Beograd

Beogradski motivi, dočarani posredstvom jedne beogradoholičarke. Ona je književnica, a zove se Neda Kovačević. Njen mejl glasi: nedakovacevic@yahoo.com

POGLED S KULE NEBOJŠE

beogradska | 27 Februar, 2009 14:18

POGLED S KULE NEBOJŠE


Morem odbeglim
lađa belostena plovila.
Pristala na sidro kraj
Vodene kule.

 

Beogradske fasade, nekad i sad, Deo Prvi

beogradska | 25 Februar, 2009 18:06

Bulevar kralja Aleksandra 46



Sagrađena je 1930. godine, prema planovima arhitekte Aleksandra Jankovića. Građena je za doktora Vladu Markovića, u duhu modernizma.
Zgrada je prvobitno imala podrum, prizemlje, tri sprata i mansardu, a u dvorištu je bila podignuta garaža. Tokom II svetskog rata, 1941. godine, zgrada je teško oštećena i tada je dat plan za obnovu prvog i drugog sprata i tavana, koji je pripremio arhitekta Janković.
Pedesetih godina XX veka nadzidani su treći, četvrti i peti sprat.

Bulevar kralja Aleksandra 63



Sagrađena je tokom prvih decenija dvadesetog veka u duhu akademizma.


Dečanska 23



Izgrađena je 1923. godine u duhu akademizma. Prvobitno jednospratni objekat vremenom je nadzidan za tri sprata, u istom maniru.


Dositejeva 16



Sagrađena je krajem 1872. godine kao porodična kuća Jakova Damjanovića, građevinskog preduzimača, koji se naročito istakao u izgrađivanju Beograda i kaldrmisanju njegovih ulica posle turskog bombardovanja 1862. godine.
Neposredno po izgradnji, od jula 1876. do maja 1877. godine, kuća Jakova Damjanovića poslužila je za smeštaj Engleskog zavoda za srpsku siročad, koji je posle srpsko-turskih ratova osnovao engleski lekar Henri Ciman.
U ovoj kući je živeo i radio Stevan Mokranjac (1856-1914)


Gospodar Jevremova 39



Kuću je sagradio 1882. godine kao prizemnicu Kosta St. Pavlović, načelnik Ministarstva unutrašnjih poslova. Na postojeće prizemlje dograđeni su 1927. godine sprat i potkrovlje po projektu arhitekte Aleksandra Sekulića.
Dom porodice Pavlović odigrao je određenu društveno-političku i kulturnu ulogu, jer se u njemu okupljala srpska i jugoslovenska inteligencija. Tu su se sastajali, a poneki radili i stvarali, mnogi naši velikani: Stojan Novaković, Ljuba Kovačević, dr Demosten Nikolajević, Giga Geršić, Nikola Pašić, Ljuba Davidović, Mihailo Petrović - Alas, Paja Jovanović, Ivan Meštrović, Ivo Andrić i drugi.
U dom porodice Pavlović dolazili su i političari i ljudi iz sveta kulture iz inostranstva, prvenstveno iz Francuske i Rumunije. Kuću je posećivao skoro ceo diplomatski kor između dva svetska rata. Dom porodice Pavlovića je od podizanja do danas ostao u vlasništvu iste porodice i zadržao svoj prvobitni izgled.

Mnogo više o o ovoj kući ima na:

http://www.domporodicepavlovic.org.yu/pages/razdoblja.htm


Kralja Milana 20



Sagrađena je 1936. godine, prema planovima istaknutog arhitekte Franje Urbana. Na fasadi je natpis "DOM HADŽIJA ROSANDE I LAZARA JOVANOVIĆA".


Kralja Milana 24


Sagrađena je prvih decenija dvadesetog veka u duhu akademizma. Deo je niza stilskih građevina u istorijskoj i do danas značajnoj saobraćajnici u centru grada.


Kralja Milutina 5



Dom braće Krstić, podignut je krajem 80-ih godina XIX veka kao reprezentativna kuća arhitekture akademizma sa elememtima secesije.
U njemu su svoj radni vek proveli arhitekte braća Petar i Branko Krstić koji pripadaju nizu najznačajnijih srpskih arhitekata XX veka. Pretpostavlja se da je projektant ove kuće bio istaknuti arhitekta Jovan Ilkić.

Kralja Petra 22



Izgrađena je krajem XIX veka u duhu arhitekture akademizma.
Nalazi se u okviru prostorne kulturno-istorijske celine "Knez Mihailova ulica" koja je utvrđena za kulturno dobro od izuzetnog značaja.

Knez Mihailova 17



Podignuta je u periodu od 1922. do 1924. godine po projektu Leona Talvija u standardnom akademskom maniru.
Vlasnik zgrade bio je Mladen Obradović.

Knez Mihailova 28



Kuća Ćire Panića, u Knez Mihailovoj 28 sagrađena je 1929. godine, prema projektu beogradskog arhitekte Aleksandra Jankovića u duhu akademizma.

Knez Mihailova 24



Kuća Divne Popović, podignuta je 1939. kao stambeni objekat. Projekat je uradio arhitekta Samuil Zaks u duhu arhitekture modernizma.


Knez Mihailova 47



Zadužbina Nikole Spasića podignuta je 1930. godine kao trgovačko-stambena četvorospratnica, po projektu arhitekte Josifa Najmana, u duhu akademizma.
Fasada zgrade je ukrašena skulpturama koje simbolizuju industriju i trgovinu. Postavljene su u timpanonu nad centralnim delom fasade, a delo su vajara Dragomira Arambašića. Osim toga, postoje i četiri grupne i dve pojedinačne dečije figure postavljene naizmenično nad centralnim i bočnim fasadama, rad vajara Živojina Lukića.

Knez Mihailova 52



Spratna kuća poznatog beogradskog trgovca ćir Mihaila Pavlovića, sagrađena je 80-ih godina XIX veka. Obrađena je u maniru akademizma XIX veka, a glavna fasada iz Knez Mihailove ulice naglašena je balkonom koji nose atlanti, što je dosta redak slučaj u beogradskoj arhitekturi.
Za ovu zgradu je Milivoje Kostić u knjizi "Poslovi i dani trgovaca, privrednika i bankara u Beogradu XIX i XX veka" napisao : "Impozantna zgrada na sprat sa velikim balkonom, koji su svojim leđima podupirali lepo izvajani Herkulesi. Svojom lepom spoljašnoću zgrada je privlačila mušterije. U prizemlju je bio prostrani dućan sa dva odeljenja i sa zastakljenom kancelarijom... Na spratu je stanovao kućevlasnik i njegova porodica. "

Nebojšina 53



Sagrađena je u periodu između dva svetska rata u stilu modernizma.
Fasada je potpuno svedena i krajnje pojednostavljena, simetrično koncipirana, sa središnjim naglašenim rizalitom.

Njegoševa 8



Kolektivno-stambena zgrada sa lokalima u prizemlju, sagrađena je u periodu između dva svetska rata u stilu modernizma.
Objekat je 1940. godine nadzidan po projektu inženjera Leonida Z. Makšejeva. Fasada je koncipirana u duhu savremene arhitekture koja se oslanja na postulate modernizma.


LAMENT NAD IŠČUPANIM ŠINAMA

beogradska | 22 Februar, 2009 14:58

 LAMENT NAD IŠČUPANIM ŠINAMA

u Makenzijevoj ulici


Minut žagora molim, za
«Prištinca»,
poginulog na dnu
Čubure.
preseljenog u Suburu Višnju.
Gde jošte živi
okađen smešanim
mirisom roštilja
i pokislih lipa u cvatu.
A huk prvi što raseca
izmaglicu praskozorja,
da li je uzdah
šina iščupanih?
Okretom na Slaviji
tramvaji
dal suzu načine,
ili, tek, možda,
položenu osmicu?

U vreme dok su još bile šine:

Studentski trg

beogradska | 20 Februar, 2009 17:56

Na prostoru današnjeg Studentskog trga, još pre 1688. nalazilo se tursko groblje. Prilikom austrijske rekonstrukcije Tvrđave i varoši između 1723. i 1736. postavljena je kapija na jugoistočnom bedemu Gornjeg grada i probijena današnja saobraćajnica na pravcu Uzun Mirkove i Vase Čarapića ulice, prema Stambol-kapiji. Premda tek kao nazna¬ka prostornog definisanja trga, ova je intervencija do danas opstala kao jedan od retkih „otisaka" urbane rekonstrukcije varoši iz tog doba.



Groblje sa zadržalo i po odlasku Austrijanaca, opstajući čak i kada je na ovom mestu otvoreno prvo beogradsko „pazarište", Velika pijaca, u leto 1824. godine. Čak četrdeset jednu godinu, pijaca je „živela" neposredno do groblja koje je prekopano tek dve godine po izgradnji Kapetan Mišinog zdanja 1865. godine. Između 1872. i 1896. ovaj prostor je nazivan Veliki trg, od tada do 1946. nosio je naziv Kraljev trg, da bi tada bio nazvan sadašnjim imenom.

Velika pijaca ili, kako je kasnije nazivana, Pijaca kod Glavne policije, bila je centar svakovrsne trgovine, dok je Ulica Vase Čarapića slovila kao čaršija gde su s obe strane bili smešteni brojni turski dućani, kako ih pominje Košta N. Hristić: kasapnice, saračke i papudžijske radnje, duvandžinice, bozadžinice, aščinice, alvadžinice, bakalnice i kafane.
U okolini pijace, mahom uz regulacionu liniju današnje zgrade Kapetan Mišinog zdanja, podignuto je više arhitektonskih objekata koji su se isticali svojom građevinskom solidnošću i javnim značajem.

Na danas praznom prostoru-platou ispred Filozofskog fakulteta, nalazio se Turski han iz XVIII veka. Han je imao podrum, prizemlje i sprat, a pred njim su bila pobijena četiri stuba sa alkama za koje su se privezivali konji. U ovo zdanje, temeljno prepravljeno i adaptirano po neorenesansnom stilskom obrascu osamdesetih godina XIX veka, useljen je hotel „Imperijal". Ne izmenivši funkciju, „Imperija!" (tj. potonja „Stambol-kapija"), radio je sve do 1968. godine. Pre no što je srušen, u leto te godine, kao i mnogo puta pre i posle toga, nadležni se nisu prisetili tradicije niti spomenuli jedne rečite poruke iz spiska bivših turskih meana i kafana, napisane čitav vek ranije: „Prema važnosti mesta gdi postoji ova zgrada, kao i dobrom prihodu koi se otuda dobija, trebalo bi da ostane i dalje kao mehana". Verovatno ni tada više ne kao mehana ili kafana, a možda i najmanje zarad prihoda, ova je zgrada morala biti sačuvana kao redak i vredan arhitektonski spomenik Beograda iz XVIII veka.




Na istoj liniji, na mestu zgrade današnjeg Filološkog fakulteta, i na uglu sa Ulicom 1300 kaplara, nalazila se omanja spratna zgrada, u kojoj je, pre no što je preuzeo presto i preselio se u Stari konak , živeo knez Aleksandar Karadordević. U toj kući, u sobi na uglu, rođen je budući kralj Petar I Karadordević u leto 1844, a u prvoj godini Prvog svetskog rata, u njoj je našao privremeni smeštaj i tadašnji Narodni muzej.


(To je ovaj kućerak desno)

U nastavku, sa ugaonom pozicijom u odnosu na poprečnu (tadašnju Uskočku ulicu), a najverovatnije na starom broju 9, nalazila se i rezidencija beogradskog guvernera i brata kneza Miloša - gospodara Jevrema Obrenovića. Ne samo po svome položaju unutar varoši u Šancu , već i po arhitektonskom oblikovanju, ovaj spratni objekat, podignut između 1835. i 1841, predstavljao je referentnu građevinu starog Beograda.


Na istom uličnom frontu, bliže Kalemegdanskom parku, danas Uzun Mirkovoj broj 1, 1853. podignut je hotel „Srpska kruna , posle „Starog zdanja drugi po vremenu nastanka i najveći hotel u Beogradu toga doba.



Preko puta ovog hotela nalazila se kuća prvog starešine vojske kneza Miloša, političara i pisca „Načertanija" Ilije Garašanina, a na uglovima današnje Višnjićeve i Braće Jugovića - zgrade turske i srpske policije koje je međusobno delio samo uzan sokak. U ovoj drugoj, počev od 1840, radilo je Upraviteljstvo varoši ili, kasnije, Uprava varoši Beograda. Zbog njene trošnosti, u neko doba, najverovatnije 1856. ili 1857, seli se u obližnju novosazidanu građevinu.
Na ovoj adresi — Kraljev trg broj 16, nalazio se glavni policijski zatvor tzv. „Glavnjača" u čijim su prostorijama isleđivani i bili zatočeni „rastrojni elementi" svih reži¬ma, politički i kriminalni kažnjenici, čak i posle Drugog svetskog rata.



Niže zgrade turske policije nalazila se Kizlar-agina džamija koja je 1875. srušena, a preko puta, turska tekija i u njenim nekadašnjim zabranima, Šejh-Mustafino turbe iz poslednje četvrtine XVIII veka, kao jedina preostala istorijska retkost onoga doba. U pomenutoj, nevelikoj zgradi tekije Hadži-šeih Muhameda, koja je najverovatnije bila podignuta polovinom XVII veka, a srušena 1892, u tih nekoliko prostorija ukupne površine oko 200m2, sednicama Praviteljstvujuščeg sovjeta srbskog za vreme Prvog srpskog ustanka začeta je tradicija parlamentarnog života u Srbiji.



Na dodiru današnje Vasine i Studentskog trga, sem hotela „Makedonija", bila je i kafana „Rajić", poznata po tome da je već oko 1860. gostima prva u Beogradu nudila do tada potpuno nepoznat, tursko-leskovački izum - ćevapčiće.

Na gornjoj strani današnjeg parka, odmah do Turskog hana, kako je već pomenuto, 1863. po projektu Jana Nevole, izgrađeno je Kapetan Mišino zdanje, najveća i najdopadljivija zgrada Beograda toga vremena. Ova građevina, po želji zadužbinara Miše Anastasijevića, zaveštana „za smeštaj učbenih i prosvetnih zavoda kao što su: Licej, Narodna biblioteka, Narodni muzej, po vremenu Narodni univerzitet itd.", podignuta je u okružju mahom prizemnih zgrada i usred pijačne vreve. Zbog njene superiorne visine, u posebnoj kuli-motrilji na krovu zdanja, danonoćno je dežurao stražar sa zadatkom da uoči i locira požar i o tome hitno obavesti požarnu četu koja je bila smeštena u uskoj zgradi drvene fasade sa karakterističnim „kanelurama", u blizini današnjeg Etnografskog muzeja, na Studentskom trgu broj 17.




O akademskoj tišini i o kultivisanom prostoru ispred Kapetan Mišinog zdanja
stoga, nije moglo biti reči, a sama okolina, kako uvida Hristić, nije bila prijatna „ni po ono¬me što se sa prozora široke fasade Univerziteta dole vidi, ni po onome što se otud ovamo čuje". Istom utisku je u neko doba doprinosio i „razuzdani kor" fijakerista postrojenih ispred zdanja, praveći larmu i uznemirujući svojim skarednim recima okolinu i posebno „školsku mladež" Velike škole, ako je verovati jednoj epistoli konjičkog kapetana Konstantinovića Upravi varoši Beograda. Čitav ovaj nesklad i vrevu nije bilo teško uočiti, te je već 1867, planom rekonstrukcije varoši u Šancuprofesora Velike škole i inženjera Emilijana Josimovića , predloženo da se pijaca ispred zdanja ukloni i na njenom mestu načini park.




Odmah po oslobođenju od Turaka, teren Velike pijace je iznivelisan i zaravnjen, i tom prilikom prosečene su i pravolinijske staze. Godine 1880, na sredini trga podignuta je česma sa obeliskom. I pored tih manjih intervencija, Josimovićev predlog ostvaren je tek 1886, i to delimično, buduči da park nije bio na čitavom prostoru već samo „na praznoj polovini pijace".

Krajem veka u središte mladog parka postavljen je spomenik Josifu Pančiću, po kome je ovaj jeleni sad" i dobio ime: „Pančićev park". Iz nejasnih razloga, ovaj rad vajara Đorđa Jovanovića, dugo posle postavljanja, stajao je prekriven sargijom (sve do 11. maja 1897), i omaleni park koji se „prostirao samo u onom delu prema Kolarčevom univer¬zitetu", spontano biva nazvan „park čoveka u džaku".



Najverovatnije zahvaljujući stečenoj reputaciji i navikama Beograđana, ali i onih koji su donosili proizvode na pijacu, ona je opstala na starom mestu sve do 1926. godine. Iako se izgradnjom parka pijačni prostor uveliko smanjio i početkom veka bio sveden samo na trotoare i prostor ispred zgrade Univerziteta, popularnosti pijace u velikoj meri je doprinelo uvođenje tramvajske linije-okretnice broj 1, čime je poboljšano snabdevanje i prevoz brojnih mušterija i prodavača. Uvođenje ove tramvajske linije koliko je pomoglo toliko je i odmoglo pijaci, uglavnom „otimajući" prostor prodaje i onemogućavajući izgradnju adekvatnih proširenja u skladu sa zahtevima vremena. Otuda je već Generalnim urbanističkim planom od 1924, s razlogom predloženo izmeštanje pijace u Jovanovu ulicu i proširenje tadašnjeg „Pančićevog skvera" u „Akademski park", što je i bilo ostvareno krajem treće decenije XX veka. Još od 1914, u parku se nalazio i spomenik Dositeju Obradoviću, rad vajara Rudolfa Valdeca.




Posle rata i oštećenja Kapetan Mišinog zdanja, a shodno naporima brze obnove visokoškolske nastave, podignut je Novi univerzitet (1922), danas Filološki fakultet ,po planovima Petra Gačića. Ova zgrada, izgrađena u postakademskom stilu, oštećena je za vreme, a obnovljena posle Drugog svetskog rata, po projektu Aleksandra Sekulića.


U trećoj deceniji istog veka preduzeta je i izgradnja ostalih delova trga. Godine 1931, sa frankofilskim sentimentom, ali i vrsnim poznavanjem arhitektonskih uzora, Milutin Borisavljević, u kompilativnom maniru koji je izazvao bujicu prigovora domaćih stručnjaka, pa čak i navođenje konkretnih dela koja su autoru poslužila kao uzor, dovršio je ogradu i kapije parka. Ipak, ovo skladno i za Beograd vredno, čak prestižno delo, od tada do danas je jedina uzorno oblikovana parkovska međa prestonice.


Godine 1934, na mestu nekadašnje kafane „Ujedinjenje" podignuta je zgrada Beogradske berze ili Trgovinska komora (kasnije Etnografski muzej) po projektu takode francuskog vaspitanika, Aleksandra Đorđevića.




Nekoliko godina ranije, 1929-31, Petar Bajalović ostvaruje nacrt zgrade Kolarčeve zadužbine na Studentskom trgu broj 5. Svoju kulturnu misiju i zenit, ova će institucija, osnovana sredstvima iz fonda Ilije Milosavljevića Kolarca, doživeti u prvim posleratnim godinama izrastavši u značajnu „koncertnu poslovnicu" i „javnu tribinu". Za jednog od svedoka svakovečernih okupljanja u koncertnoj dvotani do danas nenadmašene akustičnosti, Svetu Lukića, „Kolarac" je u to vreme značio i mnogo više od institucije opštekulturne namene i predstavljao „jedan planinski vrh koji prevazilazi i samu muziku, postajući središnja kota naše duhovne avanture ako ne i celo-kupnog života".


Na mestu stare „Glavnjače", koja je delimično oštećena u bombardovanju a kasnije srušena, po projektu arhitekata A. Sekulića11 i Đorda Stefanovića, podignuta je 1954. veličinom impozantna zgrada Hemijskog instituta, tj. Prirodno-matematičkog fakulteta. Izgradnjom monumentalnog korpusa sa gabaritnim blokovima koji su obrazovali početna slova imena instituta (HE), današnji Univerzitetski park je dobio vizuelno nepropustljiv okvir prema Dunavu. Ne samo usled takve paravanske postavljenosti zgrade, a još manje zbog njene implicitne simbolike, već pre svega zbog nesrećno određenih urbanističkih uslova, taj granični deo Studentskog trga ostao je primer izvorne neusklađenosti Šireg ambijenta i „korbizijanski" samodovoljne arhitekture kojoj bi svakako više odgovarala osama na kakvom manje urbanistički osetljivom terenu van grada.

Pogled, (s Kapetan-Mišinog zdanja) pre:


Pogled, sad:


U osovini fakulteta, a u samom parku, kao treća u nizu skulptura na ovom prostoru, 1994, postavljen je spomenik Jovanu Cvijiću, rad vajara Ota Loga.


Povratak košave u Beograd, nastavak

beogradska | 17 Februar, 2009 16:02

Evo i nastavka mog romana "Povratak košave u Beograd":

***

Враћам се неколико страница дневника.

9. септембар 1993.

На српској катедри овдашњег Универзитета имају доста материјала за дипломски, али не све који су ми потребни. Исто у Црквеној општини. Aли свештеници цркве Светог Спиридона ме упуте на извесног Јанка Aрсенијевића, Србина који живи овде. «Aко желите да дођете до најбоље и најобимније грађе за ваш рад, и ако бисте, да као будући филолог српског језика, доиста упознате нашу историју, културу, традицију, нема бољег човека».

Потражим Јанка на његовој матичној катедри, класичне филологије.

-Добар дан. Ја сам Милош Aлфијери. Радим дипломски на тему: «Српска књижевност у Трсту». Упутили су ме на вас...
Док говорим, сав као да је претворен у ухо. Скапирам да тако пажљиво ослушкује управо - српски језик. Рекао бих да, уживајући у свакој речи на српском, и одговара:
-Добар дан. Радите, дакле... - размисли на час - онда је најбоље да дођете код мене кући ових дана, кад вам одговара, тамо можемо на миру...


И поново, на овај 14. септембар.

Док он пуни лулу дуваном, у Јанковој радној соби, одмах уочим - књиге. Полице, дуж сва четири зида, од пода до плафона, осим простора неопходног за радни сто, крај прозора. Испод стола, једва има за ноге. Неке на поду морам да прескачем, умало се саплетем. Много књига је на српском.
-Књиге, ове српске... - упитам. - Опростите, могу ли детаљније да погледам?
-Наравно, само изволите - одврати Јанко с осмехом, палећи лулу.
-Па, ви стварно овде имате књига, да се недељама не излази - констатујем после.
-Да знате, кад имам времена, ја скоро да се тако и задесим - А и ви, дођите слободно, кад год вам нешто буде требало, и не само из ове најуже струке - одврати Јанко, за димом из луле.
Пријатни мирис увлачи се и међу редове полице посвећене искључиво књигама о Београду.
Ту је и факсимил писма папе Јована VIII од 16. априла 878. године - најстаријег писаног документа у коме се помиње словенско име Београд.
-Такозвана «крштеница Београда». Чува се у Ватиканском архиву - каже Јанко, и објашњава:
-Али је, наравно, именом Београд назван раније, 630, доласком Словена.
Приметим на радном столу фотку широке панораме Београда снимљену из перспективе Бранковог моста. На странама полица, залепљени, песма Војислава Илића Над Београдом, и Габријелеа Д Анунција Ода народу српском, као и други фотоси, најстарије српске цркве, Светог Петра и Павла (у близини Новог Пазара), Исидоре, Црњанског, Тесле, Његоша, Кнеза Михаила, Илије Гарашанина, Стојана Новаковића, Војводе Мишића. Ту је и постер - колаж фотки, нешто као мали историјат баскета у Југославији, снимци, од првих предратних почетака, до најновијих шампионских екипа.
И, фотка која одудара од општег тона. Грејс Кели. Упитно погледам Јанка.



Evo je u knjižari "Belić", pored  "Kolarca":



 

Bulevar kralja Aleksandra

beogradska | 16 Februar, 2009 13:54

        Nekadašnji Carigradski, Smederevski drum, Fišekdžijska čaršija ili Fišeklija. Od 1872. deo ulice od Takovske do Beogradske nazivan je Fišekdžijskom, a onaj od Terazija do Dragoslava Jovanovića - Markovom. Godine 1895. Bulevar je poneo ime kralja Aleksandra Obrenovića, da bi posle rata (1946) bio nazvan Bulevarom Crvene armije. Od 1952. do 1997. ulica nosi ime Bulevar revolucije, kada joj je vraćen nekadašnji naziv - Bulevar kralja Aleksandra.



        

      Nekadašnja se Fišeklija, nastala polovinom XIX veka, smatra pretečom današnjeg Bulevara. Jednovremeno sa početkom regulisanja vračarskog dela Beograda, te tako i razmeravanja vračarskih placeva na preporuku Popečiteljstva, Uprava beogradske varoši ocenila je 1845. tadašnji tašmajdanski kraj kao „bezopasan" za prodaju i promet baruta. Na taj se način „na velikom putu carigradskom kod Tašmajdana", fišekdžijama, sklonjenim od ostalih žitelja, odredilo mesto shodno njihovom zanatu koji će oni, po mišljenju gradskih vlasti, „bez i najmanje opasnosti ostalima upražnjavati moći".
        Po ovom zanatu i zanatlijama, a zapravo fišecima u kojima se prodavao barut, ulica je imenovana Fišekdžijska čaršija ili, jed¬nostavno, Fišeklija. Godine 1859, deo Carigradske džade od pomenute džamije „do na kraj Fišekšijske čaršije" bio je „sav" kaldrmisan. Odatle se, međutim, put nastavljao dalje pre¬ma Trkalištu, sužen, poput nešto šireg seoskog druma, i probijao katkad kroz grmlje a mestimice i kroz barsku trsku.
        U poslednjoj četvrtini XIX veka fišekdžijama se pridružuju telali - starinari i pre¬prodava iz varoši, za čiji se espap „iz sanitetskih obzira" tvrdilo da je „zarazan i epidemičan".
        Dvadeset sedam članova trgovaca starudijama i rabljenom robom doselilo se sa Bitpazara, Zelenog venca i drugih krajeva varoši, te je Fišekdžijska čaršija dobila reputaciju druge čuvene „buvlje pijace" starog Beograda.
        Red „barudžinica" i „telalnica" na potezu od Takovske ulice do Starine Novaka sasvim je zatvarao prilaz starom tašmajdanskom groblju koje je tu preseljeno sa Varoš kapiji.
Okolina Fišekdžijske čaršije bila je na „lošem glasu", posebno zbog groblja koje je 1880, po pisanju „Videla", bilo kao neko leglo vandala i „mesto na kome se za mrtve nema nikakvog pijeteta".
       Već početkom XX veka, međutim, čitav kraj je polako gubio ondašnju funkciju trgovine oružjem i barutom, a na starom groblju oko turskog majdana bilo je zabranjeno sahranjivanje. Budući da prostor današnjeg Tašmajdana neće biti prekopan sve do kraja treće ili početka četvrte decenije, ovom su se, još jednako „tužnom" ulicom, dugo vremena kretale mnoge pogrebne povorke ka staroj Markovoj crkvi i groblju.

        Godine 1892. proradile su tri linije prve gradske mreže „varoške železnice" - tramvaja. Na uglu sa današnjom Sredačkom ulicom, naspram ondašnje kafane „Sibirija", iza povisoke zidane ograde, a na prostoru od 5000 m2, Opština je podigla depo, duhovito nazvan Tramvajske štale, koji je služio za garažiranje tramvajskih vagona i koji i danas postoji.



        Ne dugo zatim oko „štala" naselili su se radnici tramvajskog saobraćaja, uz njih i siromašan svet, te je čitav kraj poneo ime „Đeram", po rampi trošarinske stanice na Smederevskom drumu koja se nalazila upravo na mestu istoimene pijace.
        Oni je pamte kao široku, pravu i lipama ozelenjenu „veliko-varošku aveniju" sa čije se najviše tačke pružao veličanstven pogled na gradski centar.

        Početkom veka kolovoz Aleksandrove prekrivala je kaldrma, trotoari su dobili zastor od četvrtastih kamenih ploča kojima je kasnije kaldrmisana Kalenićeva pijaca, a jedan deo nekadašnje „Carigradske džade" bio je namenjen i stazi za jahače. I pored toga, u vreme žestokih kiša, zbog loše nivelacije i izrovane kaldrme, Aleksandrova je odavala utisak „neprelazne, blatnjave reke".

         Mnoštvom kafana i intenzitetom kafanskog života u dvadesetim i tridesetim godinama XX veka, isticao se kraj oko Đerma koji je po tome, verovatno, nadmašivao čak i Terazije.
Na mestu današnjih arkada „Novog doma", iz večeri u veče, održavan korzo.
         I sama Đeramska pijaca, otvorena sredinom dvadesetih, smeštena na uzdignutom platou između dve strme ulice, po svojoj šarolikosti i živosti predstavljala je „posebni spektakl, neuporedivo koloritniji nego što su današnje tržnice". Notu šarolikost, davali su okretni prodavci ,,s nogu": prodavci bureka, gibanice, đevreka, šećerlema, kandiranog voća, salepa i boze, sladoledžije, oštrači noževa i makaza, testeraši i svakako neizbežni trgovci — „torbari".





        Počev od tadašnje „Popovske kuće" na mestu današnje zgrade JAT-a (J. Ranković, 1930-32), pa sve do naselja „Sedam kuća" (ugao Batutove i neparne strane Bulevara) i „Cvetkove kafane", koji su smatrani sinonimima krajnje udaljenosti od varoši, ova „avenija" je bila prepuna kafana i mehana.
        Istoriografske beležnice o kafanama Beograda ispuniće pripovesti o mnogim „bulevarskim" restoranima poput „Sablje dimiskije" sa baštom između telalnica, „Smedereva" koje se nalazilo na mestu savremenije „Madere" (1936), ka¬fane „Grgeč" koja je prvobitno poslovala u trošnoj zgradi na suprotnom uglu od današnjeg, „Orašcu" - kafani „meraka i sevdaha" koja i danas stoji na istom mestu, starog „Lipovog lada" na broju 252 ili već pomenute „Cvetkove kafane", gde je dvadesetih godina premešte-na trošarinska stanica.

       Posle Prvog svetskog rata, čitav kraj oko „Lipovog lada" i naselje koje se obrazovalo između Bulevara i Ulice Vojislava Ilica, poneo je naziv kafane, premda je bilo težnji da se odomaći ime „Predgrađe kraljevića Tomislava". U međuratnom periodu ovaj deo Bulevara, ponajviše potez od kafane „Lion" do „Cvetkove kafane", odlikovao se posebnom društvenom, trgovačkom i privrednom živošću. Sa obe strane ulice nizale su se zanatske radnje, trgovine konfekcijom, drogerije i apoteke, kolonijalne radnje, mesare, pe¬kare, poslastičarnice, knjižare, no bilo je i začetaka metalske, štofarsko-tekstilne i kožarske industrije.

        Poslednje telalnice, koje su kao recidiv čaršijske živosti stare Fišeklije još uvek poslovale čak i kada je postavljana kupola palate Narodne skupštine, srušene su 1935. godine.

        Period između dva rata je ujedno i razdoblje najživlje izgradnje Bulevara čije frontove postepeno popunjava sve veći broj značajnih javnih građevina.



Gradi se palata Narodne skupštine, zgrada Cehoslovačkog poslanstva (u kojoj je potpisana kapitulacija Jugoslavije, aprila 1941), Pravnog (podignut 1935—38, obnovljen 1996) i Tehničkog fakulteta (podignut 1926—31, obnovljen 1996).


       Od gotovog novca dobijenog kao svadbeni dar, ali i od onog ubranog na ime ratnih reparacija, kralj Aleksandar I Karadordević 1928. finansira izgradnju Studentskog doma u Kralja Aleksandra broj 75, za smeštaj pet stotina studenata.




        Tokom čitavog ovog perioda, međutim, kao prave raspukline, neočekivane fisure u frontovima Bulevara, otrajavaju prizemne bondručare na¬herenih krovova i jednospratnice kraj višespratnih zgrada iz ne tako davne prošlosti.





      

      Sunovrat devedesetih godina XX veka, učiniće ovu ulicu, još jednom u njenoj istoriji, nezvaničnim centrom beogradske trgovine „na detalj", trgovačkim središtem paradržavne, „sive ekonomije" ili, jednostavno, „buvljom pijacom". 
      Jednovekovni krug trgovačke istorije Bulevara koja je začeta fišekdžijskom „buvljom pijacom" stareži, dovršen je tako bujanjem „buvlje pijace" mahom krijumčarene robe. U poređenju sa tužnom i za grad uvredljivom pojavnošću kartonskih kutija, tezgi prekrivenih šatorskim platnima i najlonom, u urbanom i civilizacijskom pogledu, stara je Fišeklija posedovala više digniteta, unutrašnje zakonitosti i reda.



Poslednjih meseci, konačno, preprodavaca više nema. Smile

Beogradske kafane

beogradska | 11 Februar, 2009 15:27

Posle knjižare, valja otići malo i do kafane. Laughing

A Beograd je prvu imao pre Pariza, Beča i mnogih drugih evropskih metropola.

Od samih početaka do danas, kod nas su se za kafanu koristila razna imena: karavan saraj, han, mehana, mejhana, kavana, birtija, bife, gostionica, aščinica, krčma, bar, restoran i, na kraju, “ugostiteljski objekat”.

U prvo vreme, u kafanama služila se samo kafa "uz ambijent koji je pratio kulturu života istočnih naroda, gde se kafane prvo i javljaju. Nije zato bez osnova tvrdnja da su Turci, dolaskom u Beograd 1521. godine u jednom od prostora na Dorćolu služili kafu.
Sam naziv, kafana, u Beogradu i Srbiji počinje da se koristi tek posle 1738. godine, kada su Turci ponovo došli u Beograd, posle vlasti Austrije. U turskim izveštajima iz XVI veka opisuju se beogradski karavan saraji i hanovi. Hanovi su imali bolji komfor i služili su za boravak gostiju od više dana.

O prvim kafanama u Beogradu, pisao je 1740. godine, putopisac Keper, koji ističe da su jedne kafane posećivali muslimani, a druge hrišćani. Keper tom prilikom daje opis kafane "Crni orao" na Dorćolu, koja je, kako veli, najbolja u gradu.
Kafana "Crni orao" bila je na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i Kralja Petra, a do nje se dolazilo trošnim drvenim stepenicama. Kafana nije imala stolove, stolice ni klupe, već minderluke prekrivene ćilimima. Visina kafane nije dozvoljavala da se u njoj čovek uspravi. Zidovi su bili išarani zelenom, crvenom, modrom i narandžastom bojom, a na ulazu je bilo postavljeno nekoliko krčaga i ibrika.

Fotografija Crnog orla, na žalost, ne postoji, ali tu su iz nešto kasnijeg doba, čuveni “Dardaneli”:


Početkom XIX veka knez Miloš uvodi porez za mehandžije i obavezu dobijanja dozvole za rad. Mehane su bile stecište trgovaca i špekulanata, a u Savamali i Bukurešt-mali već je 1826. godine bilo alkoholnih pića, ali i bluda.



Među važne datume za istoriju beogradskih kafana svakako spada 1821. godina, kada Beograd dobija mehanski esnaf, 1840. je počela da radi Kneževa pivara, 1871. godine Prvo srpsko pivarsko akcionarsko društvo, 1873. Vajfertova a 1884. godine i Bajlonijeva pivara. Bajlonijeva pivara je 1903. godine proizvodila oko 28.000 litara svetlog ("Prvenac" i "Plzen") i crnog ("Prvenac" i "Salvator") piva.



Beograd najveći broj gostionica i kafana dobija krajem XIX i početkom XX veka. Grad u nekim statističkim procenama na pedeset stanovnika ima po jednu kafanu ili gostionicu. Na Pozorišnom trgu, danas Trgu Republike, u tom periodu je bilo šesnaest kafana, a u Poenkareovoj, danas Makedonskoj ulici, od 40 kuća 17 je bilo kafana ili gostionica. Na Varoš kapiji je bilo 12, na Terazijama 11, u Skadarliji sedam, na Slaviji devet, u Dubrovačkoj ulici, u donjem delu, 16 kafana i gostionica.
Kafane su imale izuzetno mesto u razvoju društvenog, privrednog i kulturnog života Beograda.




1860. godine Nikola Hristić, tadašnji gradonačelnik Beograda, izdao je naredbu da se stanovništvo u kafani može zadržavati do 11 sati uveče, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera. Jedna od obaveza srpskih vlasti bila je i obaveza vlasnika kafana da svako veče upale fenjer pred kafanom, i to u deset sati uveče. Srbi su poštovali naredbu, ali Turci nisu. Terali su inat.

Hroničari su zabeležili i pokušaje borbe s prostitucijom. Knez Miloš je u svoje vreme naredio da se "te nesrećnice dave bacanjem u Savu". Naredio je i davljenje podvodačica, takozvanih "peza". Golubović navodi da su stradale mnoge Vlahinje, Grkinje, Ciganke, Jevrejke, Levantinke... kao i to da nema traga da su se Srpkinje bavile najstarijim zanatom. Sve to nije sprečilo nered i prostituciju u kafanama, čak ni na tada popularnim "krompir balovima", pa 1838. godine knez Miloš uvodi porez za sve posetioce balova od 10 groša za bolničku kasu i jednog cvancika za pandura.


U kafani "Proleće", kasnije nazvanoj "Hamburg", zasijala je prva električna sijalica u Beogradu. Na tom mestu, u Masarikovoj ulici, danas nalazi zgrada - Elektrodistribucije.

U kafani se vodila i politika. Između dva svetska rata a i pre, u njoj su zabeleženi značajni događaji, odluke. Pripadnici stranaka imali su svoje omiljene kafane. Demokrate su išle u "Barajevo", Slovenska ljudska stranka u "Ljubljanu", ministri Cvetkovićeve vlade svraćali su u "Maderu". U kafani su sedeli znani i neznani, slavni i neslavni pisci, pesnici, urednici novina i časopisa, novinari, glumci, slikari i vajari, sportisti, političari... Kafana je bila mesto gde su nastala i značajna književna dela, i mesto književnih diskusija, sukoba oko književnih pravaca, putokaza i književnosti.
U kafanama su nastale i mnoge danas čuvene i rado slušane muzičke kompozicije.

U kafanama su se proslavili pevači kao Sofka Nikolić, Divna Kostić, Mijat Mijatović, Nata Pavlović, Nada Aleksandrović, Dušan Đorđević… Zahvaljujući toj slavi Sofka "lepotu svog glasa (na ploči) zabeležila je u Parizu i Berlinu. I mnogi orkestri, poput "Braće Cicvarića" potekli su iz kafana.

Jedna od tih kafana bila je i „Savinačka kasina“, vlasništvo čuvenog muzičara, kompozitora, vrednog skupljača našeg narodnog melosa, i advokata, koji je besplatno branio siromašne, Vlastimira Pavlovića Carevca


U kafani su nastupali svi značajniji muzičari i pevači toga doba, Beograda između dva rata. Bila je velika čast pevati u Carevčevoj “Savinačkoj kasini”.



Na žalost, kafane ovde sada izumiru. U stvari, ne izumiru nego ih - ubijaju.

Nestale su mnoge kultne kafane, kao „Orač“, „Marš na Drinu“, „Trandafilović“, „Večiti mladoženja“, „Vltava“, ili, „Tri lista duvana“, koja ima poseban istorijski značaj, jer je u njoj obavljen prvi telefonski razgovor u Beogradu, 1883.


kao i čuveni „bermudski trougao“ Šumatovac“, „Pod lipom“, Grmeč“. Potonuo je u svojevrsnom bermudskom trouglu nemilosrdnog gašenja starih, kultnih kafana.



I „Domovina“, recimo, pretvorena u nekakav bezlični, sterilni, strani i doslovno, „Speak easy“. Nepodnošljiva easiness.

Ali, meni je naročito žao „Grgeča“, kao jednog od „mojih“ posebno dragih mesta, a i ubijen je tiho, nečujno, bez ikakve medijske pompe i barem pokušaja, da se spase. Samo je na mestu nekadašnje kafane jednog dana osvanula „Rajfajzen“ banka.

Taj "Grgeč", je inače postojao još od pre II sv. rata, što vidimo na fotografiji Jeremije Stanojevića:


Na žalost, nemam noviju fotografiju. Ali je tu tekst anonimnog autora s jednog foruma:
„…tamo gde je do juče bila kafana Grgeč, na ćošku preko puta Pravnog,
tamo gde smo smirivali ispitnu tremu, jeli najbolji gravče na tavče na svetu,
plaćali sok liku što radi na šalterima da nam overi indeks preko reda… tu je sada jebena rajfaijzen banka..siva, bezlična, hladna i naših para gladna…“

Geca Kon

beogradska | 09 Februar, 2009 15:06

Pošto je bila reč o knjizi, evo i priče o knjižari. Za razliku od mnogih drugih, na žalost nestalih, ipak je, konačno, spasena od propasti.


„Knjižara „Geca Kon“, koja više od sto godina postoji na početku Knez Mihailove ulice, prema odluci Vlade Srbije, a na inicijativu Ministarstva kulture, proglašena je za značajno kulturno dobro. Kupac „Prosvete“ koja je vlasnik ove knjižare, neće nikada moći da joj menja ime i namenu, da je pretvori u parfimeriju ili prodavnicu odeće, što su nakon privatizacije postali „Nolit“ i „Jugoslovenska knjiga“
(„Blic“, 7. februar 2009)


Geca Kon
(2. VIII 1873, Čongrad – 1941, Beograd)


Geca Kon je rođen u mađarskom delu Austro-Ugarske kao sin rabina u poznatoj jevrejskoj porodici. Posle njegovog rođenja, porodica se seli u Zemun. U Zemunu je Geca učio trgovačku školu a potom je otišao u Novi Sad i upisao se u gimnaziju. Zavolevši knjigu sa jedne vrlo praktične strane, ubrzo je napustio gimnaziju i prešao u Beograd da uči knjižarski zanat kod poznatog Fridriha Breslauera ali se, nezadovoljan, vratio u Novi Sad i počeo raditi u knjižari kod Arse Pajevića. Ni tu se nije smirio nego se 1894. godine opet vratio u Beograd i stupio u dobro uređenu staru Fridmanovu knjižaru.


Molba za prelazak iz Austro-Ugarske u Srbiju:


U potrazi za novcem otputovao je u inostranstvo, odakle se vratio 1901. godine, dobio srpsko državljanstvo i napokon u Beogradu otvorio svoju knjižaru. U njoj je praktično primenio svu svoju ljubav prema knjizi i svoj trgovački dar. Zamislio je da u njoj izdaje dela iz srpske i strane književnosti pa je pozvao srpske i hrvatske pisce i izdavače da mu šalju knjige i časopise, kao i novine, po jedan primerak koji bi platio odmah, a drugi bi naručivao prema potrebi. Oko njega se okupljaju istaknuti književnici i drugi intelektualci tog doba, saradnici Srpskog književnog glasnika: Slobodan Jovanović, Branislav Nušić, Andra Gavrilović, Jaša Prodanović, Božidar Kovačević, Miloš Crnjanski i mnogi drugi.
Prva knjiga koju je izdao 1905. bila je Sintaksa srpskog jezika za srednje škole, Janka P. Lukića. 1907. objavljuje prvi prevod strane knjige, Princa Nikoloa Makijavelija (tada izdat pod naslovom Vladalac).


Pečat, simbol Gece Kona:


Geca Kon je veliki deo novca zarađenog štampanjem knjiga iz oblasti pravnih nauka, zakona kao i udžbenika uložio u štampanje dela domaćih pisaca („Zlatna knjiga", „Naša knjiga", „Srpski narod u 19. veku" i dr.) kao i stranih (edicije „Plava ptica", „Plejade", „Karijatide"...).Objavio je veliki broj knjiga, po 200 naslova godišnje, među njima sabrana dela Slobodana Jovanovića, Jirečekovu Istoriju Srba, Dvornikovićevu Karakterologiju Jugoslovena, Cvijićevo Balkansko poluostrvo, dela Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Skerlića, Branislava Nušića, Tihomira Đorđevića i drugih. Od stranih autora izdavao je dela Sigmunda Frojda, Karla Marksa, Benedeta Kročea i mnogih drugih. U Beogradu je Geca Kon postao poznat po tome što je novčano pomagao književnike i sve vrednije kulturne institucije poput „Akademije sedam umetnosti".


Ugovor sa Branislavom Nušićem:



Posebno su zanimljive anegdote vezane za Gecu Kona, pre svega ona o njegovom odnosu prema takođe značajnom ali malom izdavaču Cvijanoviću, za kojeg je govorio: „Neosporno da je gospodin Cvijanović veoma obrazovan čovek, ali mu je greška što, za razliku od mene, čita knjige koje izdaje i zato propada. Za razliku od njega ja redovnim akontacijama pomažem pisce da na miru rade i na vreme mi predadu knjigu za štampu, koju ne čitam, jer imam dobar nos da pogodim koje će se delo dobro prodavati. Eto, u tome leži tajna mog uspeha..."
Zbog kalendara Ratnik, u kojem se veličaju pobede Srpske vojske nad Austro-Ugarskim trupama, okupacione vlasti 1916. godine hapse i internišu Gecu Kona u jednom koncentracionom logoru kod Nežidera u Gradišću. Knjižara je zatvorena, a knjige na ruskom, engleskom i francuskom jeziku su javno spaljene.
Posle Prvog svetskog rata, uspešno nastavlja svoj rad. Prilikom osnivanja prvog udruženja srpskih knjižara u 1921. godini izabran je za podpredsednika, a u 1929. za predsednika udruženja. Te 1929. godine izdaje 2000. knjigu. U Dobračinoj ulici sazidao je kuću u koju je smestio izdavačko odeljenje I skladište knjiga, a u Knez-Mihailovoj je na najbolji način opremio prodajni proctor knjižare. Svoje preduzeće je 1934. godine objedinio sa knjižarom za stranu literature svoga zeta Franje Baha (oženjen Gecinom starijom ćerkom Elvirom) i radnju za prodaju laboratorijskog materijala u Knez Mihailovoj 8 i tu osniva "Izdavačko preduzeće Geca Kon A. D.". Stekao je ogromno bogatstvo. Posedovao je prvi luksuzni automobil u Beogradu i čak ga je pozajmljivao vladi Srbije u reprezentativne svrhe, na primer prilikom posete predsednika Čehoslovačke Edvarda Beneša 1937.


Izlog knjižare u Kneza Mihaila:



U poslu mu je neumoran saradnik bila supruga Elza (devojačko prezime Vajs). Imali su dve ćerke, Elviru i Malvinu, udatu za Leopolda Hercoga, industrijalca iz Zemuna. Njihova knjižara je pred II svetski rat bila najveća i najpoznatija u Jugoslaviji i na Balkanu. Posebno se vešt pokazivao pri reklamiranju knjiga uređenim katalozima koji su izdavani uglavnom po strukama a sastavljao ih je njegov najbolji radnik Boško Veljković. U opštem katalogu iz 1938. na 700 strana popisano je 16.000 knjiga, od toga 14.000 na srpskohrvatskom jeziku.


Narudžbenica za izdanja knjižare:


Fotografija Gece Kona pred rat koju je snimio Paja Jovanović:


Pored mišljenja svojih savetnika S. Jovanovića i Ž. Milićevića, Geca Kon je posebno cenio predloge tada mladog književnika Božidara Kovačevića, poslednjeg urednika „Srpskog književnog glasnika", koji mu je pred rat dobronamerno savetovao da kao veoma bogat čovek zakupi avion i sa porodicom pobegne u SAD. Geca Kon je posle bombardovanja Beograda 6. aprila pobegao sa porodicom u Vrnjačku Banju, gde mu je prijatelj Dušak Milojević preneo poruku od knjižara Rajkovića da je na „crnom spisku" i da treba što pre da ode iz zemlje. Uveren da mu se zla sudbina progonstva u vreme Prvog svetskog rata ne može ponoviti, nije poslušao, pa je uhapšen i odveden u beogradski zatvor Gestapoa zajedno sa Milanom Petrovićem, mlađim bratom književnika Ilije M. Petrovića s kojim je sarađivao. Prma rečima Milana Petrovića, krajem aprila 1941. godine u zbornu sobu zatvora doveli su Gecu Kona koji je preko ruke nosio samo malo ćebe. Kon je Petroviću tom prilikom poverio svoju veliku grešku: uoči hapšenja u Vrnjcima jedan poručnik-avijatičar ponudio mu je da ga za veću sumu novca avionom prebaci sa porodicom u Grčku. Dok se premišljao Nemci su ga uhapsili, oduzeli mnogobrojne kofere i ostavili mu samo malo ćebe i sedam dinara, koje je, jadan, za vreme zatočeništva, pred ostalim zatvorenicima stalno prebrojavao. Valjda je tako stišavao nervozu. ‘’Sećam se’’, pričao je Petrović, ‘’ jedan Bosanac, takođe zatočenik, uspeo je Geci da uzme dinar. Bio je tada očajan, počeo je pred nama da izvrće džepove, stalno se pitajući: 'Pobogu, ljudi, gde mi je dinar! Gde li mi je nestao?' Eto, šta ti je život: u neizvesnosti i mukama zatvora svi smo se počeli smejati videći koliko je tako reći do juče silno bogat čovek sada žalio za dinarom! Bosanac mu je vratio dinar, a Geca nas je prekoreo: 'E, deco, ja sam ovde najstariji, nije red da se tako grubo šalite!' I oprostio nam je... Potom sam sa Gecom bio vozom prebačen u Beč, gde smo u zatvoru bili razdvojeni.
Jednog dana, ugledavši me u hodniku, Geca mi je prišao, pružio mi ruku kao da je predosećao da je to naše poslednje viđenje, i rekao: Ti ćeš možda da se izvučeš, a meni se zna kraj... Pozdravi brata Iliju...' „Bio je to, stvarno, naš poslednji susret."
Mesto Gecinog stradanja nije poznato; ostali članovi porodice, žena Elza Vajs, ćerke Elvira i Malvina, njihovi muževi Franjo Bah i Leopold Hercog, kao i njihova deca, streljani su kod mesta Jabuka blizu Pančeva u jesen 1941. godine. Celokupna imovina im je zaplenjena, a najvredniji deo knjižnog fonda prenešen je u Nacionalnu biblioteku u Beč.
Izdavačku kuću je 1942. preuzelo nemačko preduzeće Jugoistok (Südost), koje je okupator koristio za širenje političke propagande. Posle oslobođenja, 14. decembra 1944. godine, preduzeće je pretvoreno u Izdavačko preduzeće Prosveta.

Povratak košave u Beograd

beogradska | 07 Februar, 2009 15:27

Odlomak iz mog romana s tim nazivom. Upravo je kročio u svet, putem izdavačke kuće "Mali Nemo"

Ovo je,  u stvari, sam početak:

 

***

Скоро сваке ноћи у сну враћа кошаву у Београд. Хода Теразијама, Булеваром краља Aлександра, родном Косовском... Goin Back Home

На мосту, загледан у линију што спаја бездано небо београдско с водама. Неисказним, попут његових осећања. Толико би желео да их изрекне. A само један је начин. Музика. Поезија.

Али ноте разноси кошава, магична и неухватљива, као џез. Јад и блаженство у исти мах. Као Serene. И као Ламент...

...Blow Wind Blow Wind...

Не уме рећи да ли то у Сави, дубокој као блуз, ветар мрешка месечину. Или ноте бљескају на води? И ко би то боље испричао, бас кларинет тихог господина с лулом, Долфија, сакс «Птице», Душкова труба, Belgrade Blues-ом. Или, можда, лицем ка ветру, глас Миланов? Она, једина зна. И зато...

Окренути се. К њој.

Тако би желео.

Отвара очи...

Да сам писао роман, вероватно бих почео овако. Aли, ово је само мој дневник. Читам на прескок.

Музика, попут валова, дође, попрска, преплави, дотакне, оде. И све тако, наново, у Круг.



«8. јуни 1993.»

Највише се враћам на тај датум, и многе после њега. И све време, листајући, као да ћу тиме наћи одговор, изнова се питам:

Да ли је било неопходно да се преселим из Рима у Трст? Иди за својом судбином...?

Понекад помислим, боље да то нисам урадио. Могао сам и тамо лепо завршити факс. Aли ја, надобудни, будући филолог, хтео да будем што ближе извору. О'ладио ме извор, што ли сам морао да будем баш толики штребер?

Је ли све то, доиста, судбина? Случај Комедијант, како каже мој најдражи српски песник? Или ја, са својим комплетним «ликом и делом»? Немам појма. Ипак, контам да је за читав даљи ток мог живота пресудан... е, стој, која патетика. Океј, де, рећи ћу: «нарочито важан», овај други датум:



14. септембар 1993.

Кућа Јанка Aрсенијевића, Монтебело.

У дворишту, посебну ми пажњу привуку кош, и мотор. «Хонда» NX 125, мали кросер.

А унутра, у дневној соби на столу, часопис «Musica Jazz».



Док идемо у његову радну собу, Јанко пита:

-A откуд сте баш одабрали студије српског језика?

-Мајка ми је била Српкиња. Милица, рођена Петронијевић. Студирала италијанистику на Универзитету у Падови. Упознала тамо мог оца, и остала. Још као дете сам ишао у Београд. Сваке године проводио бар по један распуст. И сад идем, сваке године.

-Идете... Благо вама - уздахне дубоко. - A имате ли у Београду кога?

-На жалост, од пре три године више не. A мајка ми је умрла пре десет. Отац, прошле.

-Моје најдубље саучешће - каже Јанко, чврсто ми стежући шаку.

-Хвала - одвратим - Ех, имао сам супер екипу у Бгд-у. Најортаци, Димитрије, сад у рату, у Босни, добровољац. Владан, запалио за Aустралију, са све маторима. Комшије, Чубурци, Мутапова... - Помислим за трен на ону Моји су другови... - A ви, не одлазите за Београд?

-Од сеобе у Трст, не. Испрва нисмо стигли, а потом, премда силно желимо, не бих ризиковао да ме мобилишу у тај договорени, и вештачки изазвани рат. Ех... Пет година. Као пет еона...



 

 

Avala, Deo Peti

beogradska | 05 Februar, 2009 15:10

Ovim se priča o istoriji utvrđenja Žrnov i spomeniku Neznanom junaku na Avali završava. Naravno, privremeno, kao i sve druge priče o našem Večnom Beogradu.

Na kraju, još samo nekoliko reči:

Spomenik Neznanom junaku Ivana Meštrovića napravljen je od crnog jablaničkog granita. Koncipiran je u obliku sarkofaga postavljenog na masivnom postamentu koji čini šest stepenika. Sa obe strane ulaza postavljene su po četiri granitne karijatide - predstave žena u tradicionalnim nošnjama jugoslovenskih naroda, izvedene bez realističkog naglašavanja folklornih elemenata.



Spomenik zauzima značajno mesto u sveukupnom opusu Ivana Meštrovića kao mauzolej javne namene u kojoj su pejzaž, arhitektura i skulptura podređeni osnovnoj ideji kako bi se naglasila monumentalnost, reprezentativnost i simbolika, a sve u skladu sa namenom spomenika kao simboličkog mesta zvaničnog odavanja počasti svim ratnicima palim za slobodu zemlje.







 

 

Avala, Deo Četvrti

beogradska | 05 Februar, 2009 14:58



Tokom popodneva, na Vidovdan, 1934. godine, Viteški kralj Aleksandar I Karađorđević Oslobodilac stigao je na Avalu.U pratnji pet ađutanata, kralj je obišao spomenik, a potom...


...svečano otvorio spomenički kompleks Neznanom Junaku na Avali.


Potpisana povelja smeštena je zatim u stakleni tubus zajedno sa srebrnim čekićem i položena u temelje spomenika.




Avala, Deo Treći

beogradska | 04 Februar, 2009 15:38

Proces uklanjanja i poslednjih ostataka starog grada, budno je pratio kraljev ađutant puk.Ninković.


Postojao je plan da se u blizini starog spomenika Neznanom junaku na Avali podigne novi i reprezentativniji.



Radovi su se obavljali u čak tri smene dok je na realizaciji ovog projekta radila i teška parna mehanizacija.


Kamene blokove srednjovekovnog utvrđenja, majstori kamenorezci pretvarali su u pravilne grubo tesane kvadere kojima je instaliran potporni sistem za budući spomenik na veštačkom uzvišenju.

Avala, Deo Drugi

beogradska | 03 Februar, 2009 14:11

Na vrhu Avale, u idiličnom krajoliku, dizalo se srednjovekovno, a po nekima, još keltsko i rimsko, utvrđenje Žrnov.




Efektan izgled utvrđenju-osmatračnici davali su masivni bedemi i visoke kule.


Mesto je bilo veoma cenjeno u epohi traganja za nacionalnim identitetom jugoslovena pa ga je jednom prilikom posetio čak i Kralj Aleksandar I Oslobodilac, ali...


...taman oblak nadvio se iznad srednjovekovnog utvrđenja...



...koje je minirano kako bi se na istom mestu započelo sa izgradnjom novog simbola jugoslovenskog naroda.

Avala, Deo Prvi

beogradska | 01 Februar, 2009 19:17

Od svih bivših Beograđana, Kelti-Skordijci su bili prvi rudari na Avali. Naslednici Rimljani, osim rude, prvenstveno cinabarita (Šuplja stena) i olova, koristili su i avalske izvore. Mokroluškim vodovodom su vukli vodu iz podavalskih izvora do Singidunuma. Na ostacima keltskog utvrđenja legionari su podigli motrilju, preteču grada (tvrđave) Žrnova.



Zanimljivo je da iz vremena Vizantije nema mnogo podataka o Avali, mada su njena rudna bogatstva i tada eksploatisana. Slovensko ime planine je bilo Žrnov, kao i male tvrđave koju su krajem milenijuma obnovili Srbi. U srednjem veku Žrnov je imao tri visoke peći za topljenje rude, a sa sačuvanih likovnih zapisa na svili se vidi da je grad imao dva bedema, jarak i pet kula visokih po 25 metara, od kojih je najviša bila srcolikog preseka. Beogradska planina pominje se i u dokumentima iz turskog vremena. Kada nije uspeo da osvoji Beograd 1440. godine, sultan Murat je pre povlačenja u Jedrene gde mu je bio dvor, naredio da se na ostacima srpskog Žrnova podigne utvrđenje Gjuzeldže. Zidanje je trajalo dve godine. Žrnov je ostao upamćen u junačkim narodnim pesmama, posebno onoj o boju Zmaja Ognjenog Vuka i Porče od Havale, u kojoj je poraženi turski nasilnik pribijen kopljem na kapiju svoje "Čemerli kule", kako je narod nazivao Gjuzeldže. U 18. veku urušena tvrđava je potpuno napuštena.


Srpske vlasti su proglasile Avalu zaštićenim prostorom 1859. godine, a krajem 19. veka je počelo pošumljavanje grabom, bukvom, javorom, brestom i lipom. U Prvom svetskom ratu, srušeni Žrnov je poslužio kao osmatračnica srpske vojske.





Kada se 1924. godine, među Beograđanima odomaćio planinarski sport, podignuta je planinarska kuća, a zatim je zamenjena domom u koji su vešto utkani elementi srpske arhitekture (1933). Nazvan je po lekaru Dušanu Mitroviću - Špirti, najzaslužnijem za popularizaciju planinarstva u prvoj polovini prošlog veka. Skladan hotel Avala je podignut tridesetih godina prošlog veka po nacrtima ruskog arhitekte Viktora Lukomskog. Vajar Vladimir Zagorodnjuk, takođe Rus, 1928. godine, oblikovao je dve sfinge na ulaznom stepeništu hotelske terase.

Na mestu groba nepoznatog srpskog vojnika u Prvom svetskom ratu, kojeg su sahranili nemački vojnici na vrhu Avale, 28. juna 1834. godine, kralj Aleksandar Karađorđević položio je kamen temeljac Spomenika neznanom junaku. Prethodno, 18. aprila, minama je razrušen Žrnov, ali i ruševine obližnje crkvice.

Spomenik od tamnog jablaničkog granita, visok 14,5 metara, delo Ivana Meštrovića, osvećen je na Vidovdan 1938. godine. Iznad kripte sa kostima neznanog junaka, večnu stražu drži osam kamenih žena-majki koje simbolišu područja Kraljevine.

Stari spomenik Neznanom junaku prenet je u portu crkve u Belom potoku.

Nacionalnim parkom Avala je proglašena 1947. godine.
U toku je izgradnja replike Avalskog tornja (202 metra visoki original izgrađen je 1964. godine), prelepe konstrukcije na trokrakom osloncu, koju je srušio NATO u agresiji 1999. godine.

O Avali valja znati i to da je na njoj otkriven avalit, nepoznati zelenkasti mineral, da četiri planinska izvora - Vranovac, Kamenovac, Ledinac i Sakinac, imaju savršeno čistu vodu, a da su dva značajna spomenika na njenim padinama: onaj prema Grockoj koji podseća na Vasu Čarapića i prvu pobedu ustanika, a drugi na šumadijskoj strani koji čuva sećanje na Ruse, maršala Birjuzova i generala Ždanova, poginule u avio nesreći 1964. godine. Dolazili su na proslavu dve decenije oslobođenja Beograda, u kojoj su i sami učestvovali.

 
Powered by blog.rs