајдана.

Крст, дрвени, поставио га Глигорије Возаровић, први српски књижар и издавач 1847, на своме имању, истовремено месту за које је претпостављао да су на њему спаљене мошти Светог Саве, и крст, камени, (после неколико обнављања дрвеног), поставила Општина Града Београда 1933. на истој локацији. Крај града познат најпре као Возаров, а потом, до данас, као Црвени крст.

Угао Косовске и Кондине. Стара зграда била је кућа политичара Арсе Дреновца,  пројектовала ју је Јелисавета Начић, прва жена архитекта у Србији, 1911, срушена је седамдесетих година 20. века

Угао Краља Милана и Масарикове, 1930. и 2011.

Угао Кнеза Милоша и Краљице Наталије. Стара зграда је била Народна скупштина, више деценија,  и непосредно пре коначног завршетка зграде у Улици краља Александра, 1936.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Угао Васине и Студентског трга. На старој фотографији, лево хотел и кафана "Македонија", десно хотел "Империјал", срушено педесетих, односно седамдесетих година 20. века

...

Да, то небо над Београдом. Калемегданом. Ушћем Саве у Дунав. Небо, као и таласи Дунава, увек другачије. Зато је немогуће описати га. Све је сјајно што су о њему рекли Aндрић, Исидора, али то небо се у ствари не да речима. Само га треба - посматрати. 

(Из мог романа "Повратак кошаве у Београд")

 А ово је фоткао мој син Адам, који као и ја често и радо фотографише мотиве нашега града. Ако добијем од њега сагласност за објављивање,  посветићу неке чланке блога и његовом фотографском умећу.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Пошто овде за сад не могу да поставим остале због величине, дајем линк ка серији мојих фотографија на тему "Небо над Београдом и са Београдом":

 http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=1383160

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

1. Кућа породице Жујовић из 1828. (Карађорђева 29) порушена ?почетком 90их? (а шта је на њеном месту не желите ни да знате ако вам се мили да ноћас оком тренете)

2. Kућа у Дубровачкој 54 из средине 19. века

3. Kућа на углу Скендербегове 4 и Дубровачке из средине 19. века о чијем нестанку је већ било речи

4. Дворишна зграда у Париској 5 из половине претпрошлога века (управо је руше)

5. Остаци Абаџијске чаршије у Краљице Наталије 8-12 из 1840-их а заравњене крајем 1980-их пошто су постале опасно склоне рушењу

6. Kућа у Цинцар Јанковој 3 из 1880-их а "надограђена" са још 3 спрата пре коју годину

7. Кућа у Француској 17 из 1880-их а срушена крајем 1990-их

8. Кућа Константина Јовановића (Косовска 30) са краја 19. века а срушена средином 1980-их

9. Кућа у Високог Стевана 21 са почетка 20. века а срушена ?1970-их?

10. Кућа Јоце Нотароша (Обилићев венац 15) из 1903. а срушена ?1970-их?

11. Kућа у Јелене Ћетковић 2 из 1904. а срушена неких 70-ак година доцније

12. Кућа у Јелене Ћетковић 9 подигнута исте године, срушена отприлике у исто време

13. Кућа Миливоја Јовановића (Делиградска 11) из 1904. а срушена ?1970-их?

14. Кућа трговца Обрадовића (Хиландарска 15) срушена 1970-их

15. Кућа грађевинара Николе Виторивића из 1911. срушена бог-те-пита-због-чега ?средином 1970-их?

О нагрђеним и руинираним зградама које ће спрати јесење кише из или без заштите завода да и не говоримо!

Постовао на форуму SSC корисник Ulichar 28.  јула 2009.

(http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=406398&page=349)

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Вук Караџић - Мање познато о Вуку, и о Вуковом споменику
• Милутин Бојић - филм, поводом споменика Бојићу...
• Pomirenje u kamenu - Članak u "Ilustrovanoj politici" o mom fotografisanju spomenika
• Moja fotografija "Pobednika" među 10 najboljih
• Pobednik je teško pobedio
• Dr Vladan Đorđević
• Delijska česma - Dva puta rušena, tri puta građena
• Česma Mehmed-paše Sokolovića
• Zatomljeni Pesnik Beograda Vlajko Stajić - Poeme POBEDNIK i KARIJATIDE
• ULICE SA DVA IMENA

• Generalna [93]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom